(Sve što je duhovno i misaono u životu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci, sa svojim odelom, spravama i oružjem, nađu na dalekom ostrvu /…/. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. /…/ Otud je svaka velika i plemenita misao – stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci. – I. Andrić, Razgovor sa Gojom, 1976, str. 28-29)

Čuveni Gojin bakropis San razuma stvara čudovišta (El sueño de la razón produce monstruos) s kraja XVIII stoleća može se danas interpretativno manje-više jednostavno povezati sa situacijom u Srbiji (doduše, možda su krvave Šekspirove tragedije i gotički roman primerenija paralela s našom svakodnevicom od Gojinih grafika i slika, ali to samo dokazuje da nema te moćne i užasavajuće umetničke kreacije koju srpska stvarnost – spram sebe – ne može učiniti lajt ili tek nevinom parental guidance verzijom): lik na slici (Gojin autoportret?) predstavlja umetnika, mogao bi biti i naučnik – a zapravo ukazuje alegorijski na razum – kako spava za stolom, dok iz tame iza njega izranjaju: sove, slepi miševi, fantastična bića (simbolika životinja je transparentna: sova, iako ambivalentne prirode, jer u antičkoj tradiciji zastupa mudrost, ovde sugeriše zablude i tminu, a slepi miševi – noć, iracionalno, nesvesno, često su povezani sa strahom i neznanjem, pa zajedno, skupa sa demonskim životinjama, simbolizuju sile koje preuzimaju vlast kada razum izgubi kontrolu i nadzor). Čini se da aktuelna (i ne samo aktuelna) situacija u Srbiji, u kojoj se brutalnim nasiljem i terorom, korištenjem čitavog represivnog državnog aparata, potiskuje kritičko mišljenje i slama autonomija univerziteta, odslikava (mogućnu) poruku bakroreza Franciska Goje, gde odsustvo razuma otvara prostor iracionalnim i destruktivnim silama. U tom smislu „čudovišta“ ne predstavljaju samo individualne strahove već i društvene mehanizme represije koji na(ra)staju kada razum izgubi svoju regulativnu ulogu. Ako bismo dalje pokušali utvrditi društveno-političko značenje i relevantnost ovog bakroreza za današnju Srbiju, onda se ono što Goja svojim umetničkim delom kritikuje, a to su: crkva, inkvizicija, praznoverje, društvena zloupotrebe moći itd., ne razlikuje mnogo od trenutne situacije u Srbiji. Slika se može čitati kao metafora situacije u kojoj se razum – nauka, univerzitet, kritičko mišljenje – brutalno i sistematski napada i guši, a dominaciju preuzimaju mračne, izopačene i htonične sile. Veza, dakle, sa univerzitetom i slobodom mišljenja – jasna je. Jer kada studenti bivaju proganjani a profesori ućutkivani, kritičko mišljenje se guši, prosvetne institucije se urušavaju, i rađaju se „čudovišta“: neznanje, represivni sistemi, propaganda, dogma, politička, tj. partijsko-mafijaška kontrola nad univerzitetom, obrazovnim sistemom i čitavim društvom.

Produženi atak države na univerzitet – koji se ipak pokazao, uz postojeće mane, slabosti i određene nedoslednosti, kao (kakva-takva) brana bezobzirnom i primitivnom, destruktivnom delovanju režima, kao mesto otpora, prostor slobode i poslednje utočište promišljanja i razumskog ponašanja – stoga je potpuno logičan i očekivan. Taj kontinuitet kontrauniverzitetskog i kontrastudentskog agiranja države prisutan je u dužem periodu, naročito vidljiv/opipljiv u poslednjih godinu i po, da bi se represija sada pojačala i eskalirala: studenti se brutalno prebijaju i uhode (to traje već duže vreme), neosnovano pozivaju na informativne razgovore (i to sada ima svoju pristojno dokumentovanu istoriju), istaknut(ij)i profesori (npr. koleginica Jelena Kleut, prva, nažalost, ne deluje kao i poslednja) dobijaju volšebne prigovore na svoje referate (prilikom izbora u zvanje), nakon čega im se „uručuju“ radne knjižice i zakazuje druženje sa službenicima na Birou za nezaposlene itd., ali dva slučaja u poslednje dve sedmice pokazuju da ništa ne može biti dovoljno morbidno, skudoumno i opako da režim ne može to nadmašiti nečim novim morbidnijim, opakijim i skudoumnijim.

Prvi aktuelni gnusni slučaj dojmljivo pokazuje kako se jedan žalostan događaj – kakav jeste samoubistvo mlade osobe – u rukama agitatora pretvara u spektakl, propagandni narativ i predizborni proizvod. Dotičući nove stupnjeve podlosti, perfidnosti i izopačenosti, Dezinformer i drugi režimski Dezinformeroidi (s različitim kodnim imenima) ne izveštavaju o samoubistvu studentkinje, nego taj čin pretvaraju u politički, tj. partijski opijum za masovnu potrošnju (setimo se tajminga – pred lokalne izbore u 10 opština) i pogano sredstvo obračuna sa glavnim protivnicima režima – studentima i univerzitetom. Nenadležnik i Nepomenik (dalje NN lice) ide, u međuvremenu, i korak dalje, a to posle njegovi čauši automatski usvajaju i potom šire, pa kaže kako će istraga utvrditi da „je MŽ bila primorana na tragičan čin“. Pazite, ne kaže da će istraga utvrditi da li je ili nije „MŽ bila primorana na tragičan čin“, što je takođe nakazan način medijskog uokviravanja tragičnog događaja, nego baš zna šta će istraga utvrditi: da je nesretna devojka na nešto primorana!? Stvar je praktično samo vremena i efikasnosti – ali On najbolje zna šta je istina i šta se desilo!? Možda bi Ga neko u Tužilaštvu mogao stvarno zamoliti da dođe i da iskaz, sva svoja saznanja izloži i pomogne u istrazi…
Tabloidi zapravo ni ne izveštavaju o samoubistvu – oni ga preoblikuju za potrebe onoga kome verno služe: da naciljaju studente, rektora BU, dekana FF-a u Beogradu… Dezinformer bira šta će biti naglašeno, šta prećutano, nimalo ne hajući ni za porodicu, rodbinu, prijatelje, kolege preminule studentkinje ni za mentalno zdravlje (ako ga je nešto preostalo) društva u kome ti svi Dezinformeroidi funkcionišu kao medijsko-mafijaški klan. Reči nisu neutralne: u člancima i TV emisijama Dezinformera sistematski se deformira istina; tamo reči otpužuju, vređaju, stigmatizuju, presuđuju, pojednostavljuju, zaoštravaju, konstruišu, izmišljaju, dakle rade praktično sve osim da prenesu verodostojne i proverene informacije (no, znamo dobro, Dezinformer i ne postoji zbog istine nego zbog laži, ne postoji zbog profesionalnosti nego zbog propagande i agitacije, ne služi interesima građana i društva nego je upregnut od mafijaške klike). Istina i profesionalno poštenje su nepostojeće kategorije u decenijama negovanom antinovinarskom „medijskom“ esnafu, koji je pak razvijao svoj sistem spektakularizacije i brutalne propagandizacije različitih tragičnih događaja, uključujući i ovaj poslednji. Ono što je u stvarnosti i složen i bolan i tragičan događaj, okončan smrću jedne studentkinje, u dezinformerskom diskursu pretvara se u petparačku krimi priču, u kojoj na sve strane iskrsavaju zločesti studenti, dekan, rektor, izmišljena pirotehnička sredstva i ko zna šta još, što bi valjda trebalo naivnog da ubedi kako su glavni protivnici vlastodržaca – studenti i univerzitet – odgovorni za taj događaj. U takvom diskursu, nasilje se ne (samo) prenosi nego izmišlja, pojačava, forsira. Naslovi naprosto vrište, bizarni a izmišljeni detalji se gomilaju, negativne emocije se ciljano izazivaju, a atmosfera progona kreira. Ne znam kako je biti čitalac i/ili gledalac Dezinformera: mora da je jezivo. Ja sam bio – silom prilika – na dan-dva izložen radioaktivnosti ovog paramedija, ali se plašim da će dekontaminacija trajati (mnogo) duže. (Uzdam se u svoj imunitet, ali priznajem da ujedno i strahujem.) Čitalac/gledalac Dezinformera i ostalih „medija“ postaje deo procesa u kojem se zločin konzumira kao sadržaj, gotovo kao žanr. Strah, zgražavanje i nastrana radoznalost stapaju se u jednu vrstu fascinacije koja tera da se klikne, da se pročita još, da se prati nastavak, još jedan članak/vest o tome itd. Ta je medijsko-mafijaška Ndrangeta u stanju da tragičan događaj pretvori u priču koja se prodaje i, što je bitnije, služi mračnome cilju svojih nalogodavaca. U tom procesu, stvarni ljudi nestaju iza odvratnih etiketa, a tragedija postaje sredstvo targetiranja.

Mera neuspeha Dezinformerove propagande biće mera zrelosti našeg društva. Tu je važnost razuma, kritičkog mišljenja, obrazovanja i univerziteta: da li možemo iz samoindukovane ili sa strane (upravo od ovakvih zločinačkih „medija”) indukovane maloletnosti, tj. nesposobnosti služenja vlastitim razumom, konačno početi istim da se služimo! Pa hajde da se poslužimo razumom, evo jedna jednostavna vežba naših sposobnosti zaključivanja i pamćenja. Za početak, zapitajmo se: otkud takva iznenadna zainteresovanost i zabrinutost Dezinformera i svih ostalih, predvođenih naravno pomenutim NN licem i ostalom pešadijom i artiljerijom SNS-a, za đake, studente i univerzitet, za bezbednost, zdravlje i dobrobit đaka, studenata, konačno za njihove živote? Ako izuzemo prvi studentski zahtev – da se objavi celokupna dokumentacija, i dalje nedostupna javnosti, koja se tiče rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu, nakon čega je pala nadstrešnica i usmrtila 16 osoba – na koji, jasno je, nikad nije pozitivno odgovoreno, podsetimo se drugih zahteva, pertinentnijih za ova aktuelna dešavanja, dakle zahteva koji se upravo tiču sigurnosti i dobrobiti studenata i nastavnika. Npr. drugi zahtev: da se utvrdi identitet svih lica za koja postoji osnovana sumnja da su fizički napadala studente i profesore, kao i da pokrenu krivični postupci protiv njih. Ili treći zahtev: da se odbace krivične prijave protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i da se obustave već pokrenuti krivični postupci. Nikada se danas jako potreseni režimski pretorijanci nisu mnogo osvrtali na ove zahteve. Nisu marili i nisu ih interesovali. Onda kada su simpatizeri režima gazili studente kolima, razbijali im glave i vilice, kada su ih prebijali bejzbol palicama, gađali ciglama i kamenjem, pretili oružjem, vitlali sekiricama i mačetama, bacali na njih topovske udare – da li se iko od ovih danas mnogo dirnutih režimskih botova uzmemiravao? Ne. Štaviše, svi nasilnici su pomilovani aktima Nenadležnika i Nepomenika, mnogi avanzovali, neki dobili ordenje, svi kolektivno proglašeni „herojima“… Da li su tada organizovane vanredne sednice Odbora za obrazovanje, da li je predsednica Skupštine bogoradila nad zlehudom sudbinom i krvničkim nasrtajima na studente, da li se tzv. ombudsman (inače konstantno u svojoj hiberanciji i estivaciji) ikada tim povodom oglasio? Ne. Naravno da nije. Kada je studentima bukvalno otpadalo meso sa nogu od šetnji dok su krstarili celom Srbijom, ovi „mediji“ i režimske udvorice sprdali su se i zbijali za njih tipične neukusne šale. Kada su studenti padali u nesvest od iscrpljenosti i umora, ovi bezdušni poltroni proglašavali su ih folirantima. Kada je studentu pozlilo nakon čega mu je utvrđeno da ima dijabetes, SNS funkcioneri i medijski podrepaši nudili su kao prvu pomoć kocke šećera. Zato prvi korak – u korišćenju racija – neka bude zapitanost: da li stvarno iko može pomisliti da su „ljudi“ i „mediji“ koji su ovako govorili, pisali, izveštavali godinu i po dana o studentskom pokretu, koji su studente i profesore nazivali ustašama, stranim plaćenicima, domaćim izrodom i sl. (istini za volju, bilo je i onih posebno darovitih „studenata željnih učenja“, većinom privremeno puštenih iz različitih kazneno-popravnih zavoda, neko vreme nastanjenih u Ćacistanu, o kojima je režim imao samo reči hvale), koji izjavljuju da studenti „nisu svesni da policija ima pravo i da ih bije i da ih ubije (!)“, odjednom osetili iskrenu zainteresovanost za bezbednost studenata? Ako iko može da pomiri tu kognitivnu disonancu u sebi – svaka mu čast! Daleko će dogurati uz režime poput ovog u Srbiji ili onog u Americi.

Drugi aktuelni slučaj napada države na univerzitet(e) i fakultet(e) je ogoljeniji, otvoreniji, jer se vlast ovoga puta ne skriva iza svojih medijskomafijaških posrednika. Naravno, reč je o slučaju Filozofskog fakulteta u Nišu i misterioznoj tvorevini pompoznog naziva – Fakultet srpskih studija. Valjda sjaj i velebnost imena treba da sakrije trulost i nezakonitost načina na koji se ova visokoškolska ustanova pokušava osnovati. (Naglasak na glagolu „pokušava“.) Vlast je inicirala osnivanje novog Fakulteta srpskih studija ali ne ex nihilo, nego hirurškom – bolje reći, kasapskom – intervencijom bez ičije saglasnosti (zašto bi uostalom režim tražio bilo čiju saglasnost, kada mu se može) – tako što će izvaditi i transplantirati postojeća tri departmana sa niškog Filozofskog fakulteta (Departman za istoriju, Departman za srbistiku i Departman za ruski jezik i književnost) u taj novi fantomski Frankultet srpskih studija. Dakle, ovde se ne radi o tome da li treba ili ne treba da postoji Fakultet srpskih studija – o tome se možda jednom prilikom i može otvoriti rasprava (u svetu ćemo tako naći i Nemačke studije i Anglo-američke studije i Jevrejske studije i Kineske studije i Balkanske studije itd., skoro svaki veći univerzitet ima takve programe, ali su oni deo već postojećih – filoloških, filozofskih, društvenih itd. – fakulteta, ne nastaju „cepanjem“ fakulteta/univerziteta spolja i nisu instrument političkog kažnjavanja/disciplinovanja fakulteta/univerziteta od strane vlasti) – premda niko ozbiljan, kako se dosad pokazalo, ne vidi kakav novum i nastavno-naučni boljitak donosi osnivanje jednog takvog (samo s ovim departmanima) fakulteta. A ne vidi ga jer ga nema. Jer se naravno ne radi o brizi za studente, profesore, za razvoj nauke i struke, nego o potrebi stvaranja sinekurne institucije namenjenoj zbrinjavanju stranačkih kadrova (Po hiljaditi put, Semjuel Džonson je imao pravo: Patriotism is the last refuge of a scoundrel). Ovde je znači reč isključivo o pravnom zlostavljanju: o tome da se – mimo svih procedura i pravila – nečemu što još ne postoji (!?!) 27. marta dodeljuje akreditacija i dozvola za rad od strane nadležnog nacionalnog tela za akreditaciju (kako?, na osnovu koje podnete dokumentacije?, na osnovu čije spoljašnje provere kvaliteta?, koji su to recenzenti?, na osnovu koje i kakve konačne odluke Komisije za akreditaciju?), da Filozofskom fakultetu u Nišu (koji inače ove godine proslavlja svojih pet i po decenija postojanja!), bez ikakvih prethodnih najava i dodatnih objašnjenja, stiže rešenje Ministarstva prosvete kojim se – doslovce preko noći – iz dozvole za rad briše osam studijskih programa na departmanima za istoriju, srbistiku i ruski jezik i književnost (na sva tri nivoa studija – OAS, MAS i DAS), a da pritom studenti i nastavnici nemaju informacije o daljim koracima?! Teško mi je da nađem neko smisleno poređenje i analogiju s postupcima Ministarstva i NAT-a prema Filozofskom fakultetu u Nišu. Jer nikakvog smisla nema, osim pomenutog – uništavanje postojećeg, onoga što se tokom 55 godina trajanja fakulteta pokazalo zdravim i dobrim, zarad uhljeblja svojih ljudi. Kao kad biste usred koncerta simfonijskog orkestra prekinuli izvođenje i naredili npr. prvoj violini, čelu i trubi da pređu u susednu sobu i tamo nastave da sviraju „sami za sebe“ jer su oni „stubovi melodije“. Efekat toga – publika u sali više ne čuje onakvu muziku, oni iz susedne prostorije proizvode neopovezanu buku, nema ostatka orkestra da im drži ritam, harmoniju, dubinu… Krajnji efekat – ušteda nikakva, dobitak nepostojeći (osim onih nekoliko osoba koje će dobiti fotelje), a lepota simfonije i muzike – zgažene. To što režim radi je očito najobičnija odmazda maskirana u brigu o tradiciji i identitetu, a cilj je – kao i prvopomentom ovde slučaju – totalna destrukcija državnih univerziteta i akademske zajednice. Zapravo, kad malo više razmislim, ovaj slučaj liči na grad Novi Sad. Novi Sad se poslednjih petnaestak godina uništava i sakati – samo na prvi pogled paradoksalno – građenjem, destrukcija kroz konstrukciju, neplanskom, nestručnom, nenamenskom, antiurbanističkom, bez konsultacija sa strukom i samim građanima (iz)gradnjom – Novi Sad sve manje liči na sebe a sve više ne liči ni na šta! U najboljem slučaju – na kasabu. Jer cilj nije arhitektonska i urbanistička, estetska i funkcionalna, nova vrednost grada, već – obrtanje ili pranje novca. U niškom slučaju – cilj je neutralizacija Filozofskog fakulteta kroz stvaranje navodno nove visokoškolske ustanove: opet bez konsultacija i/ili uprkos stavovima struke, profesora, studentata, stručne i naučne javnosti, samih Nišlija. Samo da se dobije podobna institucija.

Kada ustanova koja je dom razuma (škola – fakultet – univerzitet) biva nasilno uspavana, kinjena, uvaljana u katran i perje, onesposobljena, tada prostor koji ostane prazan ne ostaje takav zadugo – njega naseljavaju utvare. Državna odmazda i birokratsko nasilje imaju za cilj upravo to – da potpuno eliminišu kritičku misao, da naruše integritet univerziteta, zapravo devastiraju ga, i omoguće „Gojinim čudovištima“ iz mraka da naprednjački džentrifikuju akademsko polje. Gojina slika jeste (bila) mračno upozorenje, naša stvarnost je možda još mračnija, ali u tom brakrorezu nazire se i snažna osnova za borbeni optimizam: čudovišta su svesna – kada se usnuli čovek prene i probudi, posegne za svojim perom ili drugim instrumentom kojim se u svojoj profesiji služi, odnosno kada profesori i studenti skupa s drugim građanima ustanu u odbranu svojih prava – da će tada i ona nestati u mraku iz kojeg su došli. Režimski „lešinari“ i druge utvare najviše se plaše tog buđenja. Gojin optimizan, međutim, nije površno naivan i jednostavno linearan, to je optimizam akcije, koji kao da kaže: „Čudovišta nemaju sopstvenu snagu, ona se hrane našom tromošću, slabošću i uspavanošću. Stoga – probudimo razum, razmrdajmo se i pokrenimo!“ U suprotnom će jedan po jedan fakultet – danas Filozofski fakultet u Nišu ili Beogradu, pa DUNP…, sutra ko zna koji drugi – nestajati, dok više ništa ne ostane (ili još gore, dok se ne formiraju neke ustanove koje će se lažno izdavati za državne fakultete i univerzitete).

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

(Autonomija/foto: commons.wikimedia.org)