Nakon više od mesec dana neizvesnosti i raznoraznih nagađanja javnost u Srbiji, tj. njeni građani su konačno počeli saznavati koga je to sve, neposredno pred napuštanje Ćacistanskog perimetra, bivši predsednik a – prema onome što se samo za ovih nedelju dana od izbora otkrilo – veoma izvesno budući rezident institucije zatvorenog tipa u Padinskoj Skeli pomilovao. Podatak nečuven, čak i po sumasišavšim i kriminalnim merilima bivšeg režima, podatak – da se više od mesec i po dana čeka na imena aboliranih i pomilovanih – koji je za anale, tj. za nezaborav, te će sasvim izvesno ući i u pravne anale, zbog čega se sledstveno ova pomilovanja i mogu, štaviše moraju odrediti kao – analna. A tako ne bi smelo biti.

Jer, kako pravna teorija i praksa poučavaju, abolicija i pomilovanje predstavljaju akt milosrđa, kojim nadležni državni organ, najčešće šef države, u pojedinačnom slučaju ublažava ili otklanja određene pravne posledice krivične osude ili se nalaže odustajanje od krivičnog procesa. U pravnoj teoriji ono se tradicionalno razmatra kao poseban institut krivičnog prava i ustavnog prava, povezan sa odnosom između pravde, kazne, milosrđa i državne vlasti. Pomilovanje bi, dakle, trebalo počivati na humanitarnim razlozima, pravičnosti i/ili proceni da u konkretnom slučaju postoje razlozi da se ublaže (redovne) posledice krivične osude. Iako se pomilovanje istorijski razvilo iz vladarevog prava na milost, u savremenoj pravnoj državi to više nije neograničena lična privilegija vladara, već uređen institut čija je primena vezana za nadležnost i postupak propisan pravnim poretkom. U savremenoj pravnoj državi možda to jeste tako, u Srbiji pod Vučićem (donedavno) – naravno nije.

U Srbiji pod Vučićem abolicija i pomilovanje, dakle, nisu vid milosti kao korektiv pravde. Oni su, a Vučić je to više puta pokazao, ekskluzivni instrument političke, tj. stranačke osionosti, pomilovanje je njegova formalna batina, koja mu služi isključivo da zaštiti političke saveznike, nagradi lojalnost lojalista i izbegne da odgovornost i odgovarajuća kazna sustignu prekršioce zakona. Već nam je to poznato iz slučaja zloglasne novosadske četvorke. Oni su, da podsetimo, u junu 2025. godine Vučićevom abolicijom oslobođeni krivičnog gonjenja zbog sumnje da su počinili krivična dela teške telesne povrede i nasilničkog ponašanja, nakon što su krajem januara iste godine palicama polomili vilicu studentkinji Ani sa Akademije umetnosti u Novom Sadu i pretukli njene kolege. Nagrađeni su 4 meseca posle toga zločina potpunim oprostom, dok se u javnom diskursu zloglasnih SNS propagandista o njima počelo pričati i pisati kao o, pazite sad, „herojima“!? Iako su upravo zbog tog prebijanja koje je jurišna četvorka počinila, tadašnji premijer Srbije Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić ekspresno, pod pritiskom javnosti, podneli ostavke, samo četiri meseca kasnije isti ti batinaši-prebijači su postali – u vizuri Vučića, Vučevića i drugih – „nedužni mladići i junaci“ koji su se tek branili od, pogađate već, „blokadera-nacista“. Kome tada nije postalo jasno za šta Vučić koristi akt pomilovanja, sada ne bi zaista trebalo da ima bilo kakve dileme.

Kao što je sve moderne pravne i političke institute i institucije, proistekle iz skorijeg vremena razvoja civilizacije, a osmišljene da bi se štitila ljudska prava, kontrolisao rad organa državne uprave, javnih preduzeća i institucija koje imaju javna ovlašćenja bivši režim Aleksandra Vučića pretvorio u svoju suprotnost i karikaturu, isto je učinio i sa aktom abolicije i pomilovanja. Umesto da se tim institutima i zahvaljujući različitim institucijama – koliko je to moguće – osigura da državni organi postupaju zakonito, pravično i efikasno (prema građanima), oni su postali sredstvo političke zaštite i nagrađivanja lojalnosti spram nekadašnjeg strahovladara. Tako je i abolicija/pomilovanje pretvorena u nagradu za izvršeni zločin!

Zato su danas među tim aboliranim i ljudi koji su gonjeni za najteže zločine, zato se među njima nalaze oni koji su kolima gazili studente i građane (teško ubistvo u pokušaju prema kvalifikaciji JT-a), oni koji su, opet, palicama nasrtali na studente i građane što su mirno, na ulicama, odavali poštu ubijenima pod nadstrešnicom, oni koji su optuženi da su iskoristivši svoj položaj u MUP-u kočili istrage i procesuiranje kriminalaca, oni koji su sa mesta sudije primali mito da donose nepravične presude itd. itd. Samo se u jednom krajnje perverznom, izopačenom i zlom umu može roditi ideja i potom, zahvaljujući samovolji i nezauzdanom nasilništvu i bezakonju, ona dā sprovesti dalje u čin: da se žrtva i zlikovac nađu u istom košu. Samo su se tako mogli naći svi ovi maločas pomenuti nasilnici zajedno sa tzv. novosadskom dvanaestorkom. U istom dokumentu. Ni jedni ni drugi nisu se smeli naći u takvom dokumentu. Zločinci zato što bi, zarad pravde i pravičnosti, i početka zaceljenja toliko izranjavanog i mučenog društva morali služiti kao primer šta se dešava kada odabrete da služite kriminalnom režimu koristeći se, kako drugačije nego, kriminalnim metodama proizvodeći kriminalne učinke. Oni moraju biti kažnjeni, jer ako ne budu, signal koji se šalje je porazan: biti u službi kriminala(ca) i biti od koristi takvima – isplati se. Društvo koje počiva na tom principu nije društvo nego horda.

Na drugoj strani, novosadska dvanaestorka se takođe nije smela naći u tom milosrdnom, ili bolje reći – ne-milosrdnom dokumentu. Oni se nisu tu smeli naći jer njima ne treba akt milosrđa, nad njima ne treba neko da pokaže svoju samilost – jer njima treba pravda i pravičnost. A pravedno bi jedino bilo da novosadsko tužilaštvo momentalno (znači juče) odbaci krivičnu prijavu protiv naših dvanaestoro sugrađana ili da sudija donese rešenje kojim se tužba odbacuje. Zbog besmislenosti krivične prijave. (A o nelegalnosti montiranog audio-materijala ne treba trošiti reči.)

U tom smislu, ova pomilovanja zaista jesu analna: ne samo zato što su za anale nego i zato što predstavljaju groteskan oblik zloupotrebe jednog – s najboljim namerama osmišljenog – pravnog instituta. Pravda, za razliku od hira vlastodršca, nije privilegija koju neko može da udeli ili uskrati. Ona je pravo građana, pravo svih nas. Poslednjim svojim aktom bivši predsednik je po ko zna koji put izigrao pravdu. Ali ovog puta – takva svinjarija ne sme mu proći.

(Autonomija, foto: Pixabay)