“Kada crta Tarzana ili Konana, pod kožom osećamo muskulaturu, napetost, iščašenja, još uvek bolne rane iz prošlosti, zaboravljene ožiljke. Međutim, Stevanovi junaci čvrsto stoje na zemlji, oseća se gravitacija, njih nešto vuče na dole, sve ih vuče na dole, dok se oni neumorno bore protiv zakona fizike i Unverzuma, kako bi bili jaki i veliki u pokušaju da se izdignu”, Kristof Bek (Cristophe Bec). Ovako u katalogu izložbe crteža francuski scenarista opisuje likove kako kaže, “jednog od majstora svog zanata”, Zrenjaninca Stevana Subića.

Sam autor je prethodne tri nedelje dežurao na svojoj izložbi “SUBIC | CONAN | TARZAN | 2020 – 2022 | Born to draw” po par sati dnevno, ukupno oko dan i po. Za to vreme kroz galeriju je prošlo više od trista ljudi. “To ovu izložbu čini vanredno uspelom, jer nije imala veliku medijsku podršku, nego se reklamirala od usta do usta i išla kroz kuloarske priče i publiku stripa. Zadovoljan sam podrškom koju sam dobio od Zrenjaninaca, najmlađih i onih koje ovo zanima.”

U okviru izložbe organizovana je u svetska premijera stripa/knjige Konan iz Kimerije (CONAN THE CIMMERIAN). U Francuskoj je premijera bila planirana za 19. januar. “To je veliki tiraž sa velikom kampanjom koju izdavač radi. Istog dana dogovoreno je da bude premijera srpskog izdanja u mom Zrenjaninu, na par kilometara od studija gde je sve i nastalo. Ispostavilo se da je izdavač na kraju pomerio izdanje, pa je naše izdanje imalo i svetsku premijeru baš u Zrenjaninu. Čak smo dogovorili  i da cena na promociji bude upola manja nego što je inače. Moje je insistiranje da se to uradi u Zrenjaninu jer se nije uradilo do sada i neće se desiti skoro. Bila je savršena prilika da pokažem da u gradu imamo ljude koji nisu aklamativni, ali ćute i rade pošteno svoj posao i imaju napolju neku reputaciju. Deo te reputacije sam doneo fizički u Zrenjanin da ljudi mogu da je osete i da vide. Nekome će značiti, nekom neće, ali sam siguran da će ljudi da zapamte da se ovo desilo. Iz sujete ili čiste inspiracije će nastaviti da rade dalje. Crteži koji su izloženi ovde su bili u Rambujeu prošle godine dva meseca, pa ih je neko tamo video. Sve ovako zajedno nije video niko osim urednika u Parizu, scenariste i mene. I tih trista i nešto mojih sugrađana. Tako da jesam lokalpatriota, volim svoj grad, volim da dajem, a rođen sam  ovde i mislim da treba da ostavim malo za sobom u smislu nekih sećanja ljudima da se ovde ipak nešto dešava. Nije sve otišlo do kraja u besmisao i ima smisla truditi se malo više.”

Počeo da crta kao dečak i u tome uživao, pokušavajući da tako iskaže svoje priče i svetove i da “bude miran i tih”. Sa devetnaest je prestao da crta i nastavio tek devet godina kasnije. “Sa 27 sam počeo od nule ne znajući ništa o crtežu, stripu i samom crtanju. Trebalo mi je četiri godine da se vratim na kreativni nivo razmišljanja potreban u vizualnoj umetnosti. Izvedba se može naučiti, ali moment koji je kreativni pogon ne može da se nauči. On je deo osobe i tu je od rođenja. Sa tako velikom pauzom, on se gubi. Ako niste u stanju da se disciplinovano držite tog kursa taj period, propadne talenat. Trebalo mi je četiri godine da oživim te sinapse. Prvi posao sam dobio u dvadesetdevetoj godini. Od tada radim u stripu. Ovo mi nije posao. Ja ovo živim.” Ne radim zbog karijere, nego zbog publike koju to privlači.

Kaže i da je s početka bilo izazovno jer se radi o izdavačkim kućama koje rade na stranom jeziku. Prvi put se našao u takvoj situaciji 2012. radeći za italijansku kuću Serđo Boneli (Sergio Bonelli Editore), gde su već bili naviknuti na ovakve situacije. Đanfrako Manfredi (Gianfranco Manfredi), je videvši Stevanov rad rekao: “Ti si rođen da crtaš.”

“On je zvezdobrojac koji je mogao da vidi na daleko, da proceni i da kaže hoću da radim sa ovim mladićem iz Srbije. Ponudio mi je scenario. Bilo je oduševljen jer je odluka bila dobra. Italijani naročito ulažu u trajnost u svemu. Familijarnost postoji. Kad vam pošalju ponudu, vi ste već u ekipi”, objašnjava Stevan.

Do sada je radio i sa četiri najveće izdavačke kuće u Francuskoj, koje su istovremeno i najveći evropski i svetski izdavači. Sa Francuzima prenosi sasvim drugačije iskustvo: “Tu ide projekat za projekat, ima puno redakcija gde svaka ima svoj departman; žanrovski se pokrivaju. Nisu među sobom povezani kao što je to slučaj u Italiji. Priroda ljudi je drugačija i neophodan je sasvim drugačiji pristup. Nisam želeo nikoga tamo da oduševim. U svakom projektu sam davao što više mogu, trudeći se da na prvom mestu zadovoljim sebe i da to što isporučim bude najbolje, a da istovremeno rezonira sa njihovom pažnjm i da kažu ’on se trudi. To je dobro. Pružićemo mu još jednu šansu’. Kada posle stotinu stana stripa vide da su svi zanatski i vizuelni (izvođački) elementi tu, i da ima te iskre koja je autentičan lični rukopis, brzo shvate da  treba da te čuvaju.”

Od prve profesionalne ponude je praktično sve vreme radio na dve ili tri ponude francuskih i italijanskih kuća istovremeno. Pet godina takvog intenzivnog posla rezultiralo je time da mu najveći evropski izdavač Glenat ponudi da radi Konana. Prihvatio je, iako je već radio na tri stripa. Proces proba je trajao. Izdavač ga je spojio sa scenaristom Kristofom Bekom. Za Tarzana je kaže sam pitao Beka da li rade i on je odgovorio “Da, što da ne.” Uz podršku trećeg po veličini francuskog izdavača Soleil počeli su u tišini da rade probe i za ovaj projekat.  “U jednom trenutku se dogodilo da radimo Konana i Tarzana istovremeno, u rasponu od šest-sedam meseci. Tada imam sve u svojim rukama, brzinu, identitet. Posao je bio nestvarno obiman jer smo za tih šest meseci uradili 140 strana. Tarzana sam završio 28. januara prošle godine, Konana mesec dana ranije. Zanatski sam bio na testu do kraja, u vatri.”

Za ovu kulminaciju događaja i paralelan rad na dva stripa, kaže da nije nemoguć, ali “to radi jako mali broj ljudi zato što je za određeni vremenski period potrebno isporučiti projekat za franko-belgijsku školu stripa, koja je jako zahtevna za rad gde svaka strana ima po deset ili dvanaest slika. To su prizori koji imaju svaki svoju posebnu narativnu vrednost i ne može nikako da se nešto izbaci. U Italiji je narativni moment takav da imaju tzv kavez gde imaju šest slika po strani. Format je manji i kompresija detalja je druga. Kad radite tako dva apsolutno razilčita pristupa vizuelnoj umetnosti istovremeno, morate da imate kognitivnu širinu da možete uvek da percipirate razlike, da ne mešate babe i žabe, da to teče i da svi budu zadovoljni.”

Žuta cigla” i radio kao posledica crtačke apstinencije

Radio mu je omiljeni medij, a rad sa ekipom na “Radio muholovci” se nadovezao na strip jer nije koristio olovku i tuš, nego programe za montažu. Ideja o eksperimentalnom formatu nastala je 2001. godine, a 2002. je počelo emitovanje; prvo na Radio Zrenjaninu, potom na Radio Kojotu. “Za tih osam godina upoznao sam mnogo različitih ljudi. Oni se sreću na mestima gde je stvarno izazov biti kreativan, gde ne može svako da priđe. Postoje neki kriterijumi. Jako sam zahvalan na sve mu tome.”

Vulkani koje nosiš u sebi ne miruju, iskren je Stevan: “Prestavši da crtam, tražio sam druge izraze za sebe. Muholovka je počela kao nešto što bi bilo audio format stripa. Zamišljao sam je kao nešto što bih korstio da bih ispričao svoje priče kao što bih ih pričao u stripu, ali kroz sasvim drugi medij. Jedan gospodin iz pozorišta, slušajući Muholovku tada prokomentarisao je da je to najstripskiji radio format koji je ikada čuo. Meni je to bilo zanimljivo, jer niko nije znao da sam ikada nešto crtao. A da je strip osnova, to je još manje ljudi znalo. Muholovka mi je bila nešto to bi zapravo bio strip, ali mi je u tom periodu bila mnogo draža za izvedbu jer sam mogao da pišem stvari koje su bile dramatizovane, sam format u skečevima i špicama, sve je do kraja bilo nekako strpiski.”

Fanzin “Žuta cigla” radio je sa dramskim piscem, Uglješom Šajtincem. Kaže da je dramaturški moment u stripu veoma važan. “Usput sam upoznavao ljude koji su ne slučajno izgradili stelarne karijere. Među njima je i Uglješa Šajtinac. Bio je na otvaranju izložbe i učinio mi veliku čast što je otvorio izložbu. On je vrsni poznavalac stripa. Nismo razmenivali ideje i sadržaj, jer se fanzinski i andergaraund strip razlikuju u odabiru tema, izvedbi i slično. Direktne veze nema, ali drugarski i kroz divljenje tome što je Uglješa uradio u pisanoj reči, da. Ta je veza čvrsta i stabilna.”  

Dug put do zrenjaninske publike

Stevan Subić je mogao da zahteva da se knjige premijerno predstave bilo gde u Evropi. I tom njegovom zahtevu bi bilo udovoljeno. Međutim, on je odlučio da se prvo predstavljanje radova ove jedinstvene postavke bude u Zrenjaninu. Krajem februara ima turneju po Francuskoj. U sedam gradova će potpisivati Konana. U pitanju su specijalizovane knjižare koje hoće da takav događaj organizuju. “To mi se dešava, naglo, prvi put u karijeri. Bio sam na niz festivala. Ovo je turneja. Ljudi hoće da dođu u galeriju nalik ovoj da me vide i da bi im potpisao knjigu. To će se desiti nakon ove izložbe.”

Svi dogovori u vezi sa francuskom turnejom dešavaju pre ove izložbe i knjige su mogle da budu objavljene najpre u Francuskoj. Prijatelji iz beogradske izdavačke Makondo su odlučili su da se uhvate u koštac sa tim licenciranim izdanjima knjige i da objave knjigu u Srbiji. “Taj proces može da traje. Administrativan je i nije jeftin. Odlučio sam da im pomognem da im dam material koji je ekskluzivan, koji mogu kao autor da im prosledim, da lobiram kod izdavača da sve bude što kraće I što bezbolnije za njih. Lakše je kad autor posreduje. Jedino će srpsko izdanje imati sve što ima i francusko. Sva ostala izdanja i prevodi to neće imati. Kad se sve tako složilo, odlučio sam da premijera ne bude u Beogradu, ni u Novom Sadu, ni u Nišu, nego da bude u mom rodnom gradu.”

Sam kaže da nije čovek širokog osmeha koji se veseli po žurkama, ali da ima svoj jak nukleus radosti koji je večito prisutan i koji je zasnovan na optimizmu. “Ne mogu da tvrdim da će ikad biti bolje bilo gde, ali znam da sam tu, da sam živ i zdrav, moji su živi i zdravi. Možemo zajedno da pomognemo da makar taj mali prostor oko nas, u tom orbisu 100 metara, da pokušamo da napravimo realnost malo boljom. Uvek će biti onih koji to neće podržati, kojima smeta. I ne moraju. Zašto bi? Međutim, ako se ne trudimo bar pojedinci da uradimo nešto sa sobom koji znamo da možemo makar malo da podstaknemo sredinu, onda stvarno ništa nema smisla. Svaki kvalitet koji ima širu pažnju ima i taj trud davanja, a davanje nema da bira sad hoću sad neću ili tamo može ovde ne može, nego je ukupno i stalno je tu. Mislim da je davanje i ovo.”

Izložba je pruvkla je mnogo mlade publike. To je po Stevanovom mišljenju i najvažniji momenat cele priče. Namera mu je bila da im približi strip i vizuelnu umetnost i da počnu da ih gledaju sa malo više respekta. Ona ne nastaje slučajno i za nju je potreban ogroman trud: “Klinci moraju da imaju neke pozitivne uzore, da nauče nešto što je za njih novo. Svaki klinac crta. Vremenom se to izgubi jer su uzori iz okruženja pogrešni, ne samo kroz medije. Kad neko voli da crta kad je mali, došao je sa nekim potencijalom da vidi ovo i vidi da neko radi u Zrenjaninu, našoj maloj palanci, možda pomisli možda mogu i ja. Došlo mi je jako puno mladaca koji su imali puno pitanja. Neki ukupan kulturni milje počinje da stasava. To je jedan od pocrtanih motiva za sve ovo. Mislim da je to pobeda izložbe,” kaže Stevan.

Nedavno obnovljeni prostor galerije ALUZ-a (Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina) je, opet, ustupljen zahvaljujući prijateljima i poštovaocima Stevanovog rada. Sa bratom i drugom je 14 sati postavljao izložbu. “Oni su je postavljali kao da je njihova, a ja kao da je moja zato što znamo šta radimo i za koga. Nadam se da se nešto promenilo u smislu ambijenta kroz te ljude koji su videli izložbu, a došlo ih je jako puno. Upoznao sam jako puno novih lica koji su zapamtili da se ovo desilo. To su slikari, umetnici, intelektualciiI došli su da vide nekoga za koga nisu ni znali da postoji pre toga. Malo su se zbili redovi tokom ove tri nedelje. I to smatram posledicom dela svega ovoga. Mislim da se na nivou pojedinca utiče da se stvari pomeraju na bolje. Kao svici. Osvetliš nekoga, onda on ide dalje svojim putem i osvetljava svojim trajektorijama okruženje. I onda on osvetljava druge ljude, i na nivou ćelija svitaca može da funkcioniše stvar. To neminovno vodi ka nekim promenama. Siguran sam.”  

Ivana Gordić Perc  (Autonomija)