Dr Stanko Pihler je svakako jedan od najcenjenijih pravnih eksperata u zemlji; autor je preko 120 naučnih i stručnih radova iz oblasti krivičnog prava, pravne filozofije, kriminologije, penologije… U javnosti je poznat, između ostalog, i po angažmanu u “Forumu Iuris”, novosadskoj nevladinoj organizaciji koja okuplja uticajne pravne stručnjake, kao i po dugogodišnjem zalaganju za drugačiji, odnosno bolji ustavno-pravni položaj Vojvodine. On je bio jedan od brojnih vojvođanskih, i ne samo vojvođanskih, pravnika koji su se oštro protivili načinu donošenja i sadržini novog Ustava Srbije.
Profesor Pihler je neposredno pre referendumskog izjašnjavanja o novom Ustavu Srbije ocenio da je predlog ustava “nelegitiman zbog postupka njegovog donošenja, koji je ravan puču”, ali i “zbog sadržine, pre svega u pogledu autonomije Vojvodine”.On je tada izjavio da je vlast koja je tako donela predlog ustava – spremna na sve!
Približava nam se “proslava” dvadesetogodišnjice tzv. jogurt-revolucije, u kojoj je Miloševićev vlastohlepno-nacionalistički “tenk” pregazio Vojvodinu. Kada na te događaje gledate sa ove vremenske distance, na šta pomišljate?
– To je bio potres koji je otvoreno počeo da razara državu, pa i društvo, na necivilizovan, politički nepromišljen i protivustavan način. Oni koji se danas pozivaju na legalizam trebalo bi da shvate, da je ta tzv. revolucija bila u mnogo čemu i nelegitimna i nelegalna. Procesi koji su tada počeli, ili od tada postali vidljivi, sve su više išli ka tome da se dovedu u tragičnu situaciju mnogi ljudi, a posebno narod i republike u čije ime su inicirani. Pašalučka logika te politike neminovno je vodila do sužavanja teritorijalnog i duhovnog prostora upravo tog naroda. Nije neobjašnjivo kako je i zašto tako naopaka politika dobila, pa i danas još održava, masovnu podršku jer zaslepljeni i unesrećeni često nisu u stanju da identifikuju svoj interes niti da se racionalno odrede prema njemu. Srbijansku politiku su očigledno vodili ne samo nesposobni i amoralni, već i nerazumni ljudi. Nažalost, situacija se još uvek nije bitnije izmenila.
Mada već duže vremena u “ilegali”, priča o vojvođanskoj autonomiji posle proglašenja kosovske nezavisnosti potpuno je bačena u drugi plan. Može li se Vojvodina oporaviti posle ovoga što se dešava(lo) oko Kosova?
– Srbija treba da se „oporavi“ i osvesti kosovskim iskustvom! To teško ide i teško će ići. Kosovsko pitanje je odavno postalo primarno političko, a ne pravno pitanje i kao takvo je „rešeno“. Ono je staro oko sto pa i više godina i od početka nije bilo adekvatno artikulisano. Samoživost u politici se na duži rok osveti. Ako se bitni politički stavovi određuju mitovima, tada se jedna po sebi racionalna sfera iracionalizuje. Vojvođansko pitanje, po mnogo čemu drugačije od kosovskog, zapravo je odavno ključno pitanje Srbije. Ko ne razume Vojvodinu u Srbiji taj ne razume Srbiju. Ako ga Srbija ne reši, rešavaće ga neko drugi, na ovaj ili onaj način. Koliko je ili koliko će biti (i) vojvođansko pitanje internacionalizovano – teško je u ovom momentu reći. Ne zaboravimo da je u Srbiji odavno sve što je politički bitno – internacionalizovano. To je rezultat ponašanja političkih lidera u Srbiji, koji nisu shvatili vreme i ambijent u kojima se odvija život.
Razume se da se kosovski problem zloupotrebljava i biće zloupotrebljivan i u odnosu na Vojvodinu, ali to ujedno može da znači da će se tim putem sve „kosovizirati“ (što se pokušalo i osamdesetih godina prošlog veka). Vojvodina će se „oporaviti“ u procesima i u meri „oporavljanja“ Srbije od zabluda kao prepreka njene savremene identifikacije i evropeizacije. Korak ka Evropi je korak ka savremenoj liberalnoj Srbiji, a time i vojvođanskoj autonomiji. Ujedno to je i korak ka realnom odnosu prema kosovskom pitanju. Da se to shvatilo 2000-te godine, kosovski problem bio bi sasvim drugačije rešavan. Prema tome, „oporavak“ Vojvodine nije moguć bez „oporavka“ Srbije, a ove bez njene evropeizacije. U Srbiji treba da se uspostavi kritički odnos prema zbivanjima i na Kosovu i u Vojvodini, a to podrazumeva postavljanje pitanja, da li je Srbija imala politički i moralni kredibilitet da status autonomijâ rešava na način kako ih je ona videla. Drugim rečima, treba otvoriti pitanje odgovornosti.
Međutim, nije teško zapaziti brojne slabosti vojvođanskog autonomističkog pokreta. U čemu se ona krije?
– U Vojvodini još uvek ne postoji uverljiv organizovani kapacitet za uspostavljanje odnosno obnavljanje autonomije. Rekao bih nešto što bi moglo delovati heretično: ovde, a možda i drugde, uspostavljanje autonomije mora da ide „odozgo“, tj. razumnim i pribranim političkim projektom. Tako je, uostalom, bilo i ranije. Danas je autonomistički „pokret“ nejedinstven, delom konzervativan, difuzan, ne animira dovoljno mlade, ali ni dobar deo autonomistički orijentisanih građana. Deo tog „pokreta“ živi u iluziji da je moguć i prihvatljiv povratak na autonomiju po modelu pre devedesetih prošlog veka. To je nerealno. Prilike su se izmenile. Celokupni kontekst, i unutrašnji i spoljašnji, jeste drugačiji. Mora se graditi novi model autonomije Vojvodine, primeren savremenim potrebama ljudi. Rešenje će morati dati jedna sasvim nova generacija političara, koju još uvek ne naziremo. Zavisno od toka stvari, ona bi se mogla pojaviti i relativno brzo.
Nova generacija političara o kojoj govorite morala bi se osloniti i na nešto što bismo mogli nazvati vojvođanskim identitetom. No, da li je Vojvodina o kojoj često govorimo zapravo imaginarna Vojvodina, dok stvarnost kazuje nešto sasvim drugo?
– Današnji, kao uostalom i raniji (pre devedesetih, pre 1945.) identitet Vojvodine je složen, suptilan, civilizacijski bogat, ali i delikatan kao konstitucionalni činilac. Ko ima ambicija da legitimira vlast u Vojvodini, tj. da uspostavlja građansku lojalnu vlast, o tome mora voditi računa. Identitetsko pitanje ovde je višeslojno. Reč je ujedno o identitetima u Vojvodini i o vojvođanskom identitetu. Ta dva aspekta, te dve činjeničnosti Vojvodine snažno se prepliću i uslovljavaju. Ne isključuju se niti ugrožavaju, naprotiv – prožimaju se. To je suština Vojvodine u kulturološkom smislu. Razume se, i ovde su prisutne zablude, netolerantnosti raznih vrsta, etničke distance su u proteklom razdoblju pojačane i izazivane, došlo je do potiskivanja tradicije građanskog u odnosu na nacionalni (nacionalistički) etos, javljaju se problemi adaptiranja i integracije i sl. Uveren sam da stabilizacijom opšteg stanja postupno dolazi do znatno tolerantnijih odnosa, bez čega ovde nije moguće normalno živeti i smatrati se civilizovanim bićem.
Postoje tvrdnje da bi se priča o Vojvodini mogla radikalizovati ukoliko bi u Srbiji na ovim izborima pobedile retrogradne nacionalističke političke snage. Koliko je to po vama realno? Ili je realnije da se tema vojvođanske autonomije postavi na dnevni red ako u Beogradu na vlast dođu predstavnici prodemokratske ili čak one “druge Srbije”?
– To je moguće, ali ne verujem da će to biti dalja budućnost („sudbina“) ni Srbije ni Vojvodine. Davnašnje i današnje iskustvo nas uverava da Srbija treba da se vojvodinizira, a ne da se Vojvodina srbijanizuje. Srbija je doista na velikom raskršću. Iskustvo od 1918. godine će valjda nešto naučiti generacije koje stasaju i koje će, nadajmo se, biti mudrije od ovih koje im ostavljaju ovakvo stanje. Možda bi parolu „Kosovo je Srbija“ (inače formalno-logički besmislenu, a politički suicidalnu) trebalo zameniti drugom: „Srbija je Vojvodina“… Ponekom će izgledati neobična tvrdnja, da mi u Vojvodini nemam osobitog poverenja ni u tzv. drugu Srbiju (koju inače iz niza razloga uvažavamo) kada je u pitanju autonomija Vojvodine. Ne jednom se potvrdilo da ona nije imuna od centralizma i neupućenosti u vojvođansko pitanje.
A koji je ustavno-pravni model za Vojvodinu realan u nekom budućem trenutku?
– Pred generacije koje dolaze nalazi se rešavanje ovog problema. Mislim da se u bliskoj budućnosti ništa bitnije neće desiti. To je zadatak na duži rok. Ako je relevantan evropski kurs, tada će se morati uvažavati evropska iskustva i kriterijumi, a to znači modeli regionalizma kakve srećemo u nekim evropskim zemljama (Španija, Italija, Nemačka). Razume se da domaće iskustvo, koje u izvesnom smislu prevazilazi evropsko, treba uključiti u stvaranje koncepta vojvođanske autonomije. U kojoj meri će to biti učinjeno, zavisiće od odnosa političkih snaga. Zato je potreban autohtoni moderni autonomistički pokret. Prva pretpostavka je menjanje važećeg Ustava Srbije.
Novi Ustav je, po mnogima, po Vojvodinu pogubniji nego prethodni, Miloševićev. Ipak, čini se da je poptuno nerealno da će on uskoro biti promenjen!
– Na to smo detaljno ukazivali kada smo kritikovali predlog novog Ustava. Zaista, nije realno očekivati da se u dogledno vreme donese nov Ustav. Obećanja nekih stranaka ovde imaju značaj predizborne propagande i već toliko puta ponovljenog licemerja prema Vojvodini. Ozbiljan čovek tome ne može verovati. Neće biti prvi put da se nakon izbora obećanja brzo zaboravljaju.

(Građanski list)