Skip to main content

Štajnmajer: Put kojim se Srbija trenutno kreće otvara pitanja ozbiljnosti procesa evrointegracija

Info 29. nov 2022.
5 min čitanja

"Zapadni Balkan ni u kom slučaju nije zaboravljen"

Uoči posete Severnoj Makedoniji i Albaniji, nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer u intervjuu za DW govori o Kini i Ukrajini, o zapadnom Balkanu, ali i odnosu Beograda i Moskve i dijalogu Srbija-Kosovo.

DW: Gospodine predsedniče, odmah bismo da porazgovaramo o Ukrajini i Zapadnom Balkanu, ali s obzirom na aktuelne događaje u Kini, želeli bismo da Vas zamolimo da ih prokomentarišete. Kakve reakcije sada očekujete iz Pekinga?

Frank-Valter Štajnmajer: Još je teško komentarisati s obzirom na malo informacija koje imamo do sada, ali naravno, pratim to intenzivno, i slike koje nam stižu iz Pekinga i drugih kineskih gradova, pokreću me. Svi se još sećamo naše borbe protiv korone, protiv pandemije i još nam je u sećanju koliko mnogo je to opterećivalo nas u Nemačkoj. Možemo samo da naslutimo koliki je teret na ljudima u Kini, u kojoj su mere mnogo striktnije, mnogo dužeg važenja, sežu do danas. Zato imam razumevanja za to što ljudi na ulicama pokazuju svoje nezadovoljstvo i što se žale.

Kao demokrata mogu samo da kažem da je sloboda izražavanja mišljenja važno dobro, i mogu to što vidimo samo da povežem s nadom da će državna vlast u Kini poštovati to pravo na slobodno izražavanje mišljenja i demonstriranje. I naravno, nadam se da će demonstracije ostati mirne.

Ono što sada vidimo u Ukrajini, to više nema veze s onim što su zapravo ratna dejstva. To što se tamo dešava, jeste rat protiv civila. Zašto Putin to radi i šta to menja za nas?

Ne bih se složio da to nema ništa s ratom. Smatram da je to deo ratne strategije, to što tamo vidimo. Mi nemamo samo brutalan napadački rat, koji se vodi vojno protiv ukrajinske armije, već mi imamo, i to postaje vidljivije što se više približavamo jeseni, brutalan napad na kritičnu infrastrukturu i time naravno i na civilno stanovništvo. Moramo da se pribojavamo i to je prošle nedelje već moglo da se vidi – to sa uništavanjem infrastrukture za gasno grejanje i struju.

Videli smo šta bi moglo da snađe ljude u Ukrajini – opasnost, mrak i hladnoća. I to nije slučajna pojava, već izgleda kao da je zaista deo ruskog napada i ruske strategije da se pogodi civilno stanovništvo, da se zemlja sve više iznuri. I protiv toga mora stajati naša solidarnost. Zato moramo pomoći, da bismo garantovali ljudima da će preživeti ove zime.

Vi sada putujete u Severnu Makedoniju i Albaniju. Rat u Ukrajini je na Zapadnom Balkanu i u Evropi razvio novu dinamiku. Hoće li ovaj rat ubrzati proces integracije Zapadnog Balkana u EU?

Ne znam hoće li ga ubrzati, ali moj odlazak tamo i te kako ima i smisao da signalizira da Zapadni Balkan ni u kom slučaju nije zaboravljen. Mi smo naravno imali debate sa koleginicama i kolegama sa Zapadnog Balkana, koji su izrazili svoju brigu da će želja za pristupom, za približavanjem Ukrajine Evropskoj uniji, možda biti drukčije tretirana, brže nego sve ono što je od zahteva za pristup stiglo sa Zapadnog Balkana.

I razumem poneko nestrpljenje, ali kao mnogi drugi i ja ću potvrditi da Zapadni Balkan ni u kom slučaju nije zaboravljen. Putovanje u dve zemlje, Severnu Makedoniju i Albaniju služi i kao poruka čitavom regionu. Ako se odgovarajući napreci postignu unutar država, onda će i put u pravcu članstva u Evropskoj uniji postati pregledniji.

Ali, Evropska unija nema plan za Zapadni Balkan. Tako neke zemlje same sebi postavljaju cilj – to je godina 2030. Hoćete li tamo, kada budete govorili pred parlamentima, kada budete razgovarali s ljudima, moći i da kažete da je taj cilj realan?

Ja sam predsednik, nisam prorok, i zato ostajem na rečenici da to zavisi od unutardržavne spremnosti na reforme i spremnosti da se reforme sprovedu u delo. I danas možemo drukčije i da argumentujemo u zemljama Zapadnog Balkana, jer su na primer Severna Makedonija i Albanija učinile odlučujuće korake napred. To jača samopouzdanje u tim zemljama, a drugima u regionu Zapadnog Balkana jasno stavlja do znanja – taj korak se isplati.

Uostalom, ne smemo zaboraviti da se napredak postiže i s onu stranu pitanja pristupa. U Berlinu je pre mnogo godina već počeo proces Zapadnog Balkana. To je u početku išlo teško, koliko se ja sećam. Ali, kada pomislim na poslednji samit, smatram da putovanja s ličnim kartama, međusobno priznanje školskih i univerzitetskih diploma, da sve to jača spremnost Evropljana da to podrže i pored porasta cena energije. Razumem nestrpljenje, tu nema zbora, ali mi nismo u fazi u kojoj bi obeshrabrivanje bilo u redu. A to tek nismo zbog Ukrajine, jer mi držimo u vidnom polju sve zemlje Zapadnog Balkana, i pratimo šta se dešava u Severnoj Makedoniji i Albaniji gde ima koraka napred.

EU od Balkana očekuje brze reforme, ali kaže: i mi najpre moramo da se reformišemo da bismo moglo da primamo nove članove, da bismo mogli da delamo. Koliko to po Vašem mišljenju još može da potraje?

Trebalo bi da ide što je moguće brže. Ali, slažem se sa Vama, u ovom trenutku ne vidim signale da će doći do brze reforme evropskih institucija. Pošto te institucije poznajem iznutra već mnogo godina, znam da u nizu višestrukih kriza možemo da se setimo krize evra. Još jače možemo da se prisetimo takozvane izbegličke krize iz 2015. i 2016. Imali smo ogroman izazov za Evropsku uniju sa suzbijanjem pandemije.

To su naravno sve krize koje su se brzo smenjivale, delimično preklapale kao što sada vidimo, pandemijska kriza još nije prošla i ruski napadački rat u Ukrajini nas je sve zajedno opteretio. Tako nešto apsorbuje snage i istovremeno ne oslobađa glave za unutrašnje reforme, za koje Vam priznajem da su hitno potrebne.

U ratu u Ukrajini, većina zemalja Zapadnog Balkana se pokazala vrlo solidarnim. One su uvele sankcije Rusiji i pored velikih briga zbog njihovih posledica. Jedna zemlja to ne čini – to je Srbija. Umesto toga, ona stalno demonstrira bliskost sa Moskvom. Da li EU dovoljno podržava solidarne stavove na Zapadnom Balkanu? I kako se zapravo ophodi prema Srbiji?

Da Vam odgovorim na prvo pitanje: to je jedan od razloga zbog kojih sam sada u regionu – jer želim da stvorim sebi sliku o raspoloženju u tamošnjim državama. I mislim da ćemo sigurno i steći sliku tog raspoloženja. Ne samo što Severna Makedonija i Albanija u ovoj situaciji pokazuju solidarnost sa Ukrajinom, ne samo što pokazuju zajednički stav, na primer, kada se radi o povećanju ekonomskog pritiska na Rusiju, već zemlje poput Severne Makedonije i Albanije ispunjavaju svoje obaveze unutar NATO, a Albanija je van NATO angažovana i u Savetu bezbednosti UN. Mislim da je to veoma mnogo i da je to za poštovanje. I da je to nešto što bi u tim zemljama trebalo da izazove samopouzdanje. Da li je to tako – to ću sigurno ustanoviti na mom putovanju.

A što se tiče Srbije, drugog dela Vašeg pitanja, mora se ostati pri tome da pokušamo da ubedimo Srbiju da put kojim se trenutno kreće otvara pitanja, i to u pogledu ozbiljnosti sa kojom se traži put ka Evropi. Ja pratim put Zapadnog Balkana ka Evropskoj uniji već gotovo 20 godina i češće sam išao u Srbiju. Siguran sam da ljudi u Srbiji neće da zaostaju za željom koja dolazi i iz drugih zapadnih balkanskih zemalja, da se približe Evropskoj uniji i jednom se u nju učlane. Tome mogu samo da se nadam i da se dalje trudim. A i da ubeđujem političko vođstvo u Srbiji da jasno ide tim putem.

Za kraj samo i nešto o konfliktu između Srbije i Kosova koji je smiren u poslednjem trenutku. Šta Nemačka i Evropa mogu da učine da bi zaista smanjili taj bezbednosni rizik u regionu?

Što se tog konflikta tiče, i to se uklapa u prethodno pitanje, jer je njegovo smirivanje možda još jednom dokazalo koliko je Evropa, koliko je Evropska unija, važna u regionu. Kada ne bi bilo te želje u pravcu Evrope, onda Evropa u osnovi ne bi ni bila pregovaračka sila u takvim konfliktima između Srbije i Kosova.

Ali, pošto, kao što mislim, postoji želja da se dođe u Evropu, da se jednom postane član Evropske unije, i ta želja je i dalje prisutna u svim zemljama Zapadnog Balkana, Evropa ima tu pregovaračku moć, te pregovaračke mogućnosti i mogla je u tom, iz naše perspektive relativno malom sukobu oko registarskih tablica, da doprinese rešenju. Ako su manji konflikti rešivi, onda se treba pozabaviti i većim konfliktima koji bi mogli doprineti normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova i u tom smislu biti mirno rešeni.

Rozalija Romanjec (Deutsche Welle, foto: dpa)