Srđan Valjarević je već više godina pisac rado čitan i prihvaćen u regionu; ispisao je brojne stranice čitateljstvu važnih književnih iskustava, njegov roman Kono dobio je laskava priznanja, te je poklonike tog štiva obradovala priča o povratku u Belađo toponim događaja iz romana. Reč je o svojevrsnom hodočašću pretočenom u neku vrstu novele, u poglavlje autobiografskog romana, svakako u ispovednu prozu.

Valjarević govori o ponovnom – nakon četvrt veka – susretu sa toponimima i ljudima iz romana, o stvaralaštvu u Srbiji, vlastitom doživljaju politike i rata, minimalizmu u prozi, pridobijanju čitalaca, kolumnama, prijateljstvima u regionu…

– Ovo je bilo neobično iskustvo, kada sam stigao u Belađo, posle 25 godina, nešto mi jeste bilo uzbudljivo, ali nisam mogao odmah da definišem o čemu se radi. Nisam imao nekih jakih sentimentalnih razloga, ili neku posebnu vezanost za to mesto, ali sam naknadno shvatio da me je uzbudilo to što sam se vratio u tekst koji sam objavio kao roman Komo. I susret sa Augustom, koji sada ima 87 godina i koji je u romanu bio lik, to je bilo divno, odlično. Doneo sam mu fotografije koje sam mu obećao još onda da ću mu poslati, tri-četiri fotografije kako stojimo ispred Sport bara, uslikala nas je prijateljica Brenda, takođe lik iz knjige, koja na žalost više nije živa. Naravno da mu nisam nikad poslao te fotografije, i sad sam mu ih uručio. Bilo je zabavno pričati sa likom iz knjige, smejali smo se tome. A on je isti kakvog sam ga zapamtio, vedar i nasmejan, divan tip, i sad u 87. godini i dalje živahan.

Druga stvar koja mi je bila važna, to je da se ponovo popnem na planinu Monte San Primo. Ne sećam se uopšte kako je bilo prošli put, koliko sam se umorio onda, kako je to zaista izgledalo, i tako dalje.

Za 25 godina sam se promenio, ne sećam se šta sam onda gledao, o čemu sam mislio. Ali, planina se nije promenila, bio je to taj isti put, ta ista staza kojom sam i onda išao do vrha, ali sve mi je bilo drugačije. To i nije novo, ne možeš se dva puta popeti do vrha na isti način, istim putem. Ali sam ipak na vrhu raširio transparent koji su mi prijatelji u Beogradu odštampali i na kojem piše “Živela ponavljanja!” Duvao je jak i hladan vetar gore na 1700 metara, ali bilo je dobro. I što se tiče štampanog izdanja, biće objavljeno uskoro, i nije to nastavak prve knjige, i ovo je neka proza, ali više dokumentaristička, sa fotografijama. Da se vidi Augusto, i da se vidi put do vrha Monte San Primo. I da se vidi da nema ponavljanja, uvek je prvi put. Zato sam i raširio taj transparent na vrhu.

Roman Komo je izbrisao granice, njime ste postigli da vas prihvati i publika u ostalim republikama bivše Jugoslavije. Oni koji Vas poznaju nemaju dilemu, ni ranije niste imali granice u glavi. Ipak, kako sada doživljavate to što ste svuda prihvaćeni i rado viđeni?

– To prija, naravno, volim da idem u neke gradove i mesta, Rijeka, Split, Korčula, Banjaluka, Zagreb, i tako dalje, imam neki svoj đir svuda, i prijatelje. Na primer, u Rijeci, nekoliko iskreno dragih ljudi, i tamo uvek znam gde da idem, u bilo koje doba dana, znam gde ću da popijem kafu ujutru, znam da ću onda da odem kod prijatelja Željka u knjižaru da se ispričamo, znam gde ću da odem na lignje, znam da ću posle da se vidim sa Ines i Sandrom i da pijemo kafu negde, ili sa Željkom Horvat-Čeč da pričamo o nogometu i pisanju, u kafeu kod Marka i Martine, a znam i gde da idem, a da ne vidim nikoga.

Rat je neizbežna tema za autore vaše generacije (1967). Stilom i nadasve izborom tema, praktično odsustvom rata iz literature, postigli ste, doživljaj je ličan, antiratni angažman. Slučajno, namerno, ili o tome, pišući, niste razmišljali?

– O ratu nisam pisao jer nemam nikakvog ličnog iskustva sa ratom, ali pisao sam o ravnodušnosti, o ignorantskom odnosu prema tome, i inače, ne samo prema ratu, koji je, uz nacionalizam, sigurno dominantan osećaj u poslednjih 35 godina, u Srbiji sigurno, ali i šire verovatno. Iako nemam neku veliku strast prema politici, ovo sigurno nisam mogao da ignorišem. To smeta, žulja, to je svuda naokolo.

Inače je odsustvo nekog ili nečeg znakovita odlika vaše proze, uklapa se u minimalizam koji negujete. Možda o tome ne mislite, ali se s razlogom tako doživljava?

– Ne volim objašnjavanja, ni u umetnosti, ni inače. Objašnjavanje onoga što pišem, a posebno objašnjavanje samog sebe, ili nekog drugog, to mi je nepodnošljivo. Ako nešto mogu da pokažem, i da nazovem svojim imenom, onda ne moram ništa da objašnjavam. Mogu da pišem jedino tako, o onome što mogu da pokažem, i za ono za šta znam koje su to reči, kako da nazovem ono što želim da napišem, i na kraju, samo ono što dobro poznajem, ili za šta barem verujem da dobro poznajem. Reči jesu neophodne, ali ne preterano.

Stilom i tematski uspevate da, napisaće vam jedna zagrebačka kritičarka vrednu ocenu, od čitalaca napravite saučesnika. Nije moguće da tu nema makar malo umišljaja?

– Ima, sigurno, to je zato što pišem zbog sebe i za bilo koga. Svejedno mi je ko će da čita. Tako da nas je uvek dvoje dok pišem. Zvuči komplikovano, ali nije. Bio bih sam da ne pišem, ovako uvek imam nekog, iako nemam pojma koga.

Beležite ono što vidite u gradu i očovečujete ga, ne skrivajući vlastitu naklonost za slučajne likove, praveći od osmeha ili izvinjenja svojsvrsnu vrednost; stiče se utisak da čitalac ima pred sobom filmski scenario u nastajanju, mislite li ponekad o takvom angažmanu?

– Nekada se jesam time zanosio, uopšte filmom, ali sam od toga potpuno odustao, čak je i ta nekakva strast koju sam imao, nestala, ugasila se potpuno. Filmove retko kad gledam, i osećam da mi se interesovanja sužavaju, iako to možda nije prava reč, ali je otprilike tako. I dalje gledam fudbal na televiziji, ali bez tona, ne mogu da podnesem navijače i komentatore. To su mi sve neki viškovi. A u filmu preovlađuju samo viškovi. Prazno preterivanje. Gluma, kadriranje, muzika, proseravanje, bacanje novca. Više treba energije za dobru poeziju nego za film.

Kupili ste publiku Gojkom i Dobrilom, Gojko je postao Fric, došao je Mate. Kako doživljavate kolumnistički posao?

– Taj posao mi je neophodan, drži me za stolom, drži me u pisanju, to je obaveza koju moram da imam, koja me dovodi u nekakav red. Druga stvar, to su sad ti likovi za koje sam se vezao, za Kineza Lija i Profesora filozofije u penziji, kao i za Frica i Dobrilu. To su likovi kroz koje istresem sve što želim. Kad ja imam probleme sa hipertenzijom i aritmijom, Kinez Li se sruši na ulici. Kad imam nekih nejasnih problema u životu, Profesor nešto filozofira. Kad me neko nervira, tu je Dobrila da mi pomogne. I tako dalje. Kad ne znam šta ću sa sobom, Poštar je na vratima i zvoni. I to sve sada radim kao nekakav roman u nastavcima. Objavljene su dve knjige, u prvoj sam lutao, drugom sam zadovoljan, uskoro završavam treći deo, i mislim da će kraj biti dramatičan. A možda i neće, nemam pojma. Uglavnom, ono što ste spomenuli mi je najvažnije, sedim za stolom i smejem se dok to pišem, to je nekakav život, to mi je najvažnije.

Primetno je da vas nema u kontrolisanim medijima, niste pripadnik nikakvog saveza, da li Vam javnost nedostaje?

– Ni malo, naprotiv, za mene je javnost kad me poštar pita kad će nova knjiga, a ja njemu odgovorim: jesi mi doneo račun za infostan.

U tom kontekstu, kako je stvarati u Srbiji danas, kako doživljavate okruženje, na šta reagujete?

– Dovoljno je zanimljivo, oduvek je tako, ali okruženje je često neprijateljsko. Mojeg dedu Vladu, koji je bio trgovac i mehandžija u Kruševcu, držao je kafanu “Kaćuša” i bio predsednik humanog društva “Dobra narav”, udovca sa četvoro dece, jer je baba umrla od sepse, zaklali su četnici. I opljačkali ga. Posle rata su u Kruševcu ubili tu trojicu četnika koji su se presvukli u međuvremenu, jer su kod jednog od njih pronašli tabakeru sa inicijalima mog dede. Jedan dedin prijatelj prepoznao je tabakeru, sve to mi je ispričao moj otac dok je umirao. Dedu su ubili na njegove oči, na obali reke Rasine, otac je imao 13 godina.

I onda, ja često pomislim na dedu i celu tu priču, kada me neko pita kako je stvarati danas u Srbiji. Jer ko misli da je bitno drugačije, taj je budala.

(Al Jazeera, Foto: Laguna)