Skip to main content

Srbija u vrhu po broju stranaka od zemalja bivše SFRJ: Da li je i u vrhu demokratije?

Jugoslavija 02. jan 2024.
8 min čitanja

"Mi (Srbija) smo rezultat jednog proporcionalnog sistema, gde imate zatvorene liste na koje građani ne mogu da utiču, već partijske oligarhije"

Područje koje je do 1992. godine bila jedna država i zvala se SFRJ, a danas je šest samostalnih država, uvek je bilo trusno – i politički, i društveno, pa čak i kulturno. Iako s jedne strane povezani istorijom i uticajima koje su delili, narodi i politike tih zemalja često su bili u „klinču“, što je i sada prisutno u regionu.

SFRJ je bila država jednostranačkog sistema, a kada se raspala na šest manjih država, što je praćeno i krvavim ratovima na teritoriji Hrvatske i BiH, došlo je do poplave osnivanja političkih partija u njima. Taj broj je vremenom varirao, odnosno smanjivao se, ali je i danas prilično veliki u odnosu na veličinu tih zemalja i broj stanovnika.

Prema zvaničnim podacima, najviše partija ima Hrvatska, čak 156, na drugom mestu je Srbija sa 120, BiH ima 96, Slovenija 87, Severna Makedonija 63 i Crna Gora „samo“ – 51 partiju.

Kako za N1 komentariše profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, iako nominalno u Crnoj Gori ima najmanje partija, „rekao bih da u toj zemlji zapravo ima najviše, to je maltene jedna stranka na 1.000 stanovnika, uključujući i decu“.

„Sam broj partija nije najrelevantniji, relevantne su stranke koje su aktivne i učestvuju na izborima… Imate višestranačke izbore, ali je to daleko od demokratije ako nemate demokratičan izborni proces. Mi (Srbija) smo rezultat jednog proporcionalnog sistema, gde imate zatvorene liste na koje građani ne mogu da utiču, već partijske oligarhije“, kaže Stojiljković.

On dodaje da je „posle jednostranačkog sistema u bivšoj Jugoslaviji, došlo do gladi za mogućnošću pluralizma, što je izazvalo osnivanje velikog broja političkih partija (u svim zemljama bivše SFRJ), ali sa sleganjem političkog tla, nemate potrebu da svaki čas osnivate stranku“.

Ocenjuje da je „posledica tog vala želje za višestranačjem dovela do izrazite dinamike i nestabilnosti“ u političkom životu svih zemalja bivše SFRJ. U skoro svim, i sada se nije mnogo promenilo, tenzije u društvu su stalno prisutne, i međusobni odnosi i problemi se koriste za unutrašnju upotrebu. Sve to i sam region čini nestabilnim i drži ga konstantno „na ivici mača“.

Tri do osam partija ima stvarno značaj u partijskom sistemu

I Despot Kovačević, docent na FPN sličnog je mišljenja.

„Broj političkih partija u registru je podatak koji ne pokazuje suštinu političkog života, niti demokratske kapacitete političkog sistema. Sam podatak nema nikakvu vrednost za analizu političkih procesa, s obzirom da u izbornim i političkim procesima učestuje samo manji deo partija, a stvarnu relevantnost i uticaj na procese ima tek nekolicina, zavisno od prirode partijskog sistema. Države na postjugoslovenskom prostoru imaju različita zakonodavstva po pitanju regulacije rada i funkcionisanja političkih partija, ali ipak postoje određene sličnosti, pre svega u prirodi partijske kompeticije i obrazaca ponašanja u politici“, kaže on za N1.

Dodaje da se za stvarno iskazivanje broja partija koje su značajne za analizu koristi nekoliko parametara, koji treba da pokažu relevantnost političkih partija i efektivan uticaj u političkim institucijama, pre svega u parlamentu.

„Ovi podaci pokazuju u svim zemljama na postjugoslovenskom prostoru brojke koje se kreću u rasponu od tri do maksimalno osam političkih partija koje imaju stvarno značaj u partijskom sistemu, uz jednu devijaciju u podacima koja se pojavila u Srbiji zbog efekata bojkota. Ovaj podatak samo daje deo indikacija o posledicama po demokratičnost, ali svakako demokratski kapaciteti se mere prvenstveno prirodom odnosa među partijama i prema institucijama sistema“, ukazuje on.

Pozicije fiksirane – menjaju se stranke koje ih zauzimaju

Stojiljković navodi da „što se tiče političkog spektra, ovde (u Srbiji) se od uvođenja višestranačja nije mnogo promenilo, na jednoj strani imate te suverenističke stranke, na drugoj prozapadne, liberalne, u sredini imate sad nešto kao Zeleno-levi front koji je nastao na pitanjima ekologije, ali su se veoma promenile same stranke koje zauzimaju različite prostore“, smatra.

On navodi da su nekada SPS, SRS i SPO bile glavne političke stranke, na različitim političkim stranama, a sada su se stopile sa SNS.

„Kao zanimljiva i provokativna nam se učinila teza da su pozicije u partijskom sistemu relativno fiksirane (jer su posledica ograničenja), ali da se vremenom menjaju stranke koje ih zauzimaju. Tako se ideološka pozicija SNS može, načelno i s obzirom na drugačiji kontekst, razumeti po analogiji sa pozicijom koju je u prvim godinama posle Miloševićevog režima zauzimao DSS“, napisali su Stojiljković i njegov kolega sa FPN, profesor Dušan Spasojević, u zajedničkoj knjizi „Između uverenja i interesa. Ideologije i organizacija stranaka u Srbiji“ iz 2020. godine.

Ono što je indikativno za ceo region je da pred izbore u svakoj zemlji naglo poraste broj registrovanih stranaka.

Za registraciju stranke – od 100 do 10.000 potpisa

U većini nije potreban veliki broj potpisa. Ali, i tu se Srbija razlikuje.

Najmanje potpisa za osnivanje stranke potrebno je u Hrvatskoj – svega 100. Tako je bilo i u Srbiji u prve dve decenije višestranačja, uz plaćanje simbolične novčane takse, pa je u jednom trenutku u registar bilo upisano čak 575 političkih stranaka.

U Crnoj Gori i Sloveniji potrebno je 200 potpisa punoletnih građana, u BiH 500, u Severnoj Makedoniji 1.000, dok je u Srbiji, od maja 2009. kada je usvojen novi Zakon o političkim strankama, potrebno prikupiti čak 10.000 potpisa punoletnih, poslovno sposobnih građana.

„Bio sam u radnoj grupi 2009/2010, koja je radila na Zakonu o političkim partijama i mi smo predložili da za stranke koje nisu nacionalne manjine bude potrebno 500 ili 1.000 potpisa, i mislim da smo mi stali na 500, i onda je to otišlo u Skupštinu, i tamo je to došlo prvo na 5.000, da bi završilo na 10.000. To je preterano visok broj potpisa, a većina nisu stvarne pristalice, a imate i da stranke jedne drugima prenose potpise“, ocenjuje Stojiljković.

Dodaje da bi broj potpisa trebalo da odgovara broju stanovnika – „da broj bude niži nego što je potrebno za preskakanje cenzusa, ali da je razuman“.

Kovačević ukazuje da pravilnosti oko broja potpisa nema.

„Primera radi, u BiH se koriste različiti kriterijumi na različitim nivoima. Broj potpisa koji je zakonska obaveza proizvod je različitih ciljeva zakonodavaca. Srbija ima najrigidnija pravila, sa 10.000 overenih potpisa za osnivanje partija, uz posebna pravila sa 1.000 potpisa za formiranja partija nacionalnih manjina. Ovaj visok broj overenih izjava prati i taksa koja opterećuje osnivanje partija, jer su za početak delovanja potrebna značajna finansijska sredstva“, navodi Kovačević.

Dakle, kao što treba i najviše potpisa, u Srbiji treba i najviše novca da bi se stranka registrovala.

„To je prilično skup proces. Overa jednog potpisa birača za osnivanje političke partije košta 360 dinara, dakle minimalni trošak samo za potpise je 3,6 miliona dinara, odnosno nešto više od 30.000 evra, plus dnevnice za javne beležnike. Ne treba zaboraviti i logističke troškove – moramo da obezbedimo računar, štampač, da prevezemo sve to sa lokacije na lokaciju“, rekli su za N1 u jednoj od političkih partija koja je prošla kroz proces registracije.

Jedna od poslednjih partija koja je prikupila 10.000 potpisa punoletnih građana Srbije je Srpska stranka Zavetnici, koja je u registar upisana u junu 2019. godine.

„Tokom kampanje za osnivanje stranke prikupili smo oko 10.500 potpisa birača, za čiju overu smo notarima platili više od 32.200 evra. Na tu sumu treba dodati i dnevnice javnih beležnika, kao i logističke troškove, koji su takođe visoki, tako da nas je registracija političke partije koštala između 40.000 i 45.000 evra“, rekla je za N1 predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski krajem aprila ove godine.

Dobar biznis, zar ne? Bar u Srbiji.

Lakša registracija udruženja građana, ali teže delovanje

U Srbiji, međutim, imamo i sve češću pojavu osnivanja političkih stranaka preuzimanjem i preimenovanjem već registrovanih partija, što je brže i jeftinije, jer se izbegava prikupljanje i notarska overa 10.000 potpisa za formiranje partije.

Stojiljković kaže da zanimljiv fenomen čine grupe građana i pokreti koji kasnije često prerastu u stranku.

Put do izborne liste mnogo je brži, lakši i jeftiniji onima koji su registrovani kao udruženja, a ne kao političke stranke. Za osnivanje NVO, koja se na izborima može pojaviti kao grupa građana, potrebno je nešto više od 6.000 dinara i svega tri potpisa. Udruženja građana, takođe, mogu da primaju strane donacije i da se reklamiraju izvan izborne kampanje, što je strankama zabranjeno.

„Učešće različitih organizacija koje nisu registrovane kao partije ima svoje prednosti u tom osnovnom pogledu oko registracije, ali se ovakvo delovanje značajno otežava kroz druga pravila, pre svega oko finansiranja političkih aktivnosti. Ujedno, to je razlog da sa porastom podrške i organizacionih kapaciteta dolazi i do promene koja vodi ka registraciji političke partije“, navodi Kovačević.

Na pitanje koliko su grupe građana i pokreti zaista nova snaga ili samo paravan vladajućih struktura da se simulira pluralizam, on kaže da „pluralizam zavisi od broja različitih ideja i interesa koje predstavljaju političke partije, a ne od samog broja partija i organizacija koje deluju“.

„Partije kao organizacije koje artikulišu interese građana čine društvo pluralističkim ako su ti interesi predstavljeni u institucijama u skladu sa podrškom koju steknu na slobodnim i poštenim izborima. Sve rečeno deluje idealtipski, dok nas praksa često demantuje, ali svakako možemo reći da na prostoru bivše SFRJ postoji visok nivo političkog pluralizma, sa nedostacima koji se tiču demokratskih kapaciteta partijskog sistema, ali i demokratičnosti partija na unutrašnjem planu“, ocenjuje Kovačević.

Ukazuje, takođe, da treba napraviti jasnu distinkciju između potpisa za registrovanje političke partije i potpisa za predaju izborne liste kada su izbori raspisani.

„Norma od 10.000 potpisa za registraciju otežala je osnivanje partija, ali je proizvela i devijaciju koju nazivamo ‘kupovina partija’, kada se već registrovana partija ustupi (pretpostavljamo za novac) i potom se promeni ime i statutarno, programski prilagodi potrebama i idejama novog rukovodstva. S druge strane, prikupljanje potpisa za predaju izborne liste postalo je već iz izbornog ciklusa u izborni ciklus sporan deo demokratičnosti procesa, jer se u više navrata dolazilo do sumnjivih potpisa i osporavanja lista. Do sada nismo imali značajnog epiloga po ovom pitanju, što drastično narušava i poverenje građana u izborni proces“, navodi on.

Kriza legitimiteta – problem za nivo demokratičnosti

A na to da li je neophodno prikupljana potpisa, jer se dešavalo da neka stranka prikupi više potpisa nego što osvoji glasova na izborima, Kovačević kaže da to jeste paradoksalno i otvara sumnju, ali nije dokaz da su prekršena pravila.

„Građani mogu dati svoj potpis za učešće samo jednoj izbornoj listi, ali to ne mora da znači da će im dati i glas na izborima. Svakako, posle svih spornih situacija koje smo imali, ovakve sumnje i navode institucije moraju detaljno analizirati. Naredni period institucije, ali i političke partije, moraju da posvete povratku poverenja u procese. Bez poverenja građana u slobodne i poštene izbore, svi izabrani predstavnici mogu da budu sa manjkom legitimiteta. Ovaj fenomen nije vezan samo za naše prostore. Uporedna praksa pokazuje da je širom Evrope poverenje u političke partije oko 20 odsto, a da je izlaznost na izbore najčešće oko 60 odsto. Ovo nas navodi na zaključak da oko dve trećine građana koji glasaju zapravo ne veruju političkim partijama. Kriza legimititeta je veliki problem za nivo demokratičnosti sistema“, ukazuje.

U BiH navode da je najlakša administrativna procedura u toj zemlji za osnivanje stranaka, a i zakoni idu na ruku tome.

„Mi Imamo dva zakona na nivou dva entiteta. Način registracije političkih stranaka je drugačiji u Republici Srpskoj u odnosu na Federaciju BiH. Potpisi koji su potrebni, kako u Federaciji, tako u Republici Srpskoj i Brčko Distriktu, nisu unificirani. Nije teško ispuniti prve zakonske uslove o potpisima podrške da se osnuje politička organizacija“, kazao je Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzla.

Dodaje da su zemlje koje su prolazile kroz tranziciju, na početku imale bum stvaranja političkih stranaka, jer su ljudi iskoristili slobodu da se mogu politički organizovati, međutim, taj broj političkih stranaka se smanjivao“.

„I to su već uređene države. Treba napraviti poređenje sa Poljskom, Češkom, Slovačkom i drugim državama. Vidimo da je danas taj politički prostor sveden, na primer, na deset stranaka, a negde i manje, što je dobro za demokratiju i dobro za ukrupnjavanje političkih ideologija, ukoliko one postoje. U Bosni i Hercegovini je sasvim drugačije“, kazao je Šehić pre pet godina.

Međutim, i danas se može reći isto.

Analitičarka Ivana Marić primećuje da mnogi vole da budu predsednici stranaka, pa, nakon što u jednoj stranci izgube funkciju, vrlo lako sami osnivaju novu političku opciju.

„Osnivaju stranke kako bi profitirali na izborima, da bi profitirali finansijski, time što prodaju mesta u biračkim odborima, što naše zakonodavstvo na neki način i podržava, ili osnivaju da bi skupljali glasove za neke druge. Imamo često situaciju da velike stranke same podrže osnivanje nekih manjih stranaka. Na taj način oduzimaju glasače drugih stranaka, kako bi nakon izbora imali potpunu kontrolu nad glasovima birača i okrenuli ih u svom pravcu“, kaže analitičarka Ivana Marić o dosadašnjoj situaciji u BiH.

No, koliko god bilo lako ili teško osnovati stranku, još je teže održati je, uz svu postojeću infrastrukturu.

U Hrvatskoj, na primer, troškovi političke stranke variraju od ambicije i političkog kapitala samih osnivača. Dve najveće političke stranke – SDP i HDZ, zavisno od godine, troše od 30 do 50 miliona kuna (od oko četriri do skoro sedam miliona evra).

I mada su u svim zemljama strogo propisana pravila o finansiranju stranaka, naravno, u praksi je stvar malo drugačija, i u zemljama bivše SFRJ to često nije transparentno.

Tako smo poslednjih godina mogli da čujemo polemike u slovenačkim medijima i na društvenim mrežama o tome da li mađarski premijer Viktor Orban i milijarder i filantrop Džordž Soros finansiraju političke kampanje u Sloveniji i Severnoj Makedoniji.

Sve u svemu, mnogo učesnika na političkim scenama zemalja bivše Jugoslavije, ali da li i mnogo stvarno različitih opcija za birače?

(N1, foto: Pixabay)