Nezavisno društvo novinara Vojvodine krajem decembra 2013. godine uputilo je otvorena pitanja relevantnim političkim strankama sa ciljem da se one konkretno i što preciznije odrede prema ustavno-pravnom statusu AP Vojvodine. Anketa je prosleđena na adrese 11 političkih partija (Srpska napredna stranka, Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka Srbije, Liberalno-demokratska partija, Liga socijaldemokarata Vojvodine, Ujedinjeni regioni Srbije, Savez vojvođanskih Mađara, Srpska radikalna stranka, Nova stranka, Vojvođanska partija), a odgovora je stiglo – sedam. Odabir političkih stranaka bio je uslovljen, sa jedne strane, željom da se svi relevantni politički faktori izjasne o ovom, kako smo smatrali, važnom političkom pitanju, a sa druge strane – da se stavovima pokrije praktično ceo spektar određenja prema vojvođanskoj autonomiji: od onih koji podrazumevaju da se Vojvodina kao autonomija praktično ukine do onih koji smatraju da je jedino rešenje za građanke i građane Vojvodine – status republike u federalizovanoj državi.

Odgovori nisu pristigli od četiri partije: Srpske napredne stranke, Srpske radikalne stranke, Nove stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. Naprednjaci su odbili da odgovore na pitanja, uz tvrdnju da im položaj Vojvodine nije „prioritet u predizbornoj kampanji“, dok su radikali smatrali da su njihovi odgovori bespredmetni s obzirom da odranije poznat stav prema ovom pitanju. Bez obrazloženja odgovori nisu stigli, bar ne do danas, i pored više čvrstih obećanja, ni od Ujedinjenih regiona Srbije i Nove stranke.

U sedam nastavaka „Autonomija“ objavljuje stavove političkih partija o Vojvodini, po abecednom redu.

ODGOVORI SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE

Da li je pitanje statusa Vojvodine rešeno Ustavom iz 2006. godine?
– Smatramo da su ključne nadležnosti Vojvodine kao autonomne pokrajine zagarantovane Ustavom iz 2006. godine. Ukoliko bude dominantna politička volja učesnika političke scene u Srbiji, moguće je da se započne proces ustavnih promena. Naše je mišljenje da ne bi bilo loše neke nadležnosti precizirati, ali vodeći računa da se iza ekonomskih argumenata ne sakriju neke krajnje negativne namere. I bez ustavnih promena, moguće je učiniti korekcije političkih i ekonomskih mehanizama koje bi značajno popravile položaj Vojvodine i život građana u Pokrajini.

Koje se konkretne funkcije autonomije ostvaruju postojećim ustavnim rešenjima?
– Ostvaruju se funkcije navedene u članovima 178, 179 i 183, a delimično i iz Člana 184. Ustava Republike Srbije.

Koji su učinci Skupštine i Vlade Vojvodine mogući u postojećem ustavnom okviru, u odnosu na građane na koje se njihove odluke (akti) odnose?
– Boljom organizacijom i efikasnim i racionalnim korišćenjem instrumenata za primenu ustavnih nadležnosti moguće je postići bolje rezultate u svim privrednim oblastima koje su definisane kao nadležnosti autonomne pokrajine (poljoprivreda, industrija, saobraćaj, zaštita životne sredine kao i u prosveti, sportu, kulturi, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, u javnom informisanju, u oblasti ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava). Svakako da bi to bilo mnogo bolje uz više novca i doslednu primenu ustavne odredbe iz Člana 184. Ustava za šta se Socijalistička partija Srbije zalaže.

Kako je moguće da načelno postoji politički kompromis o „ekonomskoj autonomiji“ koji je ozvaničen usvajanjem Ustava 2006. godine, i to odredbama o visini pokrajinskog budžeta (sedam posto) u odnosu na republički, a da se u praksi ta ustavna garancija krši?
– Tačno je da načelno postoji pomenuti kompromis, kao i da se on ne ostvaruje u potpunosti, a razlozi mogu biti brojni. Jedan je svakako nedostatak novca u budžetu Republike Srbije i sve veći deficit, što onda nužno povlači i nedoslednost u primeni obaveza prema pokrajinskom budžetu, ili pomera rokove dostave predviđenih sredstava. Ostali razlozi su, da tako kažemo, posredni – stvar političke volje, dogovor ili odsustvo dogovora među vladajućim političkim grupacijama što rezultira određenim odlukama Vlade Srbije, usmeravanjem na druge prioritetne budžetske stavke i kratkoročno rešavanje gorućih problema.

Može li se govoriti o autonomiji pokrajine ako ta teritorijalna jedinica nema izvorne prihode, niti zakonski regulisano finansiranje, već se njen „budžet“ formira političkim nagodbama, dok više od dve trećine ovih sredstava čine transferi kojima pokrajina ne raspolaže, jer se njima finansiraju nadležnosti republike – plate u prosveti i kulturi?
– Članom 184. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti, a vrste i visina izvornih prihoda određuju se zakonom.Takođe, članom 178. Ustava predviđeno je da Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti, a sredstva za obavljanje tih poverenih nadležnosti obezbeđuje onaj ko je nadležnosti poverio, te je to razlog značajnog dela transfera. Dakle, ustavno-pravni okvir postoji. Problem je što je u mnogim delovima od strane Ustavnog suda osporen Zakon o nadležnostima APV, kao i najviši pravni akt APV – Statut. I pre odluka Ustavnog suda, od početka 2010. godine, mnoge nadležnosti nisu zaživele u praksi. U oba slučaja, i kada je usvajan Statut APV 2008. i kada je on usaglašavan sa predlogom Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV godinu dana kasnije, poslanici Socijalističke partije Srbije u Skupštini APV imali su amandmane i predloge za dopunu zaključaka koji bi, da su prihvaćeni, smanjili broj neustavnih odredaba, ali je, nažalost, malo toga usvojeno. Razloge zbog kojih nisu u potpunosti preuzete, prenete nadležnosti sa Republike Srbije na APV treba tražiti među političkim grupacijama koje su činile vlast i u izostanku političkog dogovora da se iskoriste svi raspoloživi pravni instrumenti i započne praktična primena, kao i u kontinuiranom odsustvu političkog dogovora na relaciji Republika-Pokrajina što se pokazalo kao najlošiji metod za bolje funkcionisanje APV i na kraju rezultiralo potrebom usaglašavanja Statuta APV koji predstoji u narednih pet meseci 2014. godine.

Šta je razlog što zakon o finansiranju Vojvodine nije donet od 2008. do 2014. godine?
– Jedini razlog jeste odsustvo političkog dijaloga među zainteresovanim stranama, odnosno između Republike Srbije i APV. S vremena na vreme, ali uglavnom retko i pred usvajanje budžeta, dolazilo bi do „varnica“ i političkih ucena i onda bi jedna ili druga strana popustila i našlo bi se neko konkretno, ali namensko i kratkoročno rešenje, a posle bi svaki dijalog prestajao. To nije dobra praksa i u svakom slučaju više je ne bi trebalo ponavljati, jer suština autonomije Vojvodine, kako je vidi Socijalistička partija Srbije, jeste upravo u tome da na istom zadatku, usmereni ka istom cilju, a to je jačanje naše države, Republike Srbije, rade zajedno republički i pokrajinski organi, svako u okviru svojih nadležnosti i ustavnih rešenja.

Da li politička tumačenja okvira autonomije upućuju na to da su postojeća ustavna rešenja nedorečena i da bi ih trebalo preciznije definisati?
– Svesna određenih specifičnosti Vojvodine, njenih osobenosti i posebnog iskustva, mentaliteta, određenih ekonomskih interesa i unekoliko specifičnog pogleda na svet, Socijalistička partija Srbije odredila je svoj stav prema autonomiji Vojvodine još 2002. godine i on se nije suštinski promenio do danas. Naše shvatanje autonomije nalazi se između dva suprotstavljena i nepomirljiva pola – jednog koji predstavlja neprestano povećanje zahteva i smišljeno doziranje pritisaka za proširivanjem prava i nadležnosti autonomije i kojima je reper Ustav iz 1974. godine i nosi jaku tendenciju federalizacije ili čak odvajanja od Srbije. Obe navedene krajnosti političkog spektra nose velike opasnosti. Kod prvih to je opasnost da se podstaknu separatističke ideje osvajanjem „državnosti“ Vojvodine i svesno podsticanje gašenja osećanja nacionalne pripadnosti i stvaralačih potencijala kod većinskog naroda i drugog koji apsolutno negira potrebu za postojanjem autonomije Vojvodine i poriče njenu celishodnost i političku opravdanost, a kod drugih nemogućnost ostvarivanja harmonije i pozitivnog rešavanja složenih i višeslojnih međunacionalnih odnosa. Uvereni smo da se, kao što je Ustav iz 1990. godine proklamovao značajne nadležnosti i ovlašćenja APV, a u praksi autonomija bila svedena na status jedinice lokalne samouprave, bez obzira na sve tadašnje teškoće, moglo učiniti više na razvoju ukupnog državnog sistema i u tom okviru i na razvoju funkcija autonomne pokrajine, tako je trebalo učiniti i sa nadležnostima APV utvrđenim Ustavom iz 2006. godine, tim pre što su ukupne društvene okolnosti bile povoljnije. Da li ustavna rešenja treba precizirati i da li je za to potrebna izmena aktuelnog Ustava, stvar je opšteg političkog konsenzusa u Srbiji. U svakom slučaju, već postojeći ustavni okvir nadležnosti autonomne pokrajine otvara mogućnosti da se u funkcionisanju autonomije mnogo toga značajno poboljša. Stav Socijalističke partije Srbije, imajući u vidu dosadašnja iskustva ustavnih rešenja autonomije, jeste da odvajanje Vojvodine od Srbije u bilo kojoj formi (elastičnoj, labavoj, tvrdoj, „demokratskoj“ ili pučističkoj) nije prihvatljivo i da znači realnu opasnost za razbijanje države. U tom slučaju neizbežna je i provincijalizacija Vojvodine na svim područjima, sukob različitih grupnih i nacionalnih interesa. Kraće rečeno, postojala bi realna opasnost da se Vojvodina u kojoj živi 27 nacionalnih zajednica, uz međusobno poštovanje i uvažavanje, pretvori u izvorište sukoba i nestabilnosti u regionu.
Treba imati u vidu da, bez obzira na to kakva bila eventualna nova ustavna rešenja, uvek će biti organizacija ili grupa koje to neće zadovoljavati.

U kojoj meri je postojeći ustavni okvir u skladu sa evropskim rešenjima o ustrojstvu regionalnih nivoa vlasti?
– Ako se sagledaju rešenja u zapadnoevropskim zemljama, jasno je da su postojala dva osnovna razloga za uvođenje teritorijalnog statusa – složena etnička struktura ili poseban istorijski razvoj. Evropske države, i unitarne i federalne, imaju u osnovi sličnu praksu. Karakteristike ovih rešenja su sledeće: uz poštovanje demokratskih formi, načela i institucija i razvijenu lokalnu samoupravu, opšti i zajednički interesi imaju prioritet. Nadležnost posebnih autonomnih zajednica ograničena je nadležnošću države. Finansijska autonomija se kreće u zakonom određenom okviru. Sudska organizacija je jedinstvena pod vrhovnim sudom države. Postoji širok spektar državne kontrole nad radom organa autonomne zajednice koju, u okviru svoje nadležnosti sprovode ustavni sud, vlada, pravosudni organi, finansijski sud. Kraće rečeno: evropski ustavno-pravni i politički procesi su usmereni ka povezivanju i integraciji, a ne ka podelama i razdvajanjima. Smatramo da je u tom domenu i ustavno-pravni okvir u Srbiji, što ne znači da ga ne treba dalje usavršavati.
Potrebno je uz sve to imati u vidu da ne postoji jedinstven, a najmanje obavezujući model autonomije i regionalizacije u Evropskoj uniji. Svaka država ta pitanja reguliše saglasno svojoj tradiciji, te političkim i kulturnim potrebama, a u granicama svog ustavnog i normativnog poretka.

Može li se pitanje pokrajinske autonomije, zbog problema u njenom funkcionisanju, postaviti kao sporno u nastavku evropskih integracija, a s obzirom da se ono decidno navodi i u svim dosadašnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije?
– Socijalistička partija Srbije smatra da je ključni problem praktična primena, dakle u kojoj meri su određena ustavna rešenja zaživela, a ne nedostatak dobrih ustavnih rešenja. Ako uporedimo ustavna i zakonska rešenja u nekim evropskim zemljama i u Srbiji, ne bi trebalo da bude većih problema. Ostaje pitanje da li se date nadležnosti dosledno primenjuju i da li ih prate na adekvatan način određeni zakoni.

Koji su predlozi vaše političke stranke za rešenje tog problema?
– Nažalost, vraćamo se nekoliko koraka unazad. S obzirom na odluke Ustavnog suda Srbije, predstoji intenzivan rad na usaglašavanju Statuta APV, što podrazumeva utvrdjivanje nadležnosti i donošenje Zakona o finansiranju APV. Dobro je što u ovom poslu učestvuju svi relevantni politički činioci i što je iskazana zajednička volja da se ove aktivnosti dovedu do kraja na pravi način, dakle, u okvirima postojećeg Ustava. Ako se ovde stvari postave jasno, onda sledi dosledna primena utvrđenog i unapređenje ustavnih rešenja u praksi, što je građanima jedino važno, jer će to osetiti na svojoj koži. Uz nagomilane probleme u državi, pre svega ekonomske (velika nezaposlenost i nizak životni standard građana), ali i političke (stalno prisutno pitanje vanrednih parlamentarnih izbora s jedne strane, i proces evropskih integracija, s druge strane), na ovome se mora predano raditi. Socijalisti su za funkcionalnu autonomiju koja se zasniva na multietičnosti i kulturnim karakteristikama Vojvodine, koja ima instrumente da obezbedi ekonomski razvoj Pokrajine i da značajno poboljša život građana u celoj Srbiji, a ne samo u Vojvodini.

Da li vaša politička stranka:
A) Podržava i smatra zadovoljavajućim postojeći nivo pokrajinske autonomije?
Ako je odgovor pozitivan – objasnite koji su konkretni efekti aktuelnih nadležnosti kad je u pitanju mogućnost ekonomskog i političkog razvoja APV unutar države i u procesu evrointegracija koji uključuje i raznovrsnu međuregionalnu saradnju. Ako je odgovor negativan – objasnite šta je u postojećem okviru sporno i zbog čega.
B) Smatra da Vojvodina treba da ima veći stepen autnomije, koji uključuje zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u domenu pitanja od regionalnog interesa?
Objasnite kakvo bi to rešenje bilo, zašto to smatrate boljim rešenjem i koji bi bili njegovi efekti.
C) Predlaže drugačiji oblik i nivo autonomije Vojvodine?
Objasnite konkretno koji je to nivo autonomije i sa kojim nadležnostima pokrajinskih organa vlasti.
D) Zagovara ukidanje pokrajinske autonomije?
Objasnite zbog čega smatrate da bi to bilo svrsishodno.
– Socijalistička partija Srbije smatra opravdanim da Pokrajina ima autonomiju u poslovima iz svoje nadležnosti, saglasno Ustavu Srbije i svom konstitutivnom aktu; svoje izvore prihoda i budžet; pravo da uređuje organizaciju pokrajinskih organa; pravo da učestvuje u izradi prostornog planiranja, kao i ingerencije u oblasti zdravstva, socijalnog staranja, obrazovanja, kulture, razvoja poljoprivrede i sela, službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina, zaštite i unapređenja životne sredine, urbanizma. Sudska vlast pripada Republici, jer primena zakona treba da bude jedinstvena. Ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude sporno da svi građani Republike Srbije imaju ista prava i obaveze i da Republika garantuje primenu jedinstvenog pravnog poretka. Pokrajina može da sarađuje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama stranih država, uz obavezu poštovanja teritorijalnog integriteta i jedinstva pravnog poretka Republike Srbije, a sklopljeni sporazumi podležu potvrdi Narodne skupštine ili Vlade. Njoj pripada i nadležnost za određivanje duhovnih veza manjinskih kolektiviteta s njihovim matičnim zemljama. Pokrajina, međutim, nije i ne može biti jedini, a pogotovo ne i isključivi nosilac i garant ravnopravnosti manjina. Republika Srbija je glavni garant manjinskih, kao i svih drugih prava i sloboda.

12. Postoji li vojvođanski separatizam?
a) Ako smatrate da postoji, navedite koji su njegovi razlozi i motivi, čime se konkretno manifestuje (odluke i aktivnosti pokrajinskih organa) i kakvi su njegovi efekti i posledice (precizno ih navedite).
b) Ako smatrate da ne postoji, objasnite kako takve ocene razumete, te kako vidite to što su one konstanta u političkom vokabularu već duže od dve decenije.
– Za socijaliste stepen autonomije APV jeste pitanje demokratije i decentralizacije, a ne pitanje autonomaštva. Zalažemo se za jasno razgraničenje ekonomskih argumenata za veći stepen decentralizacije i prenošenje određenih prava i nadležnosti na Pokrajinu, ali smo protiv neopravdanih političkih pritisaka za ustupanje atributa državnosti kako bi se opravdale težnje za federalizacijom Republike Srbije ili zastupala secesija pojedinih delova ili celine teritorije APV od Republike Srbije. Statut autonomije Vojvodine treba da odrazi njene istorijske, geografske, demografske i ekonomsko-socijalne specifičnosti i potrebe u cilju poboljšanja uslova za optimalni privredni, socijalni i kulturni razvoj celokupne Republike Srbije i svih njenih građana, a ne samo onih koji žive u Vojvodini. Ovo su socijalisti ugradili u svoj Program.
Kako odgovoriti na postavljeno pitanje, kada je već u njemu sugerisano da separatizma malo ima, malo nema? Zaista, ako izuzmemo odluke Ustavnog suda i posao koji sledi da bi se neustavne odredbe Statuta dovele u ustavne okvire, ne može se reći da u radu pokrajinskih organa ima izraženog separatizma. S druge strane, ne treba mnogo mudrosti za konstataciju da se poslednjih decenija, povremeno, manje ili više, programski i deklarativno, ne pojavljuju u političkom govoru i delovanju separatističke težnje. Spremniji smo da to nazovemo autonomaštvom koje, po pravilu, ima dvojaki cilj. Ukoliko su njeni nosioci pripadnici nacionalne manjine, cilj je obezbeđivanje nacionalnog identiteta, širenje posebnih prava sa, u krajnjoj liniji, manje ili više pritajenom i definisanom mišlju za izdvajanje iz sastava države kojoj se pripada. S druge strane, ako su nosioci autonomaških tendencija pripadnici većinskog naroda u državi, motivacija je takođe dvojaka: da se obezbede što veća politička prava i ingerencije dominantnih socijalno-političkih grupa na određenoj teritoriji koje bi joj obezbedile privilegovan položaj u državnoj celini, a zatim neretko i sa daljom premisom o odvajanju i posebnoj državnosti. Ove dve tendencije mogu uspešno sarađivati do izvesne tačke i zajednički ostvarenog cilja – do potpunog slabljenja i destrukcije države kojoj se pripada, a onda je verovatan sukob među njima u kome su svi gubitnici. Ovakve težnje, makar i samo u političkom govoru i zarad ubiranja sitnih političkih poena, ispoljavaju se u periodima kada je država pritisnuta različitim socijalno-ekonomskim i drugim teškoćama i problemima. Ovakve političke ideje i aktivnosti nisu ni produktivne, ni pozitivne, ali su neizbežne u jednom multietničkom, multikulturalnom i multikonfesionalnom društvu u uslovima dugotrajne i nedovršene tranzicije, u teškoćama/problemima u socijalnom i ekonomskom položaju društva i građana.

(Autonomija)