Francisko Franko je umro 1975. godine, ali njegov pečat je i dalje prisutan u Španiji. U toj zemlji se ne govori javno o građanskom ratu, čak ne postoji ni muzej posvećen jednom od najtragičnijih događaja u istoriji Španije. Veo tišine i zaborava koji okružuje te tragične događaje mora se nekako slomiti i ukloniti jer je u pitanju važan deo istorije o kojem bi ljudi morali da znaju više, zato što se poslednjih godina istorija ubrzano ponavlja.

– Loše i slabe vlade, polarizacija društva, rast levice i pogotovo uzdizanje ekstremne desnice, nasilje koje se rađa među njima, uzorak je koji smo videli u mnogim državama. Zato mislim da Španski građanski rat ima toliko toga da nas nauči i želeo bih da posmatram ovu turu kao jedan kamičak u izgradnji te konstrukcije istorijskog sećanja – kaže za Stanar Janis Filipu (Yannis Filippou).

Janis je Grk koji živi u Barseloni i više od godinu dana vodi ture pod nazivom „Španski građanski rat“ u sklopu turističke ponude organizacije Nostos Tours Barcelona. Došao je u Barselonu kao nastavnik preko Erasmus projekta i toliko mu se dopalo da je odlučio da ostane. Danas predaje istoriju u privanim školama, a Španski građanski rat mu je posebna strast.

– Sviđa mi se istorija, a bio sam umešan i u politiku godinama. Dakle, politika i istorija su pomešani u Španskom građanskom ratu na veoma nasilan, ali i zanimljiv način. Posvetio sam nebrojene sate proučavajući ovu temu da bih mogao da radim ovo što radim – navodi on.

Kaže da je bio šokiran kada je video da ovde ne znaju mnogo niti hoće da pričaju o tim događajima i odlučio je da se posveti ovoj turističko-edukativnoj turi.

– Verujem da Španija ima ratnu traumu, ali trauma neće nestati ako se ne suočite s njom. Moja prijateljica i ja vodimo ovu turu, ona je Holanđanka a ja sam Grk. Španci ne rade to jer oni ne govore o ratu. Tu je nekakav veo tišine i zaborava koji mi pokušavamo da slomimo – kaže Janis.

Tura svakog dana kreće u 10:30 sa Trga Katalonije (La Plaça de Catalunya), a iako je na engleskom, kako ističe Janis, nije namenjena isključivo turistima. Prestali su da je vode na španskom kada su „fašisti počeli da se uključuju“, da dobacuju.

– Dolaze i lokalci koji govore engleski, a dobra stvar je da fašisti ne govore engleski – iskren je on.

Janis ističe i da je glavna razlika između španskog i grčkog građanskog rata ta što se u Grčkoj on nije vodio u velikim gradovima, zbog čega nije uspeo da promeni zemlju na način na koji je to učinio rat u Španiji.

PUT U PROŠLOST

Janis je opušten momak koji tokom ture bez problema prelazi s engleskog na katalonski, pa grčki, da bi se vratio na engleski, nosi sa sobom podebelu fasciklu sa crno-belim fotografijama iz građanskog rata, kojima dodatno dočarava situaciju tog doba i budi maštu slušalaca kako bi u današnjem vremenu makar na trenutak, umesto turističkih sadržaja, videli ulične barikade s mrtvim konjima i naoružanim radnicima.

Njegova priča počinje na Trgu Katalonije, na kom su i danas vidljivi ožiljci ratnih razaranja. Žar za pripovedanjem našeg vodiča prisutan je podjednako kada govori o nastanku Barselone, o zidinama antičkog naselja, kao i kada priča o svom životu sa pripadnicima pokreta Hare Krišna, sa kojima nam se tokom ture čak tri puta ukršta put i zbog čije pesme i buke Janis ne može da završi započetu rečenicu.

Usput saznajemo da mu je kratak period koji je sa njima proveo nakon dolaska u Barselonu bio izuzetno interesantan.

Elem, nakon priče o Španiji sa početka XX veka, o monarhiji od 24 miliona stanovnika koja je okasnila sa industrijalizacijom, naš vodič nas upoznaje sa predratnim bilansom – prvi i najveći industrijski grad bila je Barselona, koja je na početku građanskog rata imala više od milion stanovnika i prvu radničku klasu u Španiji!

Kralj, plemići, seljaci i proletarijat, industrijski radnici, to je bila struktura španskog društva decenijama, a sila koja je sve povezivala bila je Katolička crkva koja se trudila da zadrži postojeću podelu i spreči promene. Nakon izbora 1931. godine koje je kralj raspisao ne bi li povratio narušeno poverenje u monarhiju, a pri tom doživeo fijasko, došlo se u situaciju u kojoj postoji nestabilan politički sistem kojem su suprotstavljeni bogati zemljoposednici i monarhija, Katolička crkva i vojska, dok su istovremeno niži slojevi traže promene koje je vlast obećala.

ANARHISTI

– Glavna razlika između španskih radnika i radničkog pokreta u ostatku Evrope je što je u njemu dominantna ideja nije bila socijalistička ili komunistička već anarhistička – nastavlja Janis.

A glavna razlika između komunista i anarhista bila je u strpljenju. I jedni i drugi želeli besklasno društvo s profitom distribuiranim ka nižim slojevima, ali je komunistima za to bilo neophodno preuzimanje kontrole nad državom i njena decenijska transformacija, dok su anarhisti želeli uspostavljanje besklasnog društva „sutradan nakon revolucije“.

Na saradnju ih je primorao smrtonosan zajednički neprijatelj, nova ideologija koja se uzdizala na desnoj strani političkog spektra – fašizam. Iskustva iz Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke jasno su pokazivala da su komunisti i anarhisti prva meta.

– Većina organizovanih radnika u Španiji bili su anarhisti, posebno u Barseloni gde je anarhistički sindikat CNT (Confederación Nacional del Trabajo) osnovan još 1909. godine. Do građanskog rata 1936. godine imao je više od 1,5 miliona članova i bio je najvažnija politička snaga – objašnjava Janis Filipu.

Janisova priča o građanskom ratu počinje 14. februara 1936. godine, kada su održani izbori sa dve suprotstavljene opcije: dominantno fašistička desnica i levica koja je okupljala pristalice republike, u kojoj su se našli svi od katalonskih nacionalista do anarhista. Ta opcija je i pobedila, nakon čega desnica shvata da na izborima neće moći da preuzme vlast, zbog čega se okreće vojsci.

– Većina generala je i tako dolazila iz plemstva, većina je bila profašistička i 17. jula 1936. godine organizovala je puč – podseća Janis.

Dodaje da su očekivanja bila da sukob potraje nedelju ili dve, pre nego što pobede.

U tom trenutku na um mi padne Putin i njegova „Specijalna operacija“ u Ukrajini čije očekivano trajanje je takođe bilo par dana do neku nedelju.

Međutim, organizovani radnici zaustavili su vojsku u velikim gradovima poput Bilbaa, Valensije, Barselone, Malage i Madrida.

– Puč je propao u ključnim oblastima u kojima je radnička klasa bila organizovana. I taj propali puč je rezultirao sa još dvadeset godina borbe koju znamo kao Španski građanski rat. Loši momci, fašisti su dobili rat i pokušali da sakriju zločine i dokaze o ratu najbolje što su mogli. Ali zgrade su tu. Zato prvo morate ponovo zamisliti grad, sa potpuno drugim događajima na ulicama – objašnjava Janis dok pokazuje rupe od metaka na ogradi trga.

Pokazuje zatim gde su bile barikade koje su dočekale vojsku koja je sa zakašnjenjem od dva dana donela puč u Barselonu. Anarhisti su izašli na barikade, zajedno sa dojučerašnjim neprijateljima policajcima i suprostavili se napadačima.

– Vojska je dolazila sa severa, anarhisti su bili ovde, uglavnom na Trgu Katalonije i okolnim ulicama i uspeli su sa policajcima da opkole vojsku zahvajujući tunelima metroa i pobedili su. Narod je pobedio – govori naš vodič dok pokazuje gde su bile barikade i u kojoj zgradi se nalazila koja jedinica.

Pre nego što nastavimo ka narednoj stanici, Janis nas upoznaje sa političkim opcijama umešanim u revoluciju. Na jednoj strani bile su ERC (Esquerra republicana de Catalunya) katalonsko levo krilo nacionalističke partije, kao i lokalna komunistička partija povezana sa Sovjetskim savezom PSUC (Partido Socialista Unificado de Cataluya). Oni su želeli vladu i jaku državu.

Sa druge, brojnije strane, nalazili su se anarhisti iz CNT i komunisti koji nisu cenili Staljina i njegovu politiku – POUM (Partido Obrero de Unificación Marxista). To je bila manja komunistička partija, ali sa CNT-om su imali mnogo organizovanije ljude u Barseloni.

Protiv njih su bili vojska i fašisti!

U tom momentu, većina Barselone bila je pod kontrolom anarhista, Republika je bespomoćna, državni aparat se srušio, vlada nije mogla da uradi ništa od naoružanih anarhističkih patrola na ulicama.

– Današnji Iberostar hotel tada se zvao Hotel Kolon i bio je štab komunističke partije u Kataloniji. Na njemu su bile slike Lenjina i Staljina, a danas se ispod Staljina nalazi Apple store. Istorijska ironija – dodaje Janis.

Tačno preko puta je zgrada telefonske kompanije koja je bila štab anarhista. Zbog realne opasnosti od fašizma, sarađivali su, i prvo u Barseloni a zatim i na nivou centralne španske vlade u Madridu pojavili su se i anarhistički ministri. Prva žena ministar u zapadnoj Evropi postaje anarhistkinja Federika Montsenj (Federica Montseny): na čelu je ministarstva zdravlja i socijalnih pitanja, a na Božić 1936. legalizuje abortus, čime je dodatno razbesnela Katoličku crkvu koja je od samog početka bila na strani fašista.

MEĐUNARODNO UČEŠĆE U RATU

Krećemo lagano ka najpoznatijoj ulici Rambla de Catalunya, gde se Janis osvrće na međunarodno učešću u ratu, koje je dovelo do toga da rat zapravo bude okončan na relaciji London-Berlin-Rim-Moskva.

Zastajemo pred zgradom koja je u doba građanskog rata bila hotel, u njemu je boravio i pisac Džordž Orvel, a Janis objašnjava kako je London, navodno neutralan, pomogao da mladi general Francisko Franko preuzme vojsku u Maroku. Britaniji je, nastavlja naš vodič, više odgovaralo da Španija ima fašistčku ili konzervativnu vladu umesto one koja bi davala više prava radnicima. Lobirala je kod drugih država i stvorila pakt koji je garantovao da nijedna država neće prodavati oružje Republici.

– To je za mene najvažnija strana intervencija na svetu. London je to uradio i to je bilo potpisano od svake evropske zemlje – objašnjava on.

Sa druge strane, Nemačka i Italija su već imale fašističke lidere koji su Španiju videli kao test laboratoriju za novu ratnu mašineriju. Musolini je poslao 80.000 fašističkih vojnika, a Hitler 15.000.

U početku neutralan, kada je shvatio šta rade Hitler i Musolini, u priču se uključuje i Staljin pozivom dobrovoljcima da dođu i bore se protiv fašizma.

– To je stvorilo najveću kampanju solidarnosti na svetu do današnjeg dana – javilo se 50 do 60 hiljada dobrovoljaca iz Internacionalnih brigada antifašista, uglavnom komunista. Oko 8.000 dolazi iz Francuske, oko 4.000 iz Britanije i isto toliko iz SAD i Kanade, bilo ih je iz Grčke, Australije, Jugoslavije, tu je i Telman bataljon sastavljen od Skandinavaca, Nemaca i Švajcaraca.

ORVEL I HEMINGVEJ

Pored komunista dobrovoljaca, u Španiju su došli i dobrovoljci anarhisti, kao i oni koji podržavaju antistaljinističku komunističku partiju POUM. Dve najvažnije međunarodne figure u ovoj borbi svakako su Ernest Hemingvej i Džordž Orvel.

– Ali to je laž, jer se Hemingvej nije borio. Došao je ovde da piše, sviđao mu se životni stil, vozio je kamion, ali nije došao da se bori. Ali je Orvel, koji je sa 19 godina bio policajac u Burmi, kada su ga pitali da piše odgovorio da misli da bi im više značio ako bude pucao na fašiste. Ne verujem da je ikoga ubio, ali je uspeo da bude pogođen u vrat i to preživi – objašnjava naš vodič.

On je boravio u gradu dok su ga držali anarhisti i napisao je jednu od najpoznatijih priča o Španskom građanskom ratu, „Kataloniji u čast“.

Janis dodaje jednu zanimljivost – milicije koje su tada upravljale gradom nosile su radničku odeću kao dokaz povezanosti sa radničkom klasom.

– A u zgradi preko puta Orelovog hotela, na mestu današnjeg „Burger kinga“, bila je radnička kantina pod kontrolom anarhista. Isti grad, iste ulice i građevine, potpuno drugačiji mentalitet – poentira Janis.

Nakon što se još jednom mimoiđemo sa Hare Krišnama, zaustavljamo se u dvorištu u kojem nas Janis upoznaje sa istorijom radničkog pokreta Barselone od 1800. Tu, bez saobraćajne buke u pozadini, saznajemo o svakodnevnom teškom životu u tekstilnoj industriji, organizaciji pobuna i štrajkova, ali i „tradicionalnom“ spaljivanju crkava i crkvenih imanja kao najlakšem vidu borbe protiv represije, jer je Katolička crkva uvek bila na strani ugnjetača.

Saznajemo o eksproprijaciji tih imanja i njihovom pretvaranju u fabrike, o agitovanju crkve protiv sindikata pretnjom odlaskom u pakao, i stvaranju CNT-a nakon jedne neuspešne sindikalne borbe koja je rezurtirala spaljivanjem 56 crkava u nedelju dana.

Jednu od takvih lokacija, koja je u vreme građanskog rata bila distrikt prostitucije, žene iz CNT-a preuzimaju, ubijaju makroe i pretvaraju bordele u škole za žene u kojima ih uče da pišu i čitaju.

CRVENI I BELI TEROR

Iako je građanski rat u Španiji tabu tema koja se jedva pominje u školama, kada ljudi govore o svojim porodicama, onda pominju crveni i beli teror. To su talasi nasilja, pojašnjava Janis, crveni teror su sprovele pristalice republike, a beli fašisti.

– Crveni teror je talas spontanog nasilja od strane pristalica Republike protiv sveštenstva, zemljoposednika, fašističkih političara, nakon početka rata, iza linija fronta. Koštao je života oko 50.000 ljudi, ali nikada nije bio zvanična vladina politika. Beli teror je bila zvanična Frankova politika obračuna sa republikanskim civilima. Kada su ga Nemci pitali zašto koristi svoje snage tako neefikasno, on im je rekao da će osvojiti Španiju inč po inč, selo po selo, grad po grad. Dakle, hteo je da produži rat i ubio je 250.000 civila iza borbenih linija pre nego što je rat završen, a nakon rata pogubio je još 200.000! Španija je druga zemlja na svetu po broju nepoznatih masovnih grobnica, odmah posle Kambodže – ističe Janis.

Ali, najbrutalnija stvar koju je Franko uradio sprovedena je u saradnji sa Katoličkom crkvom. Ona je decenijama kontrolisala bolnice i krala bebe republikanaca, levičara i samohranih majki, pod izgovorom da su moralno inferiorniji. Više je od 300.000 poznatih slučajeva ukradenih beba, a poslednji datira iz 1996. godine, dakle 21 godina nakon Frankove smrti jer Katolička crkva nikada nije bila osuđena, nikada se nije izvinila, nije dala informacije i nije očišćena od fašističkih elemenata.

– Mnogi ljudi mi na ovoj turi kažu da je Katolička crkva radila slično i u njihovim državama, u Irskoj, Kanadi, Argentini, Boliviji, Peruu Australiji… Ali, glavna razlika između Kanade, Irske i Španije je da se tamo Katolička crkva makar izvinila, dala informacije o nestaloj i kidnapovanoj deci. Ovde nije – priča Janis. Dodaje da je Frankova ideologija bila nacional-katolicizam, a ne nacional-socijalizam, i da je crkva bila esencijalni deo pokreta.

Kada je Franko pobedio, želeo je da ga vide kao spasioca Španije pa ćete ga u crkvama pronaći predstavljenog kao viteza u sjajnom oklopu ili u panteonu španskih heroja sa Kristoferom Kolumbom i Fernandom i Izabelom.

KOMUNISTI VS ANARHISTA

Janis ističe kako su rat dobili fašisti između ostalog i zato što su im protivnici bili dezorganizovani i nedovoljno naoružani. Španija je u to vreme imala četvrte po veličini zlatne rezerve na svetu, a pošto zlato nije bilo bezbedno u Madridu zbog blizine fronta, odlučeno je da se pošalje u Moskvu na čuvanje. Svo zlato je i dalje u Moskvi, dodaje Janis.

Staljin je smislio da delom tog zlata naplati oružje koje će poslati, ali nije želeo da ono padne u ruke revolucionara već zvaničnoj republikanskoj vojsci.

I, tada komunisti igraju veoma prljavu igru, dodaje Janis. U nameri da razoružaju svoje anarhističke saborce i nestaljinističke komuniste, diskredituju ih optužujući ih da su fašistički agenti.

– Ovaj poster, koji je tada bio na ulicama Barselone, pokazuje članove partije u kojoj je bio i Orvel kao naci agent. To je upravo u srži njegovog rada – ako želiš da kontrolišeš sadašnjost, moraš da promeniš prošlost, da bi promenio budućnost. Mnogi koji su došli da se bore protiv fašizma bivaju optuženi da su fašistički agenti i to je jedna od tužnijih priča u tom ratu – navodi Janis.

Situacija između komunista i anarhista dovela je do mini građanskog rata od četiri dana, koji je i Orvel opisao u svojoj knjizi, a koji je za posledicu imao 500 poginulih i na hiljade poveđenih, uglavnom anarhista. Nakon toga, oni su uklonjeni iz vlasti i izgubili su moć. Formirana je nova regularna republikanska armija koja je ređala poraze u borbama s Frankovim fašistima, objašnjava Janis dok pokazuje koje zgrade i delove ulica su držali anarhisti, a koje policija i komunsti. Mnoge prepoznatljive zgrade sa tadašnjih fotografija i danas su tu.

BOMBARDOVANJE

Franko je u ratu sarađivao sa italijanskom i nemačkom avijacijom koje su po prvi put u istoriji bombardovale civile u velikim gradovima. Najpoznatije bombardovanje jeste ono u kojem je uništen grad Gernika. Pošto su, podseća Janis, radari izmišljeni dve godine nakon Španskog građanskog rata, nije bilo mogućnosti da se gradovi zaštite niti da se građani na vreme sakriju u skloništa.

Barselona je bila drugi najveći grad na svetu koji je pogođen bombama iz vazduha, prvi je Šangaj koji su bombardovali Japanci. Janis objašnjava kako su Italijani i Nemci nakon bombardovanja ponovo nadletali gradove i fotografrisali ih kako bi proučili efekte bombi i povećali razaranje u narednim pokušajima.

Janis nas dovodi do trga na kojem su zidovi prepuni rupa od šrapnela. Reč je o sirotištu smeštenom u crkvi koje je pogođeno 30. januara 1938. godine. Prva bomba pogodila je crkvu i ubila 20 dece, da bi dva sata kasnije, dok su tu bili spasioci, Italijani bombardovali grad ponovo i ubili još 22 ljudi, ukupno 42.

Franko je, nakon što je dobio rat, sakrivao tragove bombardovanja i negirao ih, nastavlja Janis, pa je tako tvrdio da su republikanci spalili Gerniku, dok ovde nije obnovio crkvu zbog propagande.

– Govorio je da su ovo ovde ostaci republikanskih smaknuća sveštenika i mnogi ljudi su verovali. Kada sam počeo da vodim ture ovuda, redovno su me prekidali lokalci koji su vikali „ovo su prouzrokovali crveni!“ Mnogi moji prijatelji odavde znaju ovaj trg kao Trg smaknuća. Danas Gradsko veće želi da sačuva istorijsko pamćenje pa su postavljene table na tri jezika, engleskom, katalonskom i španskom, na kojima piše šta se ovde stvarno dogodilo – kaže Janis i uz smešak dodaje da bi možda trebalo da piše i na italijanskom.

TRG I NEZAVISNOST

Poslednja stanica je trg pred lokalnom vladom, gde još od rimskog doba zaseda vlast. Tačno preko trga je, kaže Janis, prolazio i put koji je povezivao Kadiz i Rim, Via Augusta. Tu je bila smeštena i lokalna katalonska vlada, da bi nakon pobede fašista to postalo sedište gradonačelnika postavljenih od strane Franka.

– Kada je Frankova vojska ušla ovde, 26. januara 1939. godine, nijedan hitac nije ispaljen jer je grad bio uništen. Većina ljudi je bila mrtva, pola miliona izbeglica je otišlo peške u Francusku, da bi nakon nekoliko dana frankove snage zatvorile granicu – kaže on.

Franko se nakon pobede ponašao kao da je na kolonizovanoj teritoriji, Katalonija je zaista patila pod njegovom upravom, bila je zabranjena upotreba katalonskog jezika, promenjena su imena ulica, tradicije su zabranjene, pa deo renesanse katalonskog pokreta za nezavisnost ima veze sa traumatičnim iskustvom Katalonije pod Frankom.

– Najpopularnija zastava u Kataloniji nije zvanična zastava Katalonije, nego ona sa plavim trouglom, independistička – ističe Janis.

Gubitnici rata ostavljeni su u masovnim grobnicama, a porodice zastrašivane da to ne pominju. Tek nedavno se otvorenije govori o tome, članovima porodica omogućeno je da sahrane svoje preminule s dostojanstvom. A pre nego što je umro, Franko je doveo unuka kralja iz egzila da bude njegov naslednik tako da je Španija danas kraljevina po Frankovoj želji.

UMESTO KRAJA

Nakon dvosatne šetnje Barselonom i u prošlost, Janis otkriva da se neposredno pred kraj rata španska vlada zahvalila članovima Internacionalnih brigada na pomoći i poručila im da će ih se, kada se vrati demokratija u Španiju, ponovo setiti. Par decenija nakon Frankove smrti donet je zakon na osnovu kojeg su članovi Internacionalnih brigada mogli da dobiju špansko državljanstvo i neki su to i iskoristili.

Iako je pričao dva puna sata, Janis nesebično odgovara na bezbrojna pitanja, a njegove reči gube se u kakofoniji uličnih zvukova i glasne vike nekog čoveka okrenutog ka zgradi vlade. Janis objašnjava da je u pitanju razaočarani pristalica nezavisnosti Katalonije koji je već postao deo folklora tog grada jer sakodnevno, pre podne i uveče, dolazi na trg i proziva vlast zbog neuspeha kampanje za nezavisnost. Simo Spasić za one s jeftinijim ulaznicama, pade mi na pamet.

Janis za kraj dodaje da je trenutna španska vlada najprogresivnija od građanskog rata, a to ilustruje i podatkom da se nije libila da premesti Frankovo telo iz mauzoleja koji su za poginule fašističke vojnike napravili ratni zarobljenici. Nakon smrti je i Franko tamo bio sahranjen, a mesto je potalo stecište neofašista zbog čega je nova vlada odlučila da ga skloni odatle i sahrani kraj supruge.

Janis dodaje i da je Barselona danas jedan od najlevljih gradova u Španiji i da se u njoj „desnica ne prima“, ne dobacuje ni do trećine glasova koje osvaja u drugim delovima Španije. Među primerima ispravnih poteza lokalne levičarske vlade najzanimljivi i najneverovatniji je taj da je, kada otkriveno da čuvena Sagrada Familia nema neophodne dozvole za gradnju, pokrenut proces legalizacije koji je naplaćen 36 miliona evra. Da, crkvi!

(Biltenstanar, foto: Autonomija)