Skip to main content

SNEŽANA MILETIĆ: Zapišavanje istorije

Izdvajamo 29. нов 2023.
5 min čitanja

"Ne dajmo da žrtve budu zaboravljene, ni one na Starom sajmištu, ni preživeli logoraši s Mamule koji su se dostojanstveno - do smrti borili za svoje sećanje"

Put do “Ribnikara” vodio je od Starog sajmišta preko Mamule – all inclusive… a u samom zapišavanju tih sasvim konkretnih istorijskih adresa učestvovali su svi, od velikih i nebitnih činovnika komunizma, a potom i demo(n)kratije do bednice u srpskoj vladi koja se kurči, iako – po istoriji – piša sedeći, dok za to vreme njen šef naše živote topi u čvarke.

Kad pomru svi stari, teško da će se iko ičega više sećati. Sve će počinjati od najnovijeg – poslednjeg koji se neće sećati ničega, jer ničega neće ni biti – tako je odlučio onaj poslednji – pre njega, od koga je sve počelo, kao i od onog sledećeg od koga će jednom sve početi. Puj, pike, ne važi. Neće biti ni deteta, ni brata, nit oca, ni sina, ni svetoga duha – amin, pa ni majke majčine. Ni etike i estetike – čak ni kao predmeta više biti neće. Sve će biti isključivo bruto i neto. I ništa, ama baš ništa, neće biti sveto. Ni smrt pred kojom su – iz pristojnosti – umele da zaćute čak i najprimitivnije civilizacije kojih više nema. I biće tako unedogled, sve dok ne poustajemo mi mrtvi, svi, koji samo naizgled hodamo, a zapravo živi nismo.

Jer, mnogo toga što se desilo kroz – prohujalu ili noviju istoriju svejedno – ne bi se desilo da se iko suštinski ičega sećao. Da smo pamtili. Da smo bolje upamtili one zahvaljujući kojima danas živimo slobodno. Da smo bolje pamtili priče o njima i održavali plamen sećanja u nama, ne bi se uostalom ovako raspao ni ceo svet, ne bismo se – na koncum u paramparčad raspali ni mi. 

Staro sajmište

Da smo se, npr, bolje sećali onoga što se u Drugom svetskom ratu desilo na beogradskom Starom sajmištu, ne bi mesto nekadašnjeg logora smrti, gde su surovo likvidirani silni nevini ljudi, postalo prostor zaborava u vidu najrazličitijeg hedonizma potonjih usenaseipodase generacija. Ne bi stratište preko 6000 Jevreja i Roma, koji su mučeni na najsvirepije načine, pa ubijani u kamionu smrti marke “Saurer”, dopremljenim specijalno iz Berlina, danas bilo mesto na kojem “zlatna srpska mladež” đipa po stolovima ispijajući šampanjac u visini prosečne srpske plate.

Mamula

Da se više nas bolje sećalo tog užasa iz 1942. godine, ili onoga što se gotovo istovremeno dešavao u tvrđavi Mamula, na ostrvu Lastavica pri ulazu u Bokokotorski zaliv, možda taj crnogorski logor iz Drugog svetskog rata, danas ipak ne bi postao luksuzni SPA rizort koji briše, ne samo zločin počinjen na njemu, već i sva sećanja o njemu. Da nekadašnji logor smrti, koji su italijanski fašisti vrlo precizno zvali “Campo Concentramento Numero 11”, na narednih 49 godina, pod patronatom tadašnje crnogorske vlasti, nije zakupila švajcarsko-egipatska ekipa, koja mesto mučenja nevinih ljudi danas zove tek običnim zatvorom, ne bismo dočekali perveziju da logoraška soba, u kojoj su bile zatočene čak i dve bebe: devojčica od 15, a dečačić od samo osam dana, postane ekskluzivni apartman u kojem noć košta 1300 evra.

Kad pomru svi stari

O tome kako novac i interes lako brišu manjak sećanja, a onda zapravo i sve pred sobom, i kako je moguće prodati čak i žrtve zarad profita i nekog interesa, te kako ljudska gramzivost od mesta stradanja može (o)lako da napravi mesto zabave, pa time i zaborava, dragocen dokumetarni film “Mamula – all inclusive” napravio je novosadski novinar Aleksandar Reljić. U njemu je preživeli logoraš s Mamule Ivo Marković govorio o borbi preživelih logoraša da od zaborava i agresivnog profita sačuvaju pijetet mesta na kojem je, bez presude, držano i mučenoko preko 2000 nevinih ljudi, među njima dosta žena i dece. Povodom premijere filma na Sarajevo film festivalu, Reljić je, između ostalog rekao: “Stradanja, ubijanja, mučenja, ponižavanja ljudi su uvek u službi kapitala, novca, pljačke. Na kraju krajeva, u Drugom svetskom ratu su i Holokaust i industrija smrti poslužili da bi se sprovela najveća svetska pljačka.”…”Kao što je cela privatizacija na prostoru nekadašnje Jugoslavije sprovedena radi namernog uništenja svega što se moglo uništiti i obezvrediti, pa na kraju i prodati, isto se desilo i sa Mamulom.”.

“Ribnikar” – Dubona – Malo Orašje

Da smo svi mi povezani ne samo u ovom vremenu, u kojem su na često neuhvatljive načine – uzduž i popreko – isprepleteni svi naši životi, ali i da su naši potezi u ovom vremenu često uslovljeni koracima naših predaka, te da će ovo što mi radimo danas imati uticaj po naše potomke, govore i strašni 3. i 4. maj 2023. godine.

Da je iko upamtio ono što se dešavalo na Sajmištu i ono što je upamtila šaka preživelih logoraša s Mamule, da je iko hrabro uočio i usudio se da se uhvati ukoštac s lažnim elitizmom naizgledno ugledne beogradske škole, u kojoj nije bilo nikoga dovoljno čestitog da demaskira godinama pomno zataškavano vršnjačko nasilje, zbog kojeg su deca bila isfrustrirana i krajnje nesrećna, ne bi se desio taj kobni 3. maj, a da je samo neko odreagovao na vapaje ljudi iz tog kraja, ne bi se desio ni kobni dan kasnije – u Duboni i Malom Orašju, kao ni sve što se događalo posle toga, što se događa i dalje. Ne samo da ne bi bila pobijena nedužna deca, nego ni roditelji pobijenih i preživelih iz ta dva sela ne bi bili tako surovo ignorisani od strane države i celog društva, niti bi priličan broj roditelja iz “Ribnikara” tako surovo odbacio ideju da otac ubijene devojčice, čije drugo preživelo dete i dalje ide u tu školu, bude deo tima koji će pomoći kako da se na najbolji način memorijalizuje deo škole gde su deca pobijena. Ne bi se ti roditelji danas, 29. novembra, u znak protesta protiv nečinjenja sistema koji radi tako što ne fercera, morali okupljati ispred “Ribnikara”, u 8.40, na mestu gde su zauvek ostale duše njihove dece.

Na koncu, ne bi se morali tako kukavički pomijama umrljati ni nastavnici te škole, oni na čijoj je dužnosti streljano 10 ljudi, od čega devetoro dece, koji su pre desetak dana, nepotpisani, pisali pismo javnosti da objasne kako su zapravo oni žrtve!!! A nisu, naročito nisu posle tog besprizorno sramnog pisma.

Da li su to ti pedagozi elitne beogradske škole, s kojima su deca provodila pola dana, s kojima su provela pola svog malog života? Da li je moguće da su decu obrazovali takvi ljudi? Da su ljudi, koji su ih učili sabiranju i oduzimanju, i famoznom francuskom jeziku, a trebalo je svojim primerom da kažu ponešto i o čovečnosti i solidarnosti, zapravo tako pogrešni ljudi na važnom mestu, da su to ljudi kojima su – od dostojanstva za žrtve masakra – njihove đake, važniji majušni lični komoditeti, o kojima se pazar – naročito u godini izbora, tvrdi s ažurnim predstavnicima glavne srpske kloake?!

Upravo zbog tih kojima istina ne može biti krunski svedok – jer lažu kao pas, kojima pobijena deca ne smeju biti alibi da budu neljudi, valjalo bi ozbiljno porazmisliti o upozoravajućim rečima logoraša s Mamule, danas pokojnog Iva Markovića, koji u filmu Aleksandra Reljića “Mamula – all inclusive” kaže: “Kad pomru svi stari, teško da će se iko više sećati ičega”…

E pa ne dajmo im da nam konfiskuju sećanje. Ni na pet minuta, a o pola veka da i ne govorimo. Ne dajmo da pomremo, bar ne dok smo još živi. Ne dajmo da žrtve budu zaboravljene, ni one na Starom sajmištu, ni preživeli logoraši s Mamule koji su se dostojanstveno – do smrti borili za svoje sećanje. Ne dajmo da se zaboravi ubijena mladost Dubone i Malog Orašja, ne dajmo da strašno groblje dece u Kralja Milutina bude išta drugo do spomenik sećanja na njih. Ne dajmo da nam drugoligaši otmu pravo da budemo ljudi, da Srbijom vlada onaj koji je ispod teksta o važnosti memorijalizacije mesta zločina, što je civilizacijska tekovina, ispisao dijareju u obliku rečenice: “… Ako je jedan običan, brzinski napravljen spomenik bio dovoljno dobar za žrtve iz okoline Mladenovca, zašto je ovde (u “Ribnikaru) potreban međunarodni žiri i pola stambenog bloka?”

Zato bi valjalo najzad i ustati, i pre 17. decembra, ustati jer nas inače sunce ovog našeg neba neće više (o)grejati.

Snežana Miletić (Autonomija)