Treća vojvođanska konvencija jeste svojevrsni nastavak I i II konvencije, ali sa bitnom razlikom u tome što u vreme održavanja I i  II konvencije nije bilo ovakvog Ustava koji je Vojvodina plebiscitarno odbila i obavezala nas da poštujemo to opredeljenje. A ovaj Ustav,  koji je donet tako što su trojica stranačkih lidera uzurpirala ustavotvornu vlast, ne samo da je nedemokratski i po načinu donošenja i po sadržini, nego je – pored ostalog – zasnovan na gnusnoj istorijskoj laži.
Nije ovim Ustavom osnovana Vojvodina! Nije Republika Srbija osnovala  Vojvodinu! Vojvodina je istorijska pokrajina koja je svojom voljom ušla u Srbiju 1918. i potvrdila tu odluku 1945. kada je već imala svoju teritoriju, svoje organe vlasti i svoje oružane snage. Ta Vojvodina je htela u Srbiju, hoće to i sada, ali uz bitno ispravljanje nedorečenosti iz 1918 i 1945. kada je – najverovatnije u zanosu oslobođenja, a iz brojnih drugih razloga koje će utvrditi nauka – propustila da precizno definiše trajne osnove svoga odnosa prema državi u čiji sastav ulazi.
Ovakav Ustav, dakle, i praktično ponašanje centralne republičke vlasti, a ne mnogo manje i delova pokrajinske, teraju nas na traženje radikalnijih rešenja od onih koja smo usvojili na I i II konvenciji, rešenja koja neće rušiti državu ali će efikasnije štititi Vojvodinu i njene građane od arogancije i samovolje centralne vlasti.
U prvom delu Rezolucije daje se ocena stanja u društvu, u državi, u zemlji i to ne kao kritika pojedinačnih partija iz ove ili prethodne vlasti, jer svaka od njih ima svoj deo odgovornosti, nego STANJA u kome se nalazimo i koje VOJVODINA NEĆE!
– to su, pre svega, centralizam i unitarizam kao UNIFORMNO rešavanje stvari za RAZLIČITE  sredine i subjekte;
– to je takođe dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom i sudskom;
– nepoštovanje i nesprovođenje Ustava i zakona;
– obnavljanje autoritarizma i klerikalizma;
– ekonomska nestabilnost u obliku bržeg rasta budžeta od društvenog proizvoda;
– apsolutna vladavina partitokratije i partijske aristokratije;
– udaljavanje od evropskih standarda, pre svega u obliku tiranije većine;
– feudalizacija vlasti u obliku jednopartijskih ministarstava i isto tako jednopartijskih javnih preduzeća  itd., itd.
Vojvodina je u državi sa takvim neprihvatljivim atributima u  težem položaju nego drugi krajevi zemlje iako na prvi pogled izgleda drukčije možda i zato što već duže vreme vojvođanska vlast izigrava prosjaka koji svemoćnu republičku vlast stalno nešto moli, po pravilu, vrlo ubogo i ponižavajuće snishodljivo, a onda medijski glorifikuje ono malo što joj se udeli.
Sve su te ocene unete u Predlog rezolucije i to PRE nego što su usledila poslednja zbivanja oko budžeta, oko podele funkcija u javnim preduzećima i objavljivanja podataka o platama direktora i članova upravnih odbora javnih preduzeća, o glasanju protiv Rezolucije OUN o kršenju ljudskih prava u Iranu i sl., a da se ni jednom rečju ne spominje ni moralna, ni politička, ni krivična odgovornost za sve to. Baš kao što se ne spominje ni odgovornost za to što je dugo vremena sporazum o autoputu Horgoš– Požega bio tajna (a delimično je to još uvek), što je i energetski sporazum sa Rusijom dobrim delom do dana današnjeg tajna, što su i enormne plate u javnim preduzećima dugo bile tajna, a neke su to i ostale, itd., itd. A čim je nešto od toga dospelo u javnost – ispala je bruka
Sve to belodano potvrđuje ocene Predloga rezolucije o onom stanju u zemlji koje VOJVODINA NEĆE! I potvrđuje da je sve to posledica činjenice da na delu već godinama imamo neomeđenu vladavinu partitokraske birokratije, odnosno – svemoćnih partijskih vrhuški, u kojoj sve državno postaje partijski plen stranaka i da je to jedini motiv  u borbi stranaka za vlast.
Zato su sazivači ove Konvencije i tako kritičlni u prvom delu Rezolucije.
Znamo mi da vlast kvari ljude, ali i da oni njoj ne ostaju dužni. Povratna sprega, rekli bi fizičari. Sve vlade posle 2000. godine učinile su nešto za poboljšanje života u Srbiji, ali nisu oskudevale ni u potezima kojima su pogoršavali život u Srbiji.
Morali smo sve to da kažemo u predloženoj Rezoluciji, jer ako ne bismo žigosali sve to, potomci će po zlu pominjati i nas, a, boga mi, i celu nam familiju.
Govorio sam do sad o tome šta – po slovu i duhu Rezolucije Vojvodina neće, a što je jasno iskazala i bojkotom referenduma o novom ustavu. A šta to VOJVODINA  HOĆE?
Pre svega, bitno drukčije ustavno– pravno ustrojstvo Srbije i donošenje potpuno novog Ustava kojim će država Srbija biti uređena po tekovinama moderne političke teorije i savremene evropske prakse. Polazište za to je nov istorijski dogovor ravnopravnih istorijskih i konstitutivnih entiteta Srbije i Vojvodine o njihovom samokonsituisanju i udruživanju u Republiku Srbiju, kao zajedničku celovitu, složenu i suverenu evropsku državu.
Pod pravom na politički subjektivitet, koji navodimo u Rezoluciji,
podrazumeva se pravo Vojvodine da sopstvenim konstitutivnim aktom samodefiniše sebe i uredi sve unutrašnje odnose, a pod ravnopravnim dijalogom podrazumeva se obostrano uvažavanje istorijski nastalih razlika u uslovima otomanske carevine s jedne i evropske Austrougarske sa druge strane i njihova geneza do naših dana. Ničija nacionalna pripadnost ne može da izbriše ove razlike i zato ih i prilikom konstitutivnog uređivanja buduće zajedničke države svakako treba uvažavati.
Tim dogovorom   utvrdile bi se trajne osnove konstituisanja i budućeg uređenja zajedničke države, a u okviru nje neka se Srbija  samokonstituiše u skladu sa svojom tradicijom državnosti, a Vojvodina u skladu sa svojom tradicijom autonomnosti.Dakle, SA Srbijom – DA,
POD Srbijom – NE!
Znamo dobro iz, nažalost, prebogatog iskustva da će ovakvi zahtevi i poruke Konvencije među brojnim uticajnim akterima na aktuelnoj političkoj sceni naići ili na ignorisanje ili na osude.
PA ŠTA!?Ni do sada to, kao što rekoh, nije izostajalo. Preživeli smo i istrajali.
Govoriće: Vi hoćete otcepljenje!
PA ŠTA!? Čak i da hoćemo, a nećemo – imamo pravo. Kao što smo svojom voljom ušli mogli bismo svojom voljom i da izađemo. Ali, naravno, NE ŽELIMO I NEĆEMO DA IZAĐEMO ALI NEMOJTE NAS VI SVOJOM SAMOVOLJOM I AROGANCIJOM GURATI KA TOME.
Govoriće: Vi hoćete državnost!
PA ŠTA! Uvek smo isticali da državi pripadaju vojska, državna bezbednost, spoljna politika, monetarna vlast, carine, osnove privrednog sistema i zaštita ljudskih prava. Sve ostalo može biti – i treba da bude – u nadležnosti pokrajine, regije i lokalne samouprave –pa makar naš zahtev da mi ta naša osvedočena prava regulišemo i vršimo sami neko nazivao našim zahtevom za državnošću.
Govoriće: to što Vojvodina hoće to je federalizacija!
PA ŠTA!? Nije federalizam nikakva politička prokletinja, nego legalan i legitiman oblik organizovanja države i društva.
Govoriće: Vi mnogo tražite!
PA ŠTA!? Ustvari, ne TRAŽIMO mi ništa od Srbije nego joj NUDIMO izvesniji zajednički put ka društvenom boljitku. Uslov za to je da se centralizmom ne ograničavaju i ne onemogućavaju kreativne snage izvan metropole, centralnih državnih organa i partijskih vrhuški.
Na sve te napade imamo pripremljene argumente za odgovor. Ali smo i spremni da saslušamo  ARGUMENTE, a ne samo STAVOVE,
Kinezi imaju uzrečicu : ako pas laje – znači da nije dovoljno kuvan.
Zato ćemo morati da one koji na ovu našu platformu nastave i dalje nasrću i, da prostite, laju, vojvođanski strpljivo razuveravamo i „kuvamo“ dok ne omekšaju. A ako to ne pomogne – treba ih izbaciti  iz  lonca, tj. – iz političkog života(na izborima, naravno).
Poslednji deo Rezolucija čini mi se aktuelno i operativno najvažnijim, jer ukazuje kako se stavovi iz Rezolucije mogu ostvariti. Pre svega, očekuje se akciono sadejstvo autonomističkih i drugih iskreno i netaktizerski opredeljenih proevropskih snaga sa ciljem da se na lokalnim, pokrajinskim i republičkim izborima osigura u Vojvodini i zemlji u celini prevlast onih snaga koje hoće i mogu ostvariti korenite ustavne i društvene reforme. Moguće je naravno i ka punoj autonomiji Vojvodine i ka modernizaciji i demokratizaciji Srbije ići „korak po korak“, ali samo ako se ima jasan strateški cilj. Jer, ako se krene pogrešnim vozom, onda su i sve usputne stanice pogrešne. Ovim Predlogom rezolucije taj strateški cilj je definisan. Zato Vas molim da Rezoluciju usvojite.
Hvala.

(Uvodno izlaganje Slobodana Budakova, rukovodioca Radne grupe za završni dokument, na III VOJVOĐANSKOJ KONVENCIJI)