Kako traktat jednog italijanskog ekonomskog istoričara, star pola veka, daje smisao našem potpuno besmislenom trenutku

Pre pedeset godina, u svom najpoznatijem delu, plodni intelektualac Karlo Čipola (Carlo Cipolla) tvrdio je da su glupi ljudi, kao grupa, „mnogo moćniji od mafije ili vojno-industrijskog kompleksa“.

Danas, dok posmatramo kako se u Iranu raspliće jedan od najglupljih ratova u istoriji, kako nesposobni ministar zdravlja i socijalnih usluga radi na povratku malih boginja i dečje paralize, kako u Republikanskoj stranci samo 20 odsto članova smatra napad na američki Kapitol 6. januara nasilnom pobunom, dok čak 71 odsto poriče da je Džo Bajden pobedio na izborima 2020, i kako administracija odbija da valjano reguliše industrije veštačke inteligencije i kriptovaluta koje ugrožavaju ekonomsko blagostanje i bezbednost svih, Čipolina tvrdnja jednako je na mestu kao i kada ju je prvi put izneo u delu Osnovni zakoni ljudske gluposti (The Basic Laws of Human Stupidity), 1976. godine. Bilo je to doba kada su zemlju, pa i čitav svet, slično tresli društveno-politički bes i osećaj da je katastrofa na pragu.

Čipola, italijanski ekonomski istoričar i profesor na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju koji je fašizam video iz prve ruke i pisao u senci Vijetnamskog rata, želeo je da utvrdi kako napredna društva čine istinski glupe postupke. Prvobitno napisan za prijatelje, a potom, kada je objavljen, prodat u više od pola miliona primeraka, njegov traktat stoji negde između satire i ozbiljne nauke: sadrži malo humora i spekulacije, ali istovremeno primenjuje zakone i jezik naučnog istraživanja i valjan stil argumentacije. Kako je napisao u uvodu:

Dozvolite mi da na ovom mestu najodlučnije naglasim da ova knjižica nije ni proizvod cinizma ni vežba u defetizmu, ništa više nego što je to knjiga o mikrobiologiji. Stranice koje slede zapravo su rezultat konstruktivnog napora da se otkrije, upozna i time možda neutrališe jedna od najmoćnijih mračnih sila koje sputavaju rast ljudskog blagostanja i sreće.

Čipola je ljude podelio u četiri grupe: bespomoćne, čiji postupci štete njima samima, a koriste drugima; inteligentne, čiji postupci koriste i njima i drugima; razbojnike, koji se bogate nanoseći štetu drugima; i glupe, čiji postupci štete drugima, a njima samima ne donose nikakvu korist. Upravo ova poslednja grupa je Čipolina glavna preokupacija. „Ma koliko visoko procenjivali ljudsku glupost“, pisao je, „uvek iznova i iznova bivamo zatečeni činjenicom da a) ljudi koje smo nekada smatrali racionalnim i inteligentnim ispadnu bestidno glupi; b) iz dana u dan, s neprekidnom monotonijom, u svojim aktivnostima bivamo ometani od glupih pojedinaca koji se pojavljuju iznenada i neočekivano, na najnezgodnijim mestima i u najneverovatnijim trenucima.“

Nema sumnje da sada razmišljate o svim glupim ljudima koje poznajete. Ali prava opasnost, tvrdio je Čipola, nastupa kada glupi ljudi dođu do vlasti, čime se opasnost za sve nas eksponencijalno uvećava. U tom scenariju glupi će imati na raspolaganju sredstva razaranja koja su stvorili inteligentni (vojske, sisteme naoružanja, monetarne poluge, medijski uticaj) i nadziraće industrije koje često kontrolišu ili na koje utiču razbojnici, slabeći institucije osmišljene da ih nadgledaju. Zamislite, ako hoćete, da neki izuzetno glup čovek nekako postane ministar odbrane, ugrožavajući i naše vojnike i naš položaj u svetu, uz promovisanje kulture zasnovane na testosteronu koja bi mogla godinama da nanosi štetu našim snagama. Da se to izbegne, govorio je Čipola, zadatak je inteligentnih da glupe drže pod kontrolom. Ako u tome ne uspeju, društva se ubrzano kotrljaju nizbrdo.

Takvu sudbinu nije lako izbeći u demokratijama, koje glupi muče kao pošast. „U demokratskom sistemu opšti izbori su izuzetno delotvoran instrument za postojano održavanje [glupih ljudi] među moćnima“, pisao je Čipola. To je zato što političari često moraju da se dopadnu glupima kako bi zadržali vlast, čime se obezbeđuje da glupi političari uvek čine izvestan deo državnih funkcionera.

Ne možemo sa sigurnošću reći šta bi Čipola mislio o Trampovim nastojanjima da u Beloj kući izgradi ogromnu plesnu dvoranu, o bezbrojnim satima koje provodi objavljujući na društvenim mrežama memove o sebi, o skoro 200 miliona dolara koje su poreski obveznici platili za njegove izlete na golf, ili o UFC i Grand Prix događajima koje je ugostio u Beloj kući. Zapravo, teško je čak i reći da li je Tramp više razbojnik ili prosto glup, odnosno da li je njegova administracija puna očiglednih razbojnika koji su tu samo zbog sebe, poput Skota Besenta i Marka Rubija, ili ludih idiota koji zaista misle da čine nešto dobro dok nas vode pravo u katastrofu, poput Pita Hegseta i RFK Džuniora. Ali verovatno je da bi Čipola, koji je umro 2000. godine, administraciji u celini dao visoke ocene na skali gluposti i u njoj video potvrdu svoje teorije.

Teorija počiva na pet „zakona“, koji glase:

• Uvek i neizbežno svi potcenjuju broj glupih pojedinaca u opticaju.
• Verovatnoća da je određena osoba glupa nezavisna je od bilo koje druge karakteristike te osobe.
• Glupa osoba je osoba koja nanosi gubitke drugoj osobi ili grupi osoba, a da sama pri tom ne ostvaruje nikakvu dobit, pa čak možda i trpi gubitke.
• Ljudi koji nisu glupi uvek potcenjuju razornu moć glupih pojedinaca. Posebno, ljudi koji nisu glupi stalno zaboravljaju da se u svako doba, na svakom mestu i pod bilo kojim okolnostima, ophođenje i/ili druženje sa glupim ljudima nepogrešivo pokazuje kao skupa greška.
• Glupa osoba je najopasniji tip osobe. Glupa osoba je opasnija od razbojnika.

Drugo pravilo, odnosno ideja da je glupost univerzalna u svim grupama i nezavisna od drugih karakteristika, uključujući bogatstvo, obrazovanje i društveni status, donekle je kontraintuitivno, ali setite se samo nekih budala sa univerziteta Ajvi lige koje danas viđamo u vlasti: Ted Kruz (Harvard), RFK Džunior (Harvard), Sem Alito (Jejl), Klarens Tomas (Jejl), Džoš Hauli (Jejl). Ili bogatih kretena poput Pitera Tila i Ilona Maska. Zapravo, još opasniji od glupe osobe s moći jeste glupa osoba s moći i diplomama: veća je verovatnoća da će misliti kako zaista zna o čemu govori.

Čipola je takođe dopuštao da pojedini ljudi mogu preći iz jedne kategorije u drugu. Endrju Karnegi bi se, na primer, mogao smatrati razbojnikom u prvoj polovini života, a inteligentnim dobrotvorom u drugoj. Neki ljudi mogu čak jednog dana delovati bespomoćno, a sledećeg glupo. Da bi to uzeo u obzir, Čipola je odredio da se moramo ravnati prema ukupnom prosečnom ponašanju, pa je napravio grafikon sa četiri kvadranta, nalik „Matrici odobravanja“ (Approval Matrix) magazina New York, za mapiranje ljudi prema njihovoj bespomoćnosti, inteligenciji, razbojništvu i gluposti.

Među bespomoćne Čipola je ubrajao one koji se žrtvuju, ali i one koji su možda prosto nesrećni nespretnjakovići, pa je naziv pomalo pogrešan. To bi značilo da bi Klara Barton, Henri Dejvid Toro i Martin Luter King mogli pripadati toj kategoriji, mada bi se moglo tvrditi i da je svako od njih imao korist od rada na pravednijem i ravnopravnijem društvu. Teško je, takođe, reći da nisu bili inteligentni, jer očigledno jesu.

Kada bismo napravili današnji grafikon, većinu rukovodstva Trampove administracije našli biste ili u kvadrantu „razbojnik“ ili u kvadrantu „glup“, iako bi njihove tačne koordinate na grafikonu nesumnjivo bile predmet rasprave. Neki bi s razlogom mogli tvrditi da i sam Tramp treba da bude na glupoj strani. Ja bih ga smestio blizu nje, jer su mnoge stvari koje radi prosto glupe. Ali tvrdim da njegova krajnja glupost ne može da se meri s njegovom neobuzdanom pohlepom, pa bih ga stavio u kvadrant „razbojnik“, ali odmah pored „glupog“, i što dalje od „inteligentnog“. Drugi vodeći republikanci u tom kvadrantu mogli bi biti Majk Džonson, Marko Rubio, Skot Besent, Džej Di Vens i Keš Patel, dok su kvadranta „glup“ dostojniji RFK Džunior, Pit Hegset i Tomi Tjubervil.

Ono što Sjedinjene Države ipak dovodi u neuobičajeno opasan položaj jeste neobična mešavina pametnog i glupog koju upravo doživljavamo. Naučnici koji su napravili atomsku bombu i pomogli nam da pobedimo u Drugom svetskom ratu bili su i te kako svesni opasnosti koje ona nosi. Posle rata Robert Openhajmer se zalagao za ograničenja i saradnju, razumevajući nuklearno doba u koje smo zakoračili. Hari Truman, sposoban predsednik, bio je dovoljno pametan da naš nuklearni program stavi pod civilnu kontrolu.

Uporedite to s potpunim neuspehom Vašingtona da reguliše veštačku inteligenciju, iako same vodeće AI kompanije upozoravaju da bi njihova tehnologija mogla da uništi čovečanstvo. Dok najnapredniji AI modeli postaju sve drskiji, probijaju se iz svojih zaštićenih okruženja (sandbox) i napadaju vladine sajtove, Kongres pod kontrolom republikanaca uglavnom gleda na drugu stranu, a Tramp brblja o tome kako bi veštačku inteligenciju trebalo preimenovati u „superinteligenciju“.

Kao da smo napravili hidrogensku bombu, a zatim poverili Gordonu Geku da na njoj zaradi, a Barniju Fajfu da ga nadzire. Šta bi tu moglo poći naopako?

Sve, prema Čipolinoj teoriji. „U zemlji koja se kotrlja nizbrdo“, pisao je, „udeo glupih ljudi“ ostaje konstantan; „međutim, u preostalom delu stanovništva primećuje se, među onima na vlasti, alarmantno umnožavanje razbojnika s primesama gluposti… a među onima koji nisu na vlasti, podjednako alarmantan rast broja bespomoćnih pojedinaca.… Takva promena u sastavu stanovništva koje nije glupo neizbežno jača razornu moć [glupog dela stanovništva] i čini propadanje izvesnim. I zemlja odlazi u pakao.“

Možda je prerano da znamo da li smo na tom putu u SAD. Možda to nećemo saznati sve dok ne bude prekasno. Ali dovoljno je alarmantno to što Čipolina pomalo šaljiva teorija od pre pola veka deluje savršeno primenljivo na današnje stanje Amerike.

*Gordon Geko je pohlepni berzanski magnat iz filma Wall Street, a Barni Fajf nespretni zamenik šerifa iz serije The Andy Griffith Show.

(TNR)