Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung piše o tome kako „Srbi nemaju volje da se suo?e sa svojom prošloš?u“. Novinar Andreas Ernst je na po?etku svog teksta podsetio na masovni revolt koji je izazvala spisateljica Herta Miler kada je, gostuju?i u Beogradu, izjavila da je bombardovanje SRJ 1999. bilo ispravno i da Srbi moraju da žive sa ?injenicom da su sami sebi naneli patnje. „O toj re?enici se može diskutovati – ne samo u Srbiji. Došlo je do medijske povike u kojoj su diferencirane reakcije ostale gotovo nevidljive. Nema kriti?ara koji nije pomenuo da je otac Herte Miler bio esesovac. Na sajmu knjiga je Milerova rekla da ona nije svoj otac, ali da je uvek imala potrebu da se izvinjava. Jedna kriti?arka se uhvatila za tu izjavu i napisala da ni ona nije Miloševi?, i da ne želi da ispašta za njega. Time je dotaknut centralni problem srpskog opho?enja sa prošloš?u: nedostaje razlikovanje izme?u kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti.“

„Procesi pred Haškim tribunalom su bili šansa da se izvrši to diferenciranje: postoje individualni po?inioci, koji „osloba?aju“ krivice kolektiv, ali ga ne osloba?aju odgovornosti da se zapita kako je došlo do tih zlo?ina i kako sli?ne stvari ubudu?e mogu da se izbegnu. Srbija nije iskoristila šansu da to nau?i. Kada je predsednik Tribunala nedavno došao u oproštajnu posetu Beogradu, premijerka Ana Brnabi? se požalila da sud nije doprineo pomirenju u regionu i da je jednostrano osudio srpsku stranu. Sudija joj je suvo odgovorio da za pomirenje nije nadležan sud, ve? da su to države.“

„Haškom tribunalu jama?no može mnogo toga da se zameri, i ta?no je da nijedan Hrvat ili Kosovar visokog ranga nije osu?en. No, omiljenom argumentu u Srbiji, da su svi podjednako krivi za sve, suprotstavlja se tvrda ?injenica – civilne žrtve u ratu u Bosni: ubijeno je 33.070 Bošnjaka, 4075 Srba, 2263 Hrvata“.

„Zašto u proteklih 20 godina ni u jednoj zemlje bivše Jugoslavije nije bilo suo?avanja s ratom bez tabua? Pobednici (Hrvatska, Slovenija) ne vide povoda za samorefleksiju. Oni neguju dogmu o svom „?istom“ ratu. Bolna pitanja se posle rata postavljaju samo gubitniku. No, klasi?nih gubitnika nema. To je u vezi sa intervencijom Zapada. Ratovi u Bosni i na Kosovu nisu „iskrvarili“ ve? su nasilno okon?ani spolja. Konflikt je zamrznut i potom institucionalno odslikan novostvorenim državama.“

Svi se bave samo tu?im, a ne i svojim zlodelima, zaklju?uje Andreas Ernst, što politi?ke elite koriste kao oprobanu tehniku vladanja – alternativu za takvo stanje može da ponudi samo jedno „jako civilno društvo koje prevazilazi granice – a njega još nema na vidiku.“

Izbeglice na granici

Dnevnik Berliner cajtung je objavio opširnu reportažu o stanju na srpsko-ma?arskoj granici, izme?u Horgoša i Reškea, pratež?i sudbinu Ahmada, izbeglice koji na granici vodi listu onih koji ?e u Ma?arskoj potražiti azil. Jedan predstavnik srpskog Komesarijata za izbeglice Ahmada zove „liderom zajednice“, jednim od ljudi koji se staraju o tome da na granici ne do?e do haosa, i „da se spoljna granica Evrope ne slomi“.

„Trenutno je u Srbiji registrovano 3.800 izbeglica. Gotovo svi ti ljudi ?ekaju u nekom od 18 prihvatnih i azilantskih centara na dalji prolazak u EU. A to mogu samo ako se zvani?no registruju“. U tekstu je opisana i sudbina mnogih koji pokušavaju da ilegalno pre?u granicu, kao i onih koji na prelazak ?ekaju više od godinu dana zbog toga što je lista nestala pa su morali da se ponovo prijavljuju na nju. Iako predstavnik Komesarijata za izbeglice kaže: „Mi svakom pojedinom migrantu koji pokuca na naša vrata nudimo mesto“, „ovde niko ne dobija dozvolu za trajni boravak: 2016. je odobren samo 31 zahtev za azil, a od po?etka ove godine – samo dva“, piše, izme?u ostalog, u reportaži sa srpsko-ma?arske granice objavljenoj u listu Berliner cajtung.

(priredio Saša Boji?, Deutsche Welle)