Skip to main content

Radule, Atheist Rap: Kao taoce nas drži bagra koju čini četvrtina građana, i još dve četvrtine onih kojima je sve to ok

Kultura 05. јун 2024.
5 min čitanja

"Ima klinaca koji su još uvek neotrovani svetom oko nas, koji se ne mire sa nepravdom, ne trpe glupost, nasilje i pohlepu, poseduju saosećajnost i solidarnost"

Omiljeni novosadski pank rokeri kad god da sviraju u Beogradu, uvek se napravi gužva ispred bine. Brze gitare i ritmovi, komedija, ali i poruke bez ustezanja, sve to krasi Atheist Rap već više od 3 decenije.

Nedavno su objavili novi singl „Superstar“ u kom nam kažu kako “Živi brzo – umri mlad” odavno nije opcija.

Svirka je zakazana za 7. jun, a pre Ateista, na binu će najmlađi autorski pank bend u regionu, Wrishlas, koji čine osnovci iz Sremske Kamenice i Bačke Palanke.

Pre nego proverimo kako zvuče neke novije pesme, stariji hitovi, kao i da li vartburg limuzina još uvek pravi dosta dima, popričali smo sa Vladimirom Radusinovićem Raduleom ispred benda, o svim gorućim temama trenutka, ali i o pank roku – juče, danas ali i sutra.

Za početak, poslednji singl „Superstar“, sa nekim stihovima zvuči kao da ste na kraju karijere i da se pozdravljate od naroda? Da li želite da nam saopštite nešto?

Tako to može da izgleda ako se pesma ne čita sa sagledavanjem i razumevanjem cele slike, pa se izgubi u detaljima. „Pesma za kraj“ bi mogla više da se tumači kao oproštajna, pa nas niko nije pitao da li najavljujemo nešto. Naprotiv, u pesmi „Superstar“ se govori o tome da smo svesni svojih godina i pozicije i da ćemo najverovatnije super stari kao superstarovi skončati na bini, a ne u penziji.

Kad se osvrnete iza sebe, i tih 35 godina, kad je bilo najbolje i kad ste mislili da ste na vrhu sveta, a kad je bilo najgore i mislili ste da nema gore i da bi bilo najbolje da se raspusti priča?

Postojao je samo jedan i po trenutak kada smo ozbiljno razmišljali o prestanku sa radom. Kada je Zare preminuo je bio taj jedan, a onih pola je kada smo rešili posle kreativne pauze oko 2000. ili da napravimo jedan dobar album ili da se raziđemo. Od tada smo napravili Osvetu i još tri dobra. A o krovu sveta – pa na bini pred svojom publikom smo uvek na krovu sveta, pa poput Spajdermena sa krova na krov od svog početka do kraja sveta.

Oduvek vas bije glas da ste pre svega šaljivdžije, to jest i kad pevate o ozbiljnim stvarima, radite to kroz humor i ironiju. Koliko je taj pogled na svet omča oko vrata, odnosno koliko puta ste odbacivali neke pesme jer nisu bile u vašom fazonu?

Ne sećam se da smo nešto odbacivali, jednostavno su teme pratile naše sazrevanje. Do odlaska Zareta smo se mnogo više zaje*avali i pokušavali kroz humor da se nosimo sa nekada odvratnim vremenima, da bi sačuvali duh i razum. Kasnije, posle prvih ličnih gubitaka i kad je prevladala gorčina zbog konstantnog nazadovanja društva i kod nas i u svetu, teže nam je bilo naći vedrinu u svemu tome, ali opet uspevamo.

„Drugo pakovanje“ i slične pesme nisu nimalo „vedre“ niti upakovane u možda gorko šaljive metafore poput nekih tipa „Uprava-Napolje! „, koja zapravo nije o fudbalu nego o stanju u kojem nam se zemlja nalazi već 30 godina.

U „Godini kulture“ ste pevali – „iz svog repertoara izbacili smo „Sudije“ i „Snajku“ jer više nikom nećemo da radujemo majku“. Koje su najproblematičnije pesme koje ste imali za sve ove godine i zbog čega baš te.

To smo tada rekli i naravno da smo lagali i nastavili po svome. Godinu kulture je proglasila država koja je pre toga slala paravojske da ubijaju po susednim zemljama, a zatim nastavila da se obračunava sa protivnicima toga kod nas, jako kulturno. Zato smo izvrnuli u tekstu štagod smo mogli. Inače imamo par „psovačkih“, koje nisu primerene mlađim uzrastima ili širem auditorijumu, koje zbog toga nekada izbegavamo, a nekada ih i namerno uvrstimo u repertoar u tim situacijama. Ko nas poznaje zna da nismo jezički čistunci i šta može i šta ne može da očekuje od nas.

Pošto su izbori još sveža tema, a Novi Sad je bio centar mnogih dešavanja, kako vi gledate na sve šta se dešavalo u nedelju. Koliko vas to iznenađuje, a koliko ste to očekivali?

Meni se samo iznova potvrđuje da su ljudi većinom reptilskog mozga i samoživa gov*a. Sebe smatram anarhistom i ne verujem u demokratiju u kojoj tri čobana nadglasaju Sokrata i Platona, ali ću izaći i na nameštene izbore da pokušam da sprečim parazite i kriminalce da otmu budućnost našoj deci, ne nama.

Kartel na vlasti je uz sva sredstva i mehanizme koje poseduje isterao na birališta maksimalni broj svojih voljnih i nevoljnih birača, više od toga ne mogu. Radi se o maksimum 50 posto od maksimum 50 posto izašlih od ukupnog broja birača. Pa nas kao taoce drži bagra koju čini četvrtina građana i još dve četvrtine onih kojima je sve to okej i ne žele da se na dan izbora cimaju tih sat-dva jer je, kao, svejedno.

Posebno je poražavajuće kada vidiš i omladinu o čijoj se budućnosti radi, koju su ubedili da ne mogu promeniti ništa i da je bolje da pognu glave, ćute i puše. Pa moje dede i babu niko nije molio da se bore protiv Hitlera, sami su odabrali to, a sada je teško izaći na glasanje. Ovo nije prvi put da je nacija ponosnih beskičmenjaka izabrala kako je izabrala.

Da li postoji neko svetlo koje se vidi na kraju tunela?

Ja ga ne vidim.

Kako zvuče nove pesme? Sa čime se danas zezate, šta nije za zezanje?

Nemamo nekih novih koje nismo objavili, imamo neke krokije, o odgovornom cuganju na primer. Sve je za zezanje, samo nije vreme za zezanje. Ceo svet se raspada, klima sve gora, ratovi i razaranja na sve strane, levica se razjedinjuje i zamajava formama dok joj desnica preuzima ljude željne promena na bolje, sve je naopako, a opet svega, poput naprednih ideja i tehnologija, dostupno kao nikada u istoriji. Sa tim ćemo se zezati.

Već neko vreme imate podmladak u bendu. U KST-u sa vama će svirati bend koji ima baš malo godina. Kako gledate na nove naraštaje koji slušaju i otkrivaju rok i pank. Da li klinci razumeju takvu muziku, jer sa strane ponekad deluje da je njima sve dalja?

U prethodnim odgovorima se sadrži i deo odgovora na ovo pitanje – rokenrol, pank i ostali derivati nisu samo muzika, već stanje svesti. Ima klinaca koji su još uvek neotrovani svetom oko nas, koji se ne mire sa nepravdom, ne trpe glupost, nasilje i pohlepu, poseduju saosećajnost i solidarnost, osećaju se delom čovečanstva, a ne stada ili čopora.

Wrishlas su, posle dužeg vremena, podmladak na novosadskoj sceni, i pored nekih interno zajebantskih pesama imaju par ozbiljnijih, koje se tiču njihove generacije, njihovog prostora koji ne žele da predaju, njihove budućnosti. Postoje skoro godinu dana, trenutno imaju od 12 do 15 godina i ne zvuče kao klinci, a šta tek reći za Nabod, Neven i Majak iz Beograda, koji su izrasli u ozbiljne bendove sa ozbiljno ozbiljnim tekstovima.

To je scena koja nikada neće nestati i takvi klinci su klice razuma koje daju nade u pozitivan ishod za čovečanstvo u budućnosti, jer se preko muzike šire i razmenjuju informacije. Kada bi se napravila ozbiljnija analiza mislim da bi bilo začuđujuće to koliko je stručnjaka, umetnika, naučnika i inovatora i uopšte kvalitetnih ljudi poniklo iz alternativnih kultura i podkultura poput panka, koje neupućena većina smatra za negativne i destruktivne.

Koliko na globalnom planu pratite pank muziku i njene manje i više komercijalne krosovere?

Ne preterano, rekao bih, a možda i slagao. Ne koliko bih želeo da mogu. Ali se zato u kući svira kao nekada, kada smo na Salašu imali bazu, s tim što su tu sad mahom moji klinci sa bendovima.

Sa 35 godina karijere imate 6 studijskih albuma. Da li je to malo, ili mnogo, ili je možda taman, ili je moglo malo više?

Možda je moglo i više, ali mi se čini da su ujednačanog kvaliteta, pa bih rekao – taman. Mislim da nemamo pesmu viška, a da li je devedesetak pesama, koliko smo ih napravili, dovoljno – mislim da jeste.

Svirate u KST-u koji slavi 70. rođendan. Da li pamtite neke svirke odatle, neke zanimljive priče i kako će ova nova svirka danas izgledati?

Pamtimo sve i svašta, puno toga se tamo dešavalo, bili smo duže vreme redovni posetioci tuđih i domaćini na svojim koncertima u KST-u, sazrevali tamo sa drugim bendovima i toncima, družili se, a i sada se, doduše ređe, družimo. Mislim da će ova svirka biti još jedna u dugom nizu uobičajeno dobrih zabava u ovom kultnom klubu, kojem podmlađena ekipa iz organizacije pokušava da vrati stari sjaj.

(Danas, foto: Szilard Kovacs)