Često postavljeno pitanje ovih dana glasi: „Šta se to dešava u Novom Sadu?!“ Odgovor uglavnom krene iznošenjem činjenica o gorkom koktelu gaženja Šodroša, planiranog Novog Sada na vodi i Generalnog urbanističkog plana u celini, štete nanete zgradi Banovine i drugih naprednjačkih izvedbi uvezanih pod ruku sa burazersko-investitorskim urbanizmom. Međutim, dok je ljudima delovanje prljavog kapitala koji uništava naš grad i poništava naša prava prilično jasna stavka, tu uglavnom usledi pojašnjenje postavljenog pitanja: „Kakav je to spomenik, da li je moguće da naprednjaci podižu spomenik ubicama toliko Novosađana?“, i dodaje se, s obzirom na svest o tome u kojoj je meri radikalsko-patriotski diskurs naprednjacima važan: „Da li je moguće da naprednjaci podižu spomenik ubicama tolikog broja Srba?“ Odgovor je: naravno da je moguće, jer je njihov „patriotizam“ loše izgrađeno Potemkinovo selo.
I vrapcima na granama sve manje zelenog Novog Sada jasno je da je dogovor o podizanju spomenika „nevinim žrtvama 1944/45“, gde su se na spisku imena ljudi kojima se podiže spomenik našla i imena tolikih nalogodavaca i izvršilaca Novosadske racije – rečju ubica i fašista – potekao iz ljubavi (ne čak ni poluzagrljaja, već ozbiljnog političkog petinga) Vučića i Orbana. U pitanju je kompenzacija unutar paketa mnogih „bratskih“ usluga koje ova dvojica autokrata jedan drugome čine. I dok se pitamo gde su sad tolike velike patriote da kažu kako je pomenuti spomenik uvreda za žrtve i naciju, odgovor na pitanje „zašto i čemu spomenik?“ u krajnjoj liniji je isti kao u slučaju drugih problema Novog Sada – zbog profita i moći.
Skretanje pažnje
Nacionalizmi (i fašizmi) koji sarađuju kao mehanizam uvek u sebi sadrže skretanje pažnje i stvaranje/osnaženje nacionalnih sukoba, kako bi otpori hegemoniji prljavog kapitala za toliko bili slabiji. Što se više budemo gledali ispod oka, utoliko će manje solidarnosti i fokusa u borbi protiv te iste hegemonije biti. Podizanje pomenutog spornog spomenika u Novom Sadu, uprkos bezočnom naprednjačkom spinu, apsolutno ne doprinosi nikakvom pomirenju, već podsticanju sukoba i daljim zbijanjima u nacionalne segregate, unutar kojih oni koji te iste sukobe zakuvavaju igraju role velikih nacionalnih zaštitnika.
Podizanje spomenika zločincima još jedan je u nizu činova kojima se opravdavaju veliki nacionalistički narativi i menja kultura sećanja, prikazujući ideološke očeve/uzore protagonista prvo kao žrtve, a potom i heroje, pale u odbrani naciona. Naravno, na drugoj strani te medalje je besomučna i neprekidna težnja da se uvek i u svakoj prilici politička levica, kao deo ideološko-političkog spektra koji jedini može ozbiljno uzdrmati dominaciju krupnog kapitala, sveukupno kompromituje i demonizuje. Zato su spisak imena, pored stvarno nevinih žrtava (kojih je svakako bilo i kojima treba odati svaku poštu i znak poštovanja) dopunjavali na svaki mogući način, ne samo imenima zločinaca, već su „šakom i kapom“ nabacivali razna imena, duplirajući i dodajući i provereno i neprovereno; samo kako bi došli do istog broja ljudi ubijenih u Novosadskoj raciji.
Bacanje levice na smetlište
Ovo sveukupno i opsceno lažiranje istine i izrugivanje ljudima mučki ubijenim od ruku fašista klasičan je primer sveprisutne tendencije da se levica u svakom njenom obliku, reformskom ili revolucionarnom, baci na smetlište – kao što smo odbacivanjem jugoslovenskog autoritarizma i njegovih grehova bacili niz vodu i snažno utemeljena radnička i socijalna prava, institucionalnu mrežu socijalne sigurnosti, jake lokalne samouprave, prakse solidarnosti, dobre međunacionalne odnose. Poravnat je teren za pljačku i eksploataciju, a celokupnoj, pa i demokratskoj, levici, nabačen teret tridesetogodišnjeg odgovaranja na najbestijalnije optužbe.
Mi, demokratski levičari i antifašisti, imamo samo razloge za ponos. Mi se borimo protiv ideologija mržnje, ma sa koje strane one dolazile, i jednako su nam svete sve žrtve, nepraveći razliku od kojih je ruku to poteklo – srpskog, mađarskog, ili drugog fašiste. Kao što smo protiv svakog imena i dela zločinaca kojima žele da podignu spomenik, bili oni mađarske, srpske ili hrvatske nacionalnosti. Fašista i krivac je uvek pojedinac, nikada čitava nacija, nikad cela zajednica. Borimo se protiv širenja mržnje i veličanja zločinaca u čije će ime zabludeli mladić mrzeti druge zato što su drugačiji, a sve brojnije neofašističke horde zastrašivati i prebijati slobodne ljude ovog društva.
U našem Novom Sadu nema mesta za Nađ Mikloša i Gorana Davidovića; naš grad je Novi Sad Vase Stajića i Pala Šotija, naša Srbija ona Dimitrija Tucovića.
Bratstvo (Veliko)Srpskog sveta i Velike Mađarske
Sva krivica za planove poput podizanja spomenika fašistima pada na glavnog naprednjačkog pajaca i njegove dvorske lude, u užasnom mizanscenu u kom je smislena „bratska saradnja“ između (Veliko)Srpskog sveta i Velike Mađarske, koji jedan drugom zločince priznaju za heroje. U medijskom aranžmanu u kom se na svakih nekoliko meseci zvecka oružjem kako bismo prihvatili mir i stabilnost pod okriljem velikog nacionalnog ktitora. Krivica i sramota padaju i na obraz Miloša Vučevića, hladnog egzekutora Novog Sada, i njegovog nevidljivog naslednika, koji se nonšalantno podsmevaju stvarnim žrtvama, a od stranačkih kolega prikrivaju šta spomenik „nevinim žrtvama“, njihovih ruku delo, uistinu znači.
Odričemo im pravo da se nazivaju patriotama, od prvog do poslednjeg slova. Patriota je čovek koji voli ljude svog društva, želi im prijateljske komšijske odnose i da mirno i dostojanstveno žive od svog rada. Odričemo im pravo, kako po slovu zakona tako i morala, da postave spomenik zločincima i fašistima, ma koje nacije oni bili. Upućujemo im poruku da će se svi normalni i moralni ljudi, sa svim našim različitostima, izboriti protiv njihovih podmetanja i nehumanosti. Izborićemo se protiv svih njihovih fašizama, nasilnika i pljački, jer dok je nacionalizam poslednje utočište za ološ, naše je utočište naša solidarnost i jedini istinski patriotizam, onaj koji voli čoveka – novi patriotizam.
Autor je predsednik novosadskog odbora stranke Zajedno
STUPS: Diplomatija