Konačno je završena žetva 2011. Sve je poznato i izvesno: prinos pšenice je odličan, a kvalitet zrna još bolji. Svi bi trebalo da budu zadovoljni i srećni. Bila je ova 2010/2011. sezona za pamćenje proizvođačima, stručnjacima, mlinarima, pekarima, trgovcima žitom ali i državi.

Priznaćemo: prijatno su nas iznenadile vremenske prilike u završnom periodu vegetacije, u kojem su temperature vazduha bile gotovo idealne. Takvo vreme se dešava veoma retko, možda jednom u 10-20 godina. Biljke su dobro nalile zrno, a bilo je i mogućnosti da sve rezervne materije u njemu formiraju svoj konačan oblik. Tako smo dobili i kvalitet o kojem većina evropskih zemalja može samo da mašta. Prinos i kvalitet zrna pšenice nije postignut samo zahvaljujući povoljnom vremenu. Pre toga, još od jeseni, proizvođači su ulagali mnogo truda, a naročito mukom stečen novac, da bi stvorili potencijal biljci. Tek je onda fotosinteza mogla da učini svoj deo posla. Dok je pšenica rasla na njivama, gorak ukus u ustima proizvođača zbog prethodnih poraza i poniženja je polako nestajao. Zamenjivala ga je nova nada u poljima. I dok su primenjivali sve moguće mere nege pšenice, proizvođači su jednim uhom slušali vesti tržišta a drugim osluškivali glasove od nadležnih pokušavajući da pronađu sebe u svemu tome. Za to vreme negde, skriveno od javnosti, donošene su velike i hrabre odluke za spašavanje od sopstvene bruke. Proizvođači nisu krili svoje nezadovoljstvo zbog donetih odluka o ograničavanju izvoza. Svi oni odreda žele da naša država ima dovoljno svega, a da ima i za prodaju. Jer, od nečega se mora živeti. Njihov strah i nezadovoljstvo je nastalo refleksno, jer su ovu meru shvatili kao pritisak na cenu buduće žetve, ove o kojoj je reč.

„Opet će nam trgovci oboriti cenu u vreme otkupa“, razmišljao je jedan paor. Drugi paor je rekao: „Sada samo treba da počne uvoz žita pred žetvu, pa da sve bude jasno“. Ovaj je bio blizu istine. A pšenica je u to vreme bila visoka i bujna trava. Objektivni posmatrači tržišta poljoprivrednih berzanskih proizvoda smatraju da se bilansi pšenice u svetu prosto fingiraju (nameštaju), kako bi što veći profit ostao trgovcima a što manji proizvodnji. To se pogotovo čini na istočnim berzama. Prognoze cena za naredni period su potpuno špekulativne prirode. A ako nisu, onda su alarmantne. Ispada da trenutno u svetu pšenice ima na pretek, a da kukuruza i uljarica nema. A kad ove biljne vrste dođu na red da se ubiraju, biće obrnuto. I tako u nedogled…Uvek se pitamo da li i farmer Evropske unije, koji se takođe bavi primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, ima ovakve muke. Da li samo farmeri u državama kandidatima za EU imaju problem sa plasmanom svojih proizvoda? Videli smo da i oni znaju da isteraju traktore na puteve, a onda duže vreme zavlada mir.

Žetva 2011. je  pokazala pravi potencijal Srbije. Čim se više uloži u proizvodnju, ona to odmah vraća. Znajući kakve je sve slabosti nosila u sebi protekla proizvodnja, možemo zamisliti koliki bi prinosi bili da je primenjeno sve ono što je struka preporučivala. Sa strukom i znanjem se možemo boriti za bolju konkurentnost. Ali se za to izboriti možemo samo uz materijalnu pomoć proizvođačima.Važna strana ovogodišnje proizvodnje je kvalitet zrna. Mislim da se svi slažemo da nema veće uvrede za proizvođače nego kada neko našu pšenicu deklariše kao „stočnu“. Zašto je stočna? Da li zato što nije po ukusu trgovaca, mlinara, pekara…Navikli smo da se svake godine traži i nađe mana u kvalitetu pšenice. Ta se mana proglasi ključnom i obara se cena. Izuzetak od ovog pravila u Srbiji je bila prošla 2010. godina, kada se kupovalo sve što je ličilo na pšenicu jer je nije bilo. Nije se dugo čekalo da se nađe mana ovogodišnjem rodu. Pronađeni su negde neki uzorci sa sadržajem glutena na granici dobrog kvaliteta. Ne zna se ni koja je sorta u pitanju, ni koji proizvođač. Tek da se o nečemu priča. Ali proizvođači su doneli odluku: sačekaće sa prodajom jer znaju da odležavanjem pšenica dobija na kvalitetu (i verovatno na ceni).

Krajnje je vreme da kao struka ustanemo protiv lošeg tretmana pšenice, posebno kad je reč o kvalitetu. Sorta je nosilac kvaliteta. Stvoriti sortu koja će biti istovremeno i prinosna i kvalitetna veoma je teško. Skoro uvek malu prednost ima prinos nad kvalitetom. Mnogo je teže ispuniti uslove za visok tehnološki kvalitet, koji ujedno donosi veći i sigurniji profit. Zbog toga se u svim zemljama koje proizvode pšenicu više od svojih potreba odvaja kvalitetnija od manje kvalitetne. Jedino se kod nas u Srbiji to ne čini. To nije dobar put za unapređenje proizvodnje i za izvozne planove. Prevladaće prinosne a ne kvalitetne sorte ako nema razlike u ceni. Mešanje kvaliteta i nekvaliteta dovodi do pada vrednosti pšenice i brašna, ali i povećanja cene proizvodnje u pekarstvu. Prilika je da pred setvu 2011/2012. za isti sto sednu svi oni koji mogu doprineti da se pšenici konačno obezbedi mesto koje zaslužuje. Pogrešiće svi oni koji ne uviđaju izvozne šanse srpske poljoprivrede.

Prof. dr Miroslav Malešević

(Poljoprivrednik)