Skip to main content

Priče koje hodaju u ’neprijateljskim’ cipelama

Autonomija 30. nov 2021.
6 min čitanja

Ljudi u regionu željni su susreta, upoznavanja i razmene, bez obzira na sve što o tome kažu zvanične politike, jer mi kao ljudi imamo potrebu da pišemo i razgovaramo o ratovima koji su se ovde dešavali, da govorimo o svojoj patnji i da razumemo patnju drugoga, istakla je za Autonomiju Katarina Milićević, dodajući da je u toj ideji angažovana umetnost glavni izvor ideja i osećanja.

Katarina Milićevićvojević je deo Biber tima Centra za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd, koji stoji iza konkursa za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogorskom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku.

Ona je kazala da je Centar za nenasilnu akciju godinama unazad promišljao kako da organizuje aktivnost koja bi bila veza sa angažovanim umetnicima, te da su se uslovi za to stekli tek 2014/15. godine, kada je na Treningu za trenere i trenerice iz izgradnje mira, formiran prvi tim koji je razrađivao ideju o literarnom konkursu. Želja je bila da se, dodala je, tim konkursom podstaknu autori i autorke iz celog regiona, bez obzira na maternji jezik kojim govore, da pišu i promišljaju o pomirenju. Prva dva konkursa imala su za temu pomirenje, dok je kasnije tema malo proširena.

“Neprijatelj” u drugom svetlu

„Razlog za to je bio što su nam na prva dva konkursa stizale jako kvalitetne priče koje su bile antiratne, mirovne, koje su pokazivale ’neprijatelja’ u drugom svetlu… Tako da su sada dobrodošle sve priče koje doprinose boljem razumevanju među ljudima, smanjenju mržnje i razgradnji predrasuda, antiratne priče, priče koje se bave suočavanjem s prošlošću, razgradnjom slika o neprijateljima, saosećanjem sa drugima, hrabre priče koje se usuđuju da hodaju u ’neprijateljskim’ cipelama, priče koje pomeraju granice i otvaraju nam puteve da gradimo izvesniju, bezbedniju i slobodniju budućnost za sve“, istakla je Milićević.

Biber u Podgorici, Katarina Milićević (Foto: Biber)

Pored nje, u timu koji realizuje Biber nalaze se Ivana Franović iz Beograda, Davorka Turk (Zagreb/Sarajevo), Ana Bitoljanu (Skoplje), Qerim Ondozi (Priština) i Radomir Radević (Podgorica/Beograd).

Očekivanja na samom početku, prema rečima Katarine Milićević, nisu bila jasno definisana pošto oni nisu iz književnog sveta i nisu se bavili konkursima ni kratkim pričama do tada, zbog čega nisu znali šta da očekuju.

„Krenuli smo iz mirovnog aktivizma, odgovarajući na potrebu koja je postojala u nama – da čitamo priče koje pišu ljudi iz raznih država, i autori/ke koji pišu na različitim jezicima. Malo su nam književnosti povezane, u Srbiji ili Bosni, ili Hrvatskoj… jako malo znamo o književnoj sceni na Kosovu, ili u Makedoniji, a važi i obrnuto. Želeli smo da prevodimo priče na sve jezike, da čitaoci mogu u jednoj zbirci da nađu različite poglede na prošlost, pomirenje, suočavanje sa prošlošću“, navela je naša sagovornica.

Drugi cilj, kako je dodala, bila je želja za afirmacijom autora i autorki, podrška u angažovanoj društvenoj promeni, ali i podsticaj prevođenju. Na tom početku ipak nisu očekivali da će se stvar razviti tako da im na poslednji, četvrti konkurs stigne preko 750 priča.

U postratnim vremenima koja sve više deluju kao predratna

Novosadska književnica Andrea Popov Miletić, i sama učesnica konkursa čija priča je zastupljena u zbirci “Biber 02” i u kompilaciji priča sa prva tri konkursa u izdanju na engleskom jeziku “Biber 0a, Short stories on reconciliation”, za Autonomiju je kazala da su mnogi neafirmisani autori koji su objavljivali u Biber zbirkama vremenom uspeli da se afirmišu, a da prevođenje ima svoju ulogu u stvaranju veza koje su u svakoj od ovih naših državica sasečene zvaničnom politikom.

Biber u Prištini (Foto: Biber)

„Uz to, veoma mi se dopao taj profesionalni odnos koji ovaj konkurs ima prema autorima, to što priče ocenjuje žiri koji čine uspešni prozni pisci, kao i nepostojanje bilo kakvih ograničenja“, rekla je Popov Miletić, uz opasku da činjenica da će uskoro i peti konkurs, a da se od prvobitnih 300, koliko je stiglo na prvi konkurs, sadašnjih 750 pristiglih priča, najbolje opisuje uspeh ove ideje.

Ona je ocenila da tema pomirenja na našim prostorima očigledno privlači sve veću pažnju u postratnim vremenima “koja sve više deluju kao predratna”.

Dok deca kod kuće uče o nacionalizmu, u školi uče romantizovanu istoriju ratovanja bez ijedne lekcije o izgradnji mira, mediji i političke elite svakodnevno potpiruju konflikte i sprovode projekat istorijskog revizionizma i mitotvorstva, a ratni zločinci bivaju dobrodošli, prisutni i veličani u javnom prostoru, umetnici su ti koji premošćavaju granice i sprovode pomirenje u delo. Biber to čini najpre uz pomoć spisateljica i pisaca koji ne pristaju na nametnute i unapred zadate okvire, koji se ne plaše da pristupe ovako kompleksnoj i nepopularnoj temi, koji umeju da se stave u cipele onog drugog, onog s one druge strane, ali i uz pomoć odlično osmišljene i sprovedene ideje Biber tima da vas kao autora koji piše na BHSC jezicima zahvaljujući prevodu na makedonski i albanski može čitati čitalačka publika za koju ste do sada bili nevidljivi. Kao i vi autore koji inače pišu na makedonskom i albanskom, što je zaista dragoceno“, istakla je Andrea Popov Miletić.

Andrea Popov Miletić, Jasna Radulović i Alban Hoxha (Foto: Nedžad Horozović)

Ona je bila moderator promocije poslednjeg izdanja Bibera, održane krajem oktobra u Novom Sadu, na kojoj su učestvovali autori/ke priča objavljenih u zbirci Biber 04: Maja Halapir iz Samobora, Marijana Čanak i Bojan Krivokapić iz Novog Sada, zatim Qerim Ondozi iz Prištine, prevodilac priča na albanski jezik i Davorka Turk, mirovna aktivistkinja i članica Biber tima.

„Razgovaralo se o tome kolika je moć angažovane priče i može li ona uticati na razbijanje uvreženih slika o ’neprijatelju’, uticati na razgradnju predrasuda, bolje razumevanje, uspostavljanje prekinutih veza i delovati protiv diskriminacije. Najjači utisak je svakako momenat kada je Qerim Ondozi pročitao jedan odlomak i ispunio prostor novosadske knjižare albanskim jezikom. Pričalo se o raspadu Jugoslavije kao iskustvu koje je u najvećoj meri obeležilo naše živote kao i sadašnjim iskustvima ’sa terena’ s obzirom da se autori priča aktivno kreću po bivšim jugoslovenskim republikama, koliko im ovakvi konkursi znače i koriste, kao i o važnosti prevođenja“, rekla je ona.

Popov Miletić podsetila je i da Biber tim organizuje promocije širom teritorije bivše Jugoslavije, što dovodi do te preko potrebne razmene gde se govori o važnim temama kao što je pomirenje nakon traumatičnih ratnih iskustava, ulozi umetnosti i umetnika u tom procesu, mogućim rešenjima…

„Jedna takva promocija održana je u 2018. U Južnoj Mitrovici gde sam i ja učestvovala uz Jasnu Radulović iz Zagreba, Verime Zimberi Beluli iz Severne Makedonije i Katarinu Milićević ispred CNA. Bio je to prvi put da sam imala priliku da posetim Kosovo“ rekla je Miletić.

Mnogo malih koraka doprinelo bi promenama

Biber tim o sebi kaže da je “književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu”, te da je Biber pokrenut zbog vere da književnost koja je svesna konteksta u kojem nastaje ima potencijal da interveniše u tom kontekstu – da utiče i da menja, da nam svima da malo nade, a time i šansu.

Biber u Kosovskoj Mitrovici (Foto: Biber)

Katarina Milićević napominje da je područje borbe za bolja društva široko, da je ovo samo jedan od mogućih načina delovanja, te da je namera da potaknu ljude da promišljaju, pišu ili čitaju o pomirenju, solidarnosti, razumevanju “druge strane”. Mnogo malih koraka doprinelo bi promenama, kaže ona.

Nemamo u tome podršku zvaničnih politika u regionu, možemo da se nadamo da će ih nekada biti, ali sada je situacija i gora nego kada smo sa konkursom krenuli. No, u realizaciji konkursa angažovano je puno ljudi iz regije, mirovni aktivisti i aktivistkinje rade na predselekciji priča koje stignu na konkurs, potom priče ide ka žiriju koji je uvek sastavljen od pisaca iz različitih zemalja,  prevodiocima, lektorima, pa do promocija na kojima se angažuje niz partnera iz lokalnih sredina i autora i autorki priča. To su sve pojedinci koji aktivno deluju, svako na svoj način, i u svom domenu, i na bar male promene dominantnih politika, uključujući i kulturne“ ističe Milićević.

Novi konkurs u decembru

Katarina Milićević najavila je i da će na Dan ljudskih prava, 10. decembra, biti otvoren peti Biber konkurs na koji će svoje priče autori i autorke moći da šalju sve do 1. juna 2022. godine.
„Sva pravila za učestvovanje su na našem sajtu biber.nenasilje.org. Verovatno ćemo na proleće organizovati još nekoliko Biber susreta, na Kosovu i Jugu Srbije“, dodala je ona.

Komentarišući reakcije publike u različitim gradovima i državama regiona, naša sagovornica ocenjuje kako su gotovo identične – razlikuju se utoliko što su u velikim gradovima te promocije samo jedan od brojnih kulturnih događaja, dok su u manjim mestima oni ređi, zbog čega su uglavnom bili veoma posećeni.

„Kada čitate ili slušate o, recimo, patnji deteta u izbeglištvu ili ratu, ili o mislima vojnika u rovu, ili žrtvi kojoj je rat ušao u kuću i zapalio je, vi nemate zapitanost koja je vera, nacionalnost, pripadnost tog deteta, vojnika, žrtve… Kao ljudsko biće razumete patnju, a ona se ne menja saznanjem o identitetima koje sam navela. Otuda da su reakcije publike na priče gotovo svugde identične“, rekla je Milićević.

Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: Biber)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.