Član 291 Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu ZPP) u stavu 2 propisuje da predsednik veća može, u toku pripremanja glavne rasprave, posle prijema odgovora na tužbu, da donese presudu, ako utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne postoje druge smetnje za donošenje odluke.

U praksi viših sudova, kao drugostepenih, pojavila se izvesna sumnja da li se navedena odredba može primeniti i u sporovima male vrednosti (u kojima vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti), a zasnovana je na jezičkom tumačenju navedene norme.

Potrebno je naglasiti da se zakoni ne mogu i ne smeju tumačiti isključivo jezički, jer je to samo početno tumačenje, to jest način da se sazna jezička sadržina norme, odnosno njeno primarno značenje. Primena zakona zasnovana samo na ovoj vrsti tumačenja vodila bi mehanicizmu i imala za posledicu ponekad i absurdne zaključke. Zbog toga se ono mora dopuniti logičkim tumačenjem, koje podrazumeva razmatranje da li je jezički protumačena pravna norma logična, odnosno u skladu sa logičkim prosuđivanjem. Za ovim sledi sistemsko tumačenje, odnosno sagledavanje značenja konkretne norme u odnosu na pravni sistem čiji je sastavni deo, ali i u odnosu na druge norme sa kojima je povezana. Za konkretno pravno pitanje, koje se ovde postavlja, bitno je i ciljno tumačenje, odnosno čemu ova norma treba da posluži tj. šta je njen cilj.

Ako primenimo navedene vidove tumačenja na predmetnu odredbu, možemo uvideti da jezičkim tumačenjem ona upućuje, pre svega, na sporove u kojima je tužba dostavljena na odgovor tuženom, što na prvi pogled, po odredbama ZPP, nisu sporovi male vrednosti. Međutim, ako krenemo korak dalje, odnosno ka sistemskom i ciljnom tumačenju ove odredbe, moramo se zapitati šta je njen cilj. Nesumnjivo, zakonodavac je imao nameru da ubrza postupak i učini ga ekonomičnim upravo u onim sutacijama koje ova odredba predviđa (među strankama nisu sporne činjenice i ne postoje druge smetnje za donošenje odluke). Sa druge strane, i odredbe čl. 468 – 479 ZPPa kojima je regulisano postupanje u sporovima male vrednosti, takođe su usmerene na ubrzanje i ekonomičnost postupka u ovoj vrsti sporova. Logičkim povezivanjem ovih okolnosti, nameće se zaključak da je cilj u oba slučaja isti, odnosno da je zakonodavac imao nameru da u situaciji propisanoj i spornom odredbom čl 291 ZPP i u odredbama o posebnom postupku u sporovima male vrednosti omogući sudu da donese odluku uz što manje troškova za stranke i u srazmerno kratkom roku.

U prilog tvrdnji da nema smetnji da se i u sporu male vrednosti donese presuda bez održavanja ročišta, naravno, ukoliko su za to ispunjeni uslovi iz člana 291 stav 2 ZPP, govori i to da je opšte pravilo savremenih pravnih sistema da se sve što se zakonom ne zabranjuje, mora smatrati dozvoljenim. To je civilizacijska tekovina koja mora naći primenu i u građanskom pravu, pa i u građanskom procesnom pravu, bez obzira na njemu svojstveni formalizam. U prilog ovakvog stava govori i odredba čl. 467 Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da, ako odredbama glave koja propisuje postupanje u sporovima male vrednosti nije drugačije propisano, u njima se shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona. Osim toga, odredbama o postupku u sporu male vrednosti zapravo su propisani samo izuzeci od pravila koja važe za sve parnične postupke, a ti se izuzeci moraju usko tumačiti. S toga, kako odredbama o postupanju u sporovima male vrednosti nije izričito zabranjena primena člana 291 stav 2 ZPP, ne postoji razlog zašto se ona u ovoj vrsti sporova ne bi mogla primeniti.

Argument da se u sporu male vrednosti tužba ne dostavlja na odgovor, već se šalje uz poziv za prvo ročište za glavnu raspravu, zbog čega se takođe ne može doneti presuda bez održavanja ročišta u ovoj vrsti parnice, je, u najmanju ruku, upitan. Po principu da ko može manje, može i više, to što se u sporovima male vrednosti tužba ne šalje na odgovor, ne znači da je sud ne može poslati suprotnoj strani pre održavanja ročišta, jer se time stranci-tuženom zapravo daju veća prava nego što ih ima po odredbama pomenute glave 33 ZPP koja propisuje pravila postupka u ovim sporovima. Naime, sporovi male vrednosti, upravo zbog svoje prirode, kao sporovi manjeg značaja, imaju donekle uprošćenu i ubrzanu proceduru, kojom se strankama daju manja prava nego u opštoj parnici, pa se ne može smatrati da bi se ovakvim postupanjem suda prekršilo neko od prava stranaka, jer im se time u stvari pruža dodatna mogućnost izjašnjenja na navode tužilačke strane.

Takođe, u praksi su česte i situacije u kojima sam tuženi, pre ročišta, dostavlja sudu podnesak, koji po svojoj sadržini predstavlja upravo odgovor na tužbu i koji omogućava primenu sporne odredbe. U tom smislu, ukoliko su ispunjeni ostali uslovi iz odredbe koja je predmet ovog razmatranja, donošenjem presude bez održavanja ročišta strankama se ne uskraćuje pravo na raspravljanje iz člana 374 stav 2 tačka 7 ZPP, s obzirom na to da se ova vrsta presude donosi nakon što je strankama data mogućnost da se izjasne, jer se ona donosi nakon izjašnjenja stranaka o činjenicama na kojima se spor zasniva, samo što ono nije usmeno, već pismeno.

Najzad, neupitno je da su ciljevi odredbe člana 291 stav 2 Zakona o parničnom postupku ubrzanje postupanja suda u parnicama, kao i smanjenje troškova, pa je nejasno zašto ova norma ne bi mogla da važi i za sporove male vrednosti, s obzirom na njihovu brojnost i društveni značaj, te već pomenutu ubrzanu i uprošćenu proceduru. Ovo naročito u situacijama kada i same stranke predlažu da sud donese odluku van ročišta, upravo zbog smanjenja troškova, a što u praksi nije redak slučaj. Zbog toga je neophodno zaključiti da je u sporu male vrednosti dozvoljeno doneti presudu van ročišta, primenom odredbe člana 291 stav 2 ZPP, jer bi, u suprotnom, moglo biti povređeno i načelo dispozicije stranaka, pored već navedenih načela efikasnosti i ekonomičnosti postupka.

Uredba (EZ) br. 861/2007 Evropskog parlamenta i Veća od 11.07.2007. godine o uvođenju evropskog postupka za sporove male vrednosti – prečišćeni tekst od 14.06.2017. godine u članu 5 predviđa da je evropski postupak za sporove male vrednosti pisani postupak. Sud održava usmenu raspravu samo ako smatra da nije moguće doneti odluku na osnovu pisanih dokaza ili ako to stranke zahtevaju, ali i tada taj zahtev sud može odbiti, ako proceni da usmena rasprava nije neophodna. Stoga se sistemski tumačeći odredbe ZPP i u kontekstu međunarodne regulative može zaključiti da održavanje ročišta u sporu male vrednosti nije neophodno ukoliko su ispunjeni uslovi koje predviđaju ti propisi.

Osim navedenih argumenata koji se tiču tumačenja zakona, neophodno je ukazati i na sledeće:

Ukoliko bi se član 291 stav 2 ZPP isključio iz primene u sporovima male vrednosti, stranke bi nepotrebnim održavanjem ročišta, bile izložene dodatnim troškovima postupka, što je protivno načelu ekonomičnosti postupka, posebno kada stranke saglasno predlože donošenje ovakve presude.

Osim toga, imajući u vidu da je u ranijem periodu potvrđivane presude u sporovima male vrednosti donete na osnovu člana 291 stav 2 ZPP, ukoliko su za to bili ispunjeni uslovi propisni pomenutim članom, bilo bi protivno načelu pravne sigurnosti koje proklamuje Ustav, da sada ove presude budu ukidane isključivo iz razloga što prvostepeni sud nije držao ročište za glavnu raspravu.

Najzad, ovakav stav, zasnovan isključivo na jezičkom tumačenju norme, doveo bi do nepotrebnog uvećanja broja predmeta u sudovima. Takođe, to bi dalje rezultiralo time da prvostepeni sudovi ročišta zakazuju u još dužim vremenskim intervalima, čime bi se dodatno ugrozilo pravo građana na pristup pravdi, koje takođe uživa ustavne i zakonske garancije, a što bi dalje vodilo povećanju broja osnovanih prigovora povodom povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Valja zaključiti da Zakon o parničnom postupku kroz predmetnu normu daje koristan instrument za ubrzanje postupka i rasterećenje sudova u sporovima male vrednosti, što dalje vodi do olakšanog pristupa pravdi za građane, naročito ako se ima u vidu da tzv. maličnjaci predstavljaju najbrojniju vrstu sporova koji se pred domaćim sudovima vode.

Autorka se zahvaljuje sudijama Snežani Marjanović i Aleksandri Leković na pomoći i sugestijama.

Autorka je sudija Višeg suda u Beogradu i član Foruma sudija Srbije

(Dragana Marčetić, otvorenavratapravosudja.rs / Foto: Pixabay)