Dvadesetog januara biće tačno 80 godina od kako su se visoki zvaničnici nacističkog režima sastali u vili na jezera Vanze kod Berlina da izrade nacrt jednog od najtežih zločina u istoriji čovečanstva. Taj sastanak je bio uvod u manično, ali sistematsko uništenje gotovo 11 miliona evropskih Jevreja.

Jezero Vanze (Wannsee), jugozapadno od Berlina. Leti se sa plaže sa druge strane jezera čuje razglas. Zimi, voda je savršeno mirna, vrane krešte u krošnjama i iznad drveća.

„To je ambivalentnost ovog mesta, neverovatno lepog i neverovatno tragičnog. Jako je zbunjujuće“, kaže Debora Hartman (Deborah Hartmann), direktorka memorijalnog centra Vanze, smeštenog u vili u kojoj je održana konferencija.

U tu vilu na obalama Velikog Vanzea pozvao je 20. januara 1942. Obergrupenfirer SS-a Rajnhard Hajdrih (Reinhard Heydrich) visoke funkcionere nacionalsocijalističkog režima da postave plan istrebljenja evropskih Jevreja.

Za dogovor o takozvanom konačnom rešenju jevrejskog pitanja bilo je predviđeno 90 minuta. Posle je sledio doručak.

Nije samo mesto to koja zbunjuje. Ni posle 80 godina nemoguće je shvatiti kako su obrazovani ljudi tek tako mogli da osmisle i realizuju genocid bez presedana.

Hajdrih je još sredinom 1941. od rajhsmaršala Hermana Geringa (Hermann Göring) dobio zadatak da organizuje takozvano konačno rešenje. Adolf Hitler je uveliko otvoreno pretio „potpunim uništenjem jevrejske rase“.

Politička odluka je dakle odavno postojala, mašinerija je već bila u pokretu desetina hiljada ljudi u delovima istočne Evrope pod nemačkom okupacijom.

Bilo bi pogrešno verovati da je odluka o Holokaustu doneta na konferenciji u Vanzeu, kaže Matijas Has (Matthias Hass), zamenik direktora edukativnog centra na tom istorijskom mestu.

„Oni koji su ovde sedeli nisu bili na nivou koji o bilo čemu odlučuje, to nije bio nivo na kom se donose političke odluke. To je bila samo primena onoga što se već dešavalo“.

Tih 15 nacističkih oficira i činovnika koji su se okupili u konferencijskoj sali vile na Vanzeu imali su, mora se nažalost tako reći, zadatak da usavrše mašineriju smrti, kaže Has.

To su bili državni sekretari berlinskih ministarstava, Nacionalsocijalističke partije NSDAP, službi bezbednosti i Uprave za istočne oblasti. Centralna ličnost je uz Hajdriha bio oficir SS-a Adolf Ajhman (Eichmann), šef referata za „jevrejska pitanja i čišćenje“ u Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha.

Has pojašnjava da je tim sastankom Hajdrih želeo da potvrdi svoju vodeću ulogu i osigura podršku različitih delova administracije.

Pored toga, trebalo je „svima koji to možda još nisu znali, reći šta ustvari znači konačno rešenje jevrejskog pitanja: deportaciju u smrt širom Evrope, masovno ubistvo – planiramo ubistvo 11 miliona ljudi“, rekao je Has.

Cilj učesnicima nije bio ništa novo, ali možda jeste razmera zločina, dodao je.

Hajdrih je za sastanak pedantno izračunao koliko ima potencijalnih žrtava planiranog „posebnog tretmana“. To što su se na spisku našli i Jevreji izvan teritorija kojima su vladali nacisti, na primer 330.000 u Velikoj Britaniji i pet miliona u Sovjetskom Savezu, pokazuje samouverenost nacističkog aparata u ratnu pobedu.

Taj spisak smrti deo je zapisnika sa konferencije u Vanzeu. On pokazuje kako je nacistička država represijom i progonom „na legalan način“ pokušala da „nemački životni prostor očisti od Jevreja“.

Time su aktivnosti na proterivanju okončane, a kao „još moguće rešenje ostala je, uz prethodno odobrenje firera, deportacija Jevreja na istok“.

To je jezik u kojem je Ajhman na 15 strana sastavio zapisnik sa sastanka – sterilan, pun eufemizama, birokratski. Na samoj konferenciji se, međutim, prema Ajhmanovom kasnijem priznanju, „sasvim otvoreno govorilo o masovnom ubistvu“, piše istoričar Peter Klajn.

Niko nije iskazao načelne rezerve ili primedbe. Štaviše, govorilo se o nadležnostima, krugu žrtava, redosledu deportacije i efikasnim metodama ubijanja, na primer trovanju izduvnim gasovima ili otrovom ciklon B, umesto streljanja.

Posle 90 minuta sve je, po svoj prilici, razjašnjeno. Hajdrih je potvrdio svoje liderske ambicije, uloge su bile podeljene, industrija smrti isplanirana kliničkom preciznošću. Nije bilo kašnjenja, redova, nestašice vozova.

„Program smrti bio je silovito brz“, kaže Has. „U trenutku održavanja konferencije, oko 80 odsto žrtava još je bilo živo. Godinu dana kasnije, na jesen 1943, 80 odsto je bilo mrtvo“.

Ubijeno, umoreno teškim radom, podleglo bolestima i gladi – do kraja rata 1945. nestalo je ukupno šest miliona evropskih Jevreja.

Kako to danas predočiti učenicima koji obilaze memorijalni centar u vili na Vanzeu? Ili bilo kome? Has ne misli da je to beznadežan posao. „Današnje generacije su mnogo spremnije da postave teška pitanja“, kaže Has.

Zašto su ljudi to radili, kako su porodični ljudi i estete mogli da postanu inženjeri genocida, to možda nikada neće biti objašnjeno, smatra direktorka Hartman. „Mislim da sa tim moramo da živimo, da neke stvari naprosto ostaju u tami i ne mogu se objasniti“, zaključila je ona.

(dpa, foto: Annette Riedl/dpa)