Skip to main content

Poziv na solidarnost sa radnicima vijetnamskog i drugog porekla

(Pod) razno 17. nov 2021.
3 min čitanja

Nedavno se otkrilo da oko 750 vijetnamskih radnika živi u nehumanim uslovima: dušeka u kućama uglavnom nema, pasoši su im oduzeti, na 500 ljudi dolazi jedan bojler, ponekad bez hrane, struje i vode, često izloženi pretnjama. To je juče dovelo do njihovog štrajka u Linglongu. Verovatno i prvog masovnog.

Prvi put smo svedoci da se u javnosti u Srbiji situacije poput ove masovno razotkrivaju, ali ne bi trebalo da nas iznenadi ukoliko vlast zaštiti počinioce. Upravo zbog toga bi solidarnost trebalo da bude na prvom mestu, ali u ovom slučaju odsustvo ljudske solidarnosti je bilo zapanjujuće. Prvo bi trebalo da podsetimo da se nekoliko pripadnika opozicionog političkog spektra u Zrenjaninu već neko vreme, umesto generalno brige za radnike, bave širenjem lažnih vesti (pokret „Dosta je bilo“ je plasirao dokazano lažne vesti o Kineskim zatvorenicima dok je Građanski preokret iz Zrenjanina plasirao lažnu vest „Linglong naseljava 3000 Kineza u Ečku“,  verovatno po uzoru na ono što se na žalost zaista saznalo o Rio Tintu). U oba slučaja odgovornost su skinuli sa domaćih vlasti i prebacili na kineske radnike. A kako su tretirali onda kineske radnike tako su ovog puta tretirali i vijetnamske – potpuno hladno i uz nula solidarnosti. Čak se pričalo kako srpski zakon ne važi, a u stvari on se sve vreme kršio.

Ovakav pristup ne valja, a zapravo se poklapa sa vladajućom politikom – obe strane nije briga za radnike. Ukoliko neko konkretno ima problem sa dolaskom nekog radnika iz Kine ili Vijetnama pomoglo bi podsetiti se na nekoliko stvari. Kako se ne prisetiti četrdesetak Indijskih građevinskih radnika koji su se prošle godine zbog radnih uslova vratili iz Srbije za Indiju? Kako zaboraviti trideset građevinskih radnika iz Turske, koji su u Srbiji bili angažovani na izgradnji stanova za pripadnike službi bezbednosti, a po svom svedočenju „radili su kao robovi“ po kiši, snegu i hladnoći bez opreme, a na kraju i bez plate? Uostalom kako zaboraviti srpske radnike koji su 2013. praktično ostali zarobljeni u Sočiju, od koje se za neke pretpostavlja da su umesto plata bili živi zabetonirani dok se za ostale zna da su odlazili u Čečeniju gde su živeli „kao u logorima“?

Ukoliko se ovakvi slučajevi ponavljaju bez prekida onda ovo nije problem radnika nego države – odnosno nedostatka njene kontrole. Usled ovog nedostatka ovakva „radna mesta” su uveliko postala odraz nove normalnosti koja maltene čeka svakog radnika. Prvi put smo svedoci da se u javnosti u Srbiji ovakve situacije masovno razotkrivaju. Prema studiji iz „Žene govore“ se tekstilne radnice u fabrikama obeležavaju crvenom trakom u toku menstruacije kada se računa da im je produktivnost niža. A ne zaboravimo slične sramotne tretmane ljudi kojima je naređeno da nose pelene ili da ne piju vodu.

Uz to situacija u kojoj se nalazi 750 radnika vijetnamskog porekla nije usamljena nego na žalost učestala pojava. Po Srbiji se nalazi nekoliko kampova, odnosno baraka. Autor ovog teksta je bio u Kostolcu, Boru i oblasti Linglonga lično. U termoelektrani “Kostolac B” radnici žive na zemljištu fabrike, ponekad u kući koja se bukvalno nalazi u kokošinjcu. Kod Rakite u Boru su bili smešteni u barake od 60 do 90 ljudi. Nakon smeštanja su protestvovali. No, koga bi za to bilo briga? Kompanija Ziđin izdavala je demante, a srpska inspekcija nije reagovala.

Ovde bismo otvoreno mogli da postavimo pitanje i sebi i svakome ko se bori protiv vladajućeg režima: želimo li da sledimo politiku Aleksandra Vučića ukoliko ona podrazumeva slepoću na kršenje radnih i ljudskih prava? Ukoliko su ovakvi prekršaji postali normala onda bi trebalo da se zapitamo dokle smo spremni da pasivno gledamo misleći da nas ne čeka slična sudbina? U tom pogledu između kineskog radnika i radnika Republike Srbije ne postoji puno razlika, a ove slučajeve sve povezuje jedna stvar: jedna te ista država, jedna te ista vlada i grubo kršenje radnih prava. U ovakvim situacijama postoji samo jedan ispravan stav, a to je pomoći drugom čoveku. No, na žalost je upravo ovakav stav izostao jer oni koji su imuni na tuđu nesreću – obično političari – neće pomoći ni stanovnicima Srbije osim kada bi ih trebalo iskoristiti za nekoliko političkih poena, a za ostale uradiće ponekad upravo suprotno.

U ovakvom kontekstu je možda moguće razumeti šta se desilo kada je grupa aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma juče pokušala da ponudi pomoć (hranu, odeću i ćebad), a privatno obezbeđenje im je sprečilo put dok su svakog vijetnamskog radnika koji izađe pred kamere su fotografisali. Uz nula reakcije javnosti. Zbog toga je jedva stigao deo hrane i pomoći.

U ovakvom kontekstu bi bez pogovora trebalo izraziti solidarnost. Ne uprkos nego upravo zbog toga što ni vlast pa ni oni sa onog dela opozicionog spektra ne žele da učine to. No, neko mora da pomogne.

Pomoć se ponovo skuplja ovog puta i van Zrenjanina (Dr Jovana Cvijića 8a). na punktovima u Beogradu (Inicijativa A11, Džordža Vašingtona 54/7) i Novom Sadu (ukoliko želite da pomognete, punkt za skupljanje pomoći u Novom Sadu je u Ulici Vojvode Bojovića 13, Omladinski centar “Ck13”). Stoga pozovite svoje prijatelje sugrađane odnosno pomozite u trenutku kada bi zaista trebalo ponuditi solidarnost koliko god Vam to uslovi dozvoljavaju.

Aleksandar Matković (Institut ekonomskih nauka)