Izložba “Pazi snajper” britanskog fotografa Pola Lovua o opsadi Sarajeva otvorena je prošle nedelje u Endžio habu u Beogradu. Izložba Istorijskog muzeja BIH koju je organizovao Forum ZFD sadrži niz umetničkih radova koji se bave traumom izazvanom snajperskim hicima ispaljenim na građane Sarajeva.

Sa Louvom smo razgovarali o važnosti ove postavke u kontekstu današnjice, pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije i destruktivnosti etnonacionalizma u regionu.

Koji je bio Vaš motiv za odlazak u Sarajevo za vreme opsade?

Odvukla me je želja da razumem kako građani modernog evropskog grada uspevaju da prežive u gotovo srednjovekovnim uslovima uz prekide snabdevanja strujom i gasom, skoro bez vode i sa malo hrane, uz konstantno granatiranje i snajperske napade snaga koje su opkolile grad sa planina, brda i kula koje su dominirale pejzažom Sarajeva. U Sarajevo sam prvi put došao u junu 1992. godine i tada nisam mogao ni da zamislim da će opsada potrajati još tri godine i da će rezultirati desetinama hiljada stradalih i još više raseljenih lica koja su ostala bez krova nad glavom.

Koju poruku izložba “Pazi snajper” treba da pošalje? Zašto je danas, 30 godina od početka opsade, važno da se evociraju ove slike i kakav uticaj to ima na razumevanje ratova koji se trenutno odvijaju?

Dovođenje izložbe u Beograd je ključni podsetnik da ratni zločini ne smeju da ostanu neprepoznati i nekažnjeni. Ovaj princip je važio kako tada, tako i danas kada ruske snage bombarduju Ukrajinu. Napad na veliku evropsku prestonicu i namizerno ciljanje građana i njene civilne infrastrukture dokazuje da lekcije o porazu fašizma u Drugom svetskom ratu još treba naučiti.

Da li mislite da fotografije opsade mogu da dopru do novih generacija i spreče širenje destruktivnog nacionalizma? Imate li utisak da su se nacionalističke strasti u regionu smirile i da su građani prevazišli probleme iz prošlosti?

Nažalost, iz razgovora sa mladim ljudima koji su posetili izložbu, shvatio sam da oni nisu ni bili svesni da se opsada Sarajeva desila, nisu o tome učili u školi. Saznanje da su činjenice o napadima na civilno stanovništvo koji su se odigrali u prestonici komšijske Bosne i Hercegovine izbrisane iz srpske istorijske svesti je zastrašujuće. Kult podrške osuđenim ratnim zločincima poput Ratka Mladića dokazuje da je potrebno uložiti ogroman trud kako bi se činjenice o sukobu proširile po regionu. Bez znanja, neofašističke snage etničkog nacionalizma će nastaviti da dominiraju političkom scenom. Ipak, postoji nada – horizontalne veze i sličnosti u kulturi, umetnosti, muzici i sportu širom bivše Jugoslavije pokazuju da se destruktivnim snagama etnonacionalizma može odoleti, pa i da se mogu poraziti.

Kad god se izložba ovog tipa pojavi, pojedinci negoduju istupajući sa pitanjima poput toga zašto se ne priča o patnji proteranih Srba i Hrvata. Kako komentarišete ovo?

Tokom samog rata novinari su izveštavali o situaciji sa svih strana sukoba, međutim, kako dokazi iz Haškog tribunala potvrđuju, najveći broj žrtava je došao sa bošnjačke strane. Veoma je važno da se sve strane suoče sa činjenicama i da ih ne poriču.

(Danas, Foto: ustupljeno Autonomiji)