Skip to main content

Podkast Reaguj!: Seksualizacija glavni problem žena u sportu, trans osobe – mač sa dve oštrice

Izdvajamo 30. jul 2021.
5 min čitanja

Tek sto godina nakon što su bile organizovane prve Ženske olimpijske igre, broj učesnika muškog i ženskog pola se iznivelisao. Ali i dalje se postavlja pitanje koliko su sportistkinje ravnopravne, kao i šta je sa transrodnim osobama?

Pjer de Kuberten, otac modernih Olimpijskih igara, učešće žena smatrao je nepraktičnim, nezanimljivim, nespretnim i neprimerenim. Muškarci su držali i do toga da žene ne mogu da budu čak ni publika, jedina uloga koju su mogle da imaju bila je krunisanje pobednika.

Sto godina nakon, na Olimpijadi 48,3 odsto žena predstavlja svoju zemlju. Međutim, sada se žene susreću sa drugačijim problemima. Nemačke atletičarke donele su odluku da svoje trikoe zamene dugim rukavima i nogavicama, koje se na ovom takmičenju dozvoljene iz kulturnih i religijskih razloga, na ovaj način boreći se za udobnost i protiv seksualizacije sporta.

Norveške rukometašice su u pravu!

Sa druge strane na Evropskom prvenstvu u rukometu na pesku za žene, koje je ove godine održano u Bugarskoj, norveška reprezentacijaodlučila je da umesto uskog bikinija obuče šorceve, iz istog razloga kao i nemačke koleginice. Umesto podrške od Evropskog rukometnog saveza dobile su kaznu, 150 evra po glavi, odnosno hiljadu i po evra za tim, a kaznu je ponudila da plati i američka pop pevačica Pink u cilju podrške.

Nekadašnji selektor ženske reprezentacije Srbije i Crne Gore, kao i bivši član stručnog štaba muške reprezentacije Srbije Zoran Ivić naglašava da je njihova odluka bila u potpunosti ispravna, što pokazuje i podrška javnosti koje su rukometašice dobile.

“Mislim da tu ne treba ništa menjati, oni su nešto trebali da menjaju kad su u pitanju dresovi, kad je u pitanju šorc. Lično mislim da to nije dobro i zastupljam mišljenje norveške reprezentacije. Ispravno su postupile, to je po meni dobra odluka”, navodi Ivić.

Diskriminacija osamnaestogodišnjakinje

Osim seksualizacije, žene u profesionalnom sportu imaju i drugih problem. U avgustu 2009. godine, osamnaestogodišnja Semenja Kaster osvojila je svetsko zlato u trci u Berlinu, gde je 800 metara prešla za 1 minut i 55 sekundi. 

Posle toga Međunarodno udruženje atletskih federacija, danas preimenovano u Svetsku atletiku, objavilo je da je Semenja predmet postupka rodne verifikacije, nakon čega je proglašena nepodobnom za takmičenje 11 meseci. Rezultati provere pola nisu nikada objavljeni.

Semenja Kaster je rođenjem pravno identifikovana kao ženska osoba, a čitav svoj život se tako i identifikuje. Međutim, ona ima jedan od niza stanja poznatijih kao razlike u polnom razvoju, gde ima prirodno povišen testosteron. Svetska atletika je u pravnim postupcima kontroverzno naziva “biološki muškom osobom“.

To je podrazumevalo da Semenja i druge atletičarke sa istim stanjem, moraju da smanje nivo testosterona ukoliko žele da se takmiče na međunarodnim stazama. Opcije navodnog “lečenja” koje Svetska atletika propisuje kako bi omogućila tim sportistkinjama da se takmiče jeste: uzimanje dnevnih kontraceptivnih tableta, upotreba injekcija koje blokiraju hormone ili operacija.

Aleksa Milanović: „Nepravda, mizoginija i seksizam prema sportistkinjama“ (foto: TIRV)

Na ovogodišnjim Letnjim Olimpijskim igrama u Tokiju učestvuju 142 LGBTQ+ osobe, što je više i od ukupnog broja na svim prethodnim Igrama.

Najmanje po jedna LGBTQ+ osoba predstavljaće 25 država u 26 različitih sportova, a Sjedinjene Američke Države su na prvom mestu sa njih 30.

Transrodne osobe – nisu ravnopravni muškarci i žene

Ono što je posebno zanimljvo na ovogodišnjim Igrama je prva učesnica koja je transrodna osoba. Lorel Hubard biće u ženskom timu za dizanje tegova u kategoriji do 87 kilograma.

Pravo transrodnih osoba na takmičenje na Letnjim Olimpijskim igrama bez neophodnog početka procesa tranzicije, doneto je 2015. godine kada je Međunarodni olimpijski komitet promenio prethodna važeća pravila od 2003. godine, po kom su transrodne osobe mogle da učestvuju, ali samo nakon tranzicije i najmanje dve godine hormonske terapije.

Iako za transrodne muškarce ne postoji niti jedno pravilo zbog koga ne bi mogli da učestvuju, kod transrodnih žena postoji nekoliko: da osoba koja se „autuje“ kao trans žena ne može da promeni to naredne 4 godine kada je reč o sportu, da nivo testosterona, tj. hormona koji povećava mišićnu masu, mora da bude ispod propisanog najmanje 12 meseci pred takmičenje, i da ostane ispod nivoa tokom tog perioda i perioda učestvovanja.

Aleksa Savić: “Nijedna osoba koja je transrodna i koja pristupa procesu prilagođavanja pola zapravo ne radi to da bi bila uspešna u sportu“ (foto: Il Mavrensky)

Koordinator programa rada sa zajednicom u Grupi Izađi Aleksa Savić za podkast Reaguj prokomentarisao je stav da učešće transrodnih osoba koje su u procesu promene pola u ženskim kategorijama na sportskim takmičenjima nije fer prema ostalim učesnicama.

“Nijedna osoba koja je transrodna i koja pristupa procesu prilagođavanja pola zapravo ne radi to da bi bila uspešna u sportu. Znači, to je jedan ekstremno težak proces – i mentalno, i fizički, i socijalno”, podseća Savić.

Aktivista organizacije TALAS TIRV Aleksa Milanović navodi da postoji nepravda, mizoginija i seksizam u medijskoj i javnoj sferi kada je u pitanju veličanje sportista, dok se o sportiskinjama govori kao o “damama“ i pretpostavlja se da su slabiji pol. Sa druge strane, isticanje da su trans žene problem u sportu je problem sam po sebi jer se ne postavlja pitanje: šta su one prošle – od „autovanja“, pa do medicinske tranzicije.

„Stalno se ističu te neke fizičke predispozicije i prednosti koje trans žene imaju, dok se potpuno zanemaruju prepreke sa kojima su se te trans žene susretale celoga života i sa kojima se i danas susreću svakodnevno“, objašnjava Milanović.


Poslušajte i ostale epizode podkasta REAGUJ!


Profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovan Babić smatra da sport nije vitalna ljudska potreba, već spada više ili u razonodu ili u domen ispitivanja granica ljudskih mogućnosti. To se naročito jasno vidi u pitanju da li je važnije pobediti (što ne mogu „svi“) ili učestvovati (što svi mogu, ako hoće).

„Tako da ta funkcija kriterijuma pravičnosti nije sasvim jasna i lako ustanovljiva, i još teže je primenjiva. Na primer, moglo bi se postaviti pitanje zašto se uopšte razdvajaju grupe takmičara, npr. žene i muškarci – zašto se ne takmiče zajedno?“, kaže Babić i dodaje da ostaje pitanje da li transrodne osobe treba da se takmiče izdvojeno.

Otvaranje Olimpijskih igara u Tokiju: Važno je učestvovati? (foto: Beta-AP)

On ističe da je obaveza filozofa da se opredeljuju ili da postanu propovednici određene ideje. Zato njihova obrazloženja nemaju šansu da postanu atraktivni stavovi u žaru diskusije o temama koje se ionako artikulišu uveliko po inerciji.

„Ono što ostaje kao neki zaključak jeste da je svaka diskriminacija moralno neopravdana ali da privilegije, kao i pokušaj da se one dobiju bez adekvatnog pokrića, takođe mogu biti neopravdane”, naveo je profesor Babić za Reaguj!

Sanja Đorđević (Redakcija “Reaguj!”, naslovna fotografija: Norveška rukometna federacija)