Rad Nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji nije na najbolji način prezentovan, nije dovoljno vidljiv. Ipak, postoje mogućnosti za poboljšanje i veću prepoznatljivost kako samih saveta, tako i njihovog rada, tvrde sagovornici nove epizode podkasta Reaguj.

U Srbiji je registrovano ukupno 23 nacionalna saveta nacionalnih manjina, od kojih je čak 17 nacionalnih saveta u Vojvodini. Međutim, da li pirpadnici nacionalnih manjina i većinskog naroda znaju da oni postoje? Ako manjine znaju – koliko imaju poverenja u njih? Da li su nacionalni saveti i zajednice manjina otvoreni prema ostalima?

Manjine o svojim nacionalnim savetima

„Zovem se Lara Petković, imam 20 godina i pripadam rusinskoj nacionalnoj manjini.”

Lara je devojka sa kojom smo i razgovarali o značaju nacionalnog saveta. Ona kaže da o njegovom radu ne zna mnogo, te i da ne oseća da oni brane prava rusinske nacionalne manjine.

Vanja Jablanski iz ukrajinske nacionalne manjine je pak u grupi građana koji je svestan da on jeste pripadnik nacionalne manjine, ali se u njoj ne pronalazi i nije aktivni član. Objašnjava da kao mali nije imao preveliku želju da se uključi u aktivnosti zajednice, a sada se ne pronalazi makar u onim aktivnostima za koje zna da postoje.

A Nacionalni saveti, kao organi koji bi trebali da rade na očuvanju zajednice?

„Ne znam zbog čega postoji i čime se oni bave i šta rade. Moja predstava o tome je da oni organizuju tako neke mini festivale, ili mini događanja, dešavanja, te, pod znacima navodnika, balove, igranke, ali konkretno šta oni rade za nacionalnu manjinu – ne znam. Nisam upućen, niti sam bio kontaktiran od strane nekog od njih“, kaže Jablanski.

Šta je problem?

Problem komunikacije ključan je kada je u pitanju vidljivost rada nacionalnih saveta. Kulturolog Miroslav Keveždi govori upravo o tome. U suštini, u pitanju su dve publike: većinsko stanovništvo i sami pripadnici nacionalnih manjina. Keveždi smatra da je ipak važnija ova druga „publika“.

„Mi već više od deceniju imamo situaciju da korisnici ne znaju šta su nacionalni saveti, ne znaju čemu to služi, i tu se zapravo neka korist na kraju ne prepoznaje. Tako da, i ako se odluke pojavljuju negde na internetu, pitanje je zapravo da li obični mali pripadnik nacionalne manjine prepoznaje tu nešto interesantno za sebe“, ukazuje on.

Pojedinci mogu da se obrate nacionalnim savetima – samo je pitanje načina i koliko je uistinu taj savet dostupan “malom čoveku”. Keveždi je spomenuo i primer Slovaka. Kod njih je Nacionalni savet centralizovan – nalazi se u Novom Sadu. Međutim, Slovaka ima u 33 opštine u Srbiji. Zato Keveždi i postavlja pitanje: Koliko je verovatno da će jedna osoba iz Kovačice da sedne u auto kako bi došla u Novi Sad da priča o loklanom problemu?

On napominje da je i sam Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina donet na loš način po same nacionalne manjine i da je potrebno korigovati ga kako bi Nacionalni saveti bili prepoznati kako među svojim nacionalnim manjinama, tako i prema drugim građanima.

Pojedini pripadnici nacionalnih manjina su aktivni u svojoj zajednici, dok drugi tu pripadnost ne osećaju. Inače, ukrajinska nacionalna manjina je jedna od manjih, ali je 2003. godine bila među prvih pet koje su formirale savete. Zvaničan broj Ukrajinaca u Srbiji je oko pet hiljada i uglavnom su stacionirani u Vojvodini gde su pre više od 100 godina došli iz Istočne Galicije koja je deo današnje Ukrajine. Najviše ih ima u opštinama Kula, Vrbas, Sremska Mitrovica i Inđija, kao i u Novom Sadu.

Broj onih koji imaju po nekom osnovu ukrajinsko poreklo može doći i do deset hiljada pripadnika. Tako imamo situaciju da pola tog broja sebe smatra Ukrajincima, druga polovina „polu-Ukrajincima“.

Miroslav Hoček iz Nacionalnog saveta ukrajninske nacionalne manjine navodi da ovaj osećaj nepripadanja, koji smo čuli i na primeru Jablanskog proizilazi iz asimilacije koja je za svaku manjinsku zajednicu u Srbiji veliki problem. Prema njemu, pojedinci jedino što mogu da očekuju da Nacionalni savet uradi za njih jeste da im obezbedi u školama učenje jezika. Nažalost, samo je u nekoliko škola je ukrajinska zajednica okupljena.

„Nacionalni savet radi sa ukrajinskim organizacijama u oblasti obrazovanja, informisanja i kulture. Šta pojedinac može da dobije preko tih organizacija, ukrajinskih udruženja i ostalih institucija, odnosno, ako gledamo obrazovni sistem – u Vojvodini u nekoliko škola postoji mogućnost da deca uče izborni predmet ukrajinski jezik sa elementima nacionalne kulture. I to pojedinac i njegova deca imaju kao mogućnost“, navodi on.

Gde je rešenje za prepoznatljivost nacionalnih saveta?

Iako Vanja Jablanski nije aktivni član ukrajinske nacionalne manjine – upravo zbog toga je interesantno i njegovo mišljenje – na koji način bi nacionalni savet koji zatupa jednu nacionalnu manjinu moga dopreti – ne samo do njega kao potencijalnog člana, već i do drugih ljudi. Kako bi mogao postati vidljiviji?

“Počnimo od političkih stranaka. Jer mislim da taj njihov savet tako i funkcioniše. Na primer da se naprave štandovi i jednom mesečno u gradovima, pa da se ti gradovi obilaze, makar po Vojvodini. Deliti letke, pamflete, jeste staromodno, ali najlakši način da priđete nekome”, navodi on.

Miroslav Hoček je deset godina bio na čelu Svetskog konkresa ukrajinskih omladinskih organizacija i koordinisao je rad svih ukrajinskih organizacija širom sveta. Upoznao se, kako kaže, sa svim praksama, a jednu izdvaja kao moguće rešenje prepoznatljivosti nacionalnih saveta:

“Kod nas u Srbiji je tradicionalno shvatnje da su nacionalne manjine samo igranje, pevanje, učenje jezika i ostalo. Rekao bih da se u Srbiji ne koriste sve mogućnosti kako bi trebalo, jer su nacionalne manjine u stvari najveći prezenteri i promoteri pozitivnog imidža – i svoje zemlje odakle vode poreklo, u ovom datom slučaju, Ukrajine i Srbije, u kojoj žive. Naravno da smo svi mi državljani Srbije jer na ovim terenima živimo preko sto godina – mi, naši preci. Treba da se iskoristi taj momenat i da se zna koliku moć imaju nacionalne manjine, upravo na povezivanju dveju država – sadašnje otadžbine i države porekla”.

Hoček smatra i da se rad Nacionalnih saveta previše bazira na radu sa organizacijama, pa predlaže da se, kada dođe do poboljšanja zdravstvenih uslova, dođe do nekih skupova u mestima gde je veliki broj neke nacionalne manjine kako bi im se približio rad nacionalnih saveta.

“Da ih nazovemo neka narodna veća gde bi bili predstavnici te nacionalne zajednice i rukovodstvo nacionalnog saveta, gde bi se mogao predstaviti i približiti sam rad nacionalnog saveta. U suštini, svi nacionalni saveti nacionalnih manjina u Srbiji imaju problem komunikacije sa pojedincima i na tome u stvari treba poraditi, da se ne radi samo sa udruženjima, organizacijama i institucijama”, zaključuje Hoček.

Nemanja Stevanović (Redakcija “Reaguj!”)

(Ova epizoda podkasta Reaguj je pripremljena uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje ovih organizacija.)