Dragi Stevo, prvo ti želim pojasniti zašto ti u ovom pismu neću persirati.

Tvoj roman ovenčan Ninovom nagradom sam pročitao u dahu, odjednom. Iako se ne poznajemo, zbog osećajnosti prema tragičnim sudbinama nevinih ljudi koji nisu imali priliku svoje živote držati u sopstvenim rukama, o kojima si tako vešto pisao, osetio sam iskrenu bliskost sa tobom.

Možda je taj osećaj bliskosti posledica moje naivnosti i zabluda, međutim, pisaću ti onako kako osećam, jer drugačije ne mogu.
Priznajem, čitajući tvoj roman „Poslije zabave“, osećao sam blagu nelagodu što tek sad saznajem za tebe. Kakva nepravda da šira javnost tek sad sazna za tako talentovanog i dobrog pisca kao što si ti – pomislio sam.

Kažu da su tvoj prethodni roman i zbrika pesama jednako dobri i pažnje vredni književni radovi.

I onima koji čitaju manijakalno i mnogo, poput mene, uvek nešto promakne. Prekratki su naši životi da bismo pročitali sve što treba i što bismo hteli.

Ja, dragi Stevo, živim u uverenju da je u knjigama sve. One su civilizacija. U njima je sabrana istorija civilizacije, sinteza znanja o celokupnom svetu i nama samima. Knjige svedoče o nama, a mi o njima. Bez njih nema nas i bez nas nema njih. Loše knjige su istovremeno i dobre.

Ti si napisao jednu baš dobru i važnu knjigu.

Ponudio si nam jedan drugačiji jezik, stil, jednostavnost, umesto velikih metafora, komplikovanih reči i narativnih zapleta.
U toj jednostavnosti odzvanjaju velike, važne, univerzalne istine, koje si nam saopštio nenametljivo, nepretenciozno, sa književnom relevantnošću koja je za svako poštovanje i divljenje.

Pored čitalačkog ushićenja, tvoj roman, dragi Stevo je u meni, osobi koja je rođena kad je rat već počeo, probudio nadu kako ovde ipak ima onih koji ljudskost pretpostavlju tmini naše krvave prošlosti i gadne uzaludnosti sadašnjosti koja melje čitave generacije, osuđujući ih na propast, posrnuće i životarenje kao konačni dokaz gubitka svakog dostojanastva i nemanja budućnosti.

Pomislio sam, dragi Stevo, da si nam romanom „Poslije zabave“ doneo još nešto, takozvane lične istorije, priliku za porodična, ne samo generacijska i društvena suočavanja sa prošlošću. Kritička istoriografija tek sa ličnim istorijama postaje potpuna, a njih kod nas nema mnogo ni u književnosti, ni u nauci ni u svakodnevnom životu, o kulturi sećanja da ne govorim.

Činilo se, dragi Stevo, kako ti prema prošlosti ovih prostora imaš jasan etičko-moralni stav baziran na humanosti i pravednosti.

Nekoliko dana pre vesti o dobitniku Ninove nagrade, sedeo sam sa prijateljem, tvojim kolegom piscem u poznatoj novosadskoj knjižari, koji je konstatovao kako mora biti da si ti, dragi Stevo, dobar čovek. Složio sam se sa njim, jer i dalje verujem u onu rečenicu Darka Cvijetića da samo čovek koji je duboko pogođen sveprisutnim tragedijama može napisati tako snažan roman, kakav si ti napisao.

Poverovao sam ti, dragi Stevo, i kao čoveku i kao piscu.

A onda…, onda prekisinoć u razgovoru sa prijateljima saznam da si se sastao sa Dodikom. I sad se, dragi Stevo, evo već drugi dan pitam kakav se to čovek sastaje sa Dodikom i može li čovek koji se sastaje sa Dodikom biti dobar. Nemam konačan odgovor, niti želim zapadati u tu vrstu moralisanja, ne presuđujem i ne osuđujem, oko mene i u meni samo lebdi velika zapitanost.

Znam, istorija umetnosti je prepuna nesklada između velikih dela i etike umetnika, ipak, u meni, verovatno iz potpuno iracionalnih razloga, vlada veliki otpor da tebe, dragi Stevo, svrstam u vinovnike i predstavnike tog nesklada jer si onakav roman napisao!

Postoji jedna stvar u koju sam potpuno siguran, ti, dragi Stevo, ne zalužuješ junake koje si stvorio. Susretom sa Dodikom ti si ih išamarao, izranjavao njihova srca i duše, gore nego monstruozni Zeka u tvom romanu. Varvarski si se poneo prema njima. Eno ih, vrište u tvom romanu pokušavajući pobeći iz njega, zbog tebe, dragi Stevo, jer si ih izdao.

U romanu si zapisao kako niko ne voli da mu drugi kopaju po savesti, neću ni ja po tvojoj, ali te moram pitati zašto ti, dragi Stevo nisi malo zakopao po Dodikovoj savesti, kad si mu već bio tako blizu? Ako iko zaslužuje da mu se po savesti kopa do ranjavanja, onda je to Dodik! Kakvu si samo priliku imao!

Nemoguće je, dragi Stevo, da ti ne vidiš vezu između tragičnih sudbina svojih junaka, sudbina svojih sugrađana, dakle sudbina stvarnih, živih ljudi ovde i sada i Dodikove uloge u stvaranju, produbljivanju i održavanju tih tragedija. Na ovim našim prostorima tragedije su življe i životnije nego ljudi.

Ti koji si tako lepo i hrabro pisao o izgubljenim generacijama se sastaješ i zahvaljuješ čoveku koji je najodgovorniji za tragiku života tvojih sugrađana u sadašnjosti.

Pisao i govori si, dragi Stevo, o pogubnosti zaborava koji negujemo, nekulturi i bahatosti koju promovišemo, tami i mraku u kojoj živimo, zločinima počinjenim u naše ime koje samopodvaljujemo kao slobodarki čin, o nacionalizmu koji omogućava vladavinu hulja, o političarima kojima je lični interes ispred opšteg, siromaštvu i nemogućnosti preživljavanja, o potrebi suočavanja sa istinom, a onda si otišao i zahvalio se bahatom i nekulturnom Dodiku, koji nacionalističkim politikama, veličanjem osuđenih ratnih zločinaca, promovisanjem hulja, kradljivaca sećanja i budućnosti, već decenijama pustoši tvoju zemlju, terajući je u izolaciju, a ljude iz nje, dok usput prekraja prošlost, zagađuje sadašnjost i otima budućnost.

Voleo bih znati, dragi Stevo, o čemu si prčao sa Dodikom. Potajno se nadam kako si ga pitao šta se dešava sa rasvetljavanjem zločina ubijanja i kasapljenja romske dece 1992. godine o kojem si pisao.

Jesi li ga pitao zašto je stvorio amtosferu da se jednim potezom šibice opet sve može zapaliti, kao što si izjavio Stevo dragi?
Svašta si ga mogao pitati, jer, Dodik spada među najodgovornije za probleme o kojima ti pišeš i govoriš. On je onaj kontinuum koji normalnim ljudima ne dozvoljava da dišu.

Na čemu tačno i zbog čega si se zahvalio, dragi Stevo?

Ako već pravde nema u stvarnom životu – može li je makar u književnosti biti, dragi Stevo?

Zašto, Stevo dragi, zašto si otišao kod Dodika?

Kojem Stevi zapravo ja pišem? Stevi autoru romana „Posije zabave“ ili Stevi koji se sastao i zahvalio Dodiku?
Ukoliko se pak radi o jednom Stevi, onda je u pitanju obična farsa.

Najveća tragika ove farse je u njenoj istinitosti. Sećaš se, upravo to si pomenuo na početku romana, citirajući Kiša, o priči koju si napisao.

Moglo je, dragi Stevo, biti drugačije da nisi otišao na kanabe ili da si pred Dodikom uzviknuo tri reči: PRAVDA ZA DAVIDA! Za to je bilo potrebno manje od sekunde!

Kakvu si samo priliku imao! Priliku koju junaci tvog romana nikada nisu imali, dragi Stevo!

Još mnogo toga ti želim reći, ali mi se čini da je i ovo previše, možda i nepotrebno, jer, više nikog nije briga, dragi Stevo. Svakako će Dodik ovo sve zaboravom pozlatiti.

Na samom kraju, moram te pitati i zamoliti da mi odgovoriš na samo jedno pitanje.

Zašto onakav roman, pa onda Dodik? Zašto, dragi Stevo, zašto?

Marko Oljača (Autonomija/ilustracija: Pixabay)