Eh, da je samo Železnička stanica i nadstrešnica koja se 1. novembra obrušila na nesrećne ljude – koliko god smrt petnaset i teško ranjavanje dvoje ljudi bila strašni – jedini problem Novog Sada.

Znaci mafijašenja su vidljivi na mnogo mesta. Eno se upozorava da je nadstrešnica kultne Palate Tanurdžić u centru grada – posle zbrzane ’ja tebi, ti meni’ dozvole i izgradnje podzemne garaže ispred nje, sklona padu. Građani koji stanuju u Palati, od početka gradnje garaže žale se na pojavu pukotina po zidovima, koje opasno prete. Od investitora i gradskih ’ja tebi, ti meni’ SNS službi, stanarima stižu lakonska saopštenja da ne beru brigu, da su pukotine po zidovima stanova ’uobičajena pojava’ koju će je l’ da nakon završenih radova brzo sanirati o svom trošku. Utešno, nema šta. Kakvim li snom spavaju zlosrećni stanari u stanovima sa napuklim zidovima?

Čuje se da su se i na Katedrali u centru grada – takođe simbolu Novog Sada – posle izgradnje iste garaže u famoznom ’privatno-javnom’ aranžmanu, pojavile pukotine. Starateljima istorijskog i urbanističkog bisera grada, Katedrale, stigao je isti lakonski odgovor – kao i stanarima Tanurdžićeve palate – od istih ’ja tebi, ti meni’ gradskih službi i privatnih investitora da ne beru brigu, pukotine su uobičajena pojava, nisu opasne i biće sanirane ’o našem trošku kad se završi gradnja garaže’.

Za vreme vlasti radikalštine – SNS i izdanaka kamarile koja je devedesetih iza sebe ostavljala krvave tragove po bivšoj Jugoslaviji i pljačkaške po Srbiji – Novi Sad je postao Eldoradao za zbratimljenu mafiju Srbije i RS, entiteta BiH. Malo ko se od viđenijih mafijaša Srbije i RS – aktivnih političara i njihovih izdašnih sponzora – nije dobrano omastio u Novom Sadu, ko nije na brzinu i bez muke zgrnuo kapital i materijalno obezbedio sebe i potomstvo. Uz to i doprineo urabnističkoj devastaciji grada salivajući beton gde god im se ukazala prilika da izgrade što više kvadrata, što veće zgradurine kasarnskog tipa bez osnovne prateće urbanističke i komunalne infrastrukture, bez dovoljno zelenila, parkinga, dečijih igrališta, parkova… Dakako da investitori koji peru pare – doskora gologuzani bez zvanja i znanja, bez ugleda u bilo kojoj profesiji i kompetenciji za bilo šta – ne bi mogli divljati i ružiti grad, da nemaju glat prođu kod radikalštine koja gčevito brani vlast ružeći ga i sramoteći ga na sve moguće načine. Nema toga što korumpirano činovništvo nadležno za urbanističke planove i građevinske dozvole neće potpisati po uhodanom ’ja tebi, ti meni’ obrascu zgrtanja kapitala. Za građane, za izgled i funkcionisanje grada, za uljudan prostor prilagođen svim građanima, more ko te pita. Grabi dok možeš i koliko god možeš, radikalština na vlasti – koja razara Srbiju, njezine gradove, sela i infrastrukturu, koja gazi moral i dobre običaje – čuva ti leđa. Ruka ruku mije, ali se mora biti vojnički poslušan šefu radikalštine i kasti oko njega. Oni koji nisu imali i nemaju stomak za gadosti i moralni rasap odavno su izbačeni iz kaste, iz tetošenih investitora, saslužujućih nadležnih stručnih službi, medija i propagandne mašinerije.

Drugi je januar 2025.g. Posle mrzlog i maglovitog jutra, lep sunčan dan. U Bulevaru patrijarha Pavla – onog što je za života proglašen svecom jer je rekao ’Budimo ljudi iako smo Srbi’ a pred TV kamerama blagosiljao ratne zločince, jer je živeo na hlebu, vodi i kuvanim krompirima i jer se vozio gradskim prevozom a neke vladike, ratni huškači, nisu se micali bez luksuznih kola – oko podneva malo prolaznika.

Na novoj lepoj zgradi Zavoda za urgentnu medicinu – izgrađenoj na ledini pre 6, 7 godina – zalepljen natpis OPREZ! PADA FASADA.

Čovek se pita pa kako je to moguće? Nova zgrada luksuznog izgleda, a već posle par godina počinje da joj otpada fasada? Nadsteršnica na Železničkoj stanici je izdržala 60 godina bez renoviranja – i još bi da je iole održavana i da korupcija nekom nije punila džepove – a na novoj preskupoj zgradi Zvoda za urgentnu medicinu već posle nekoliko godina otpada fasada!

Neko će reći pa šta, otpalo je samo nekoliko pločica. Jeste, a hoće li poput njih – iste su ih ruke postavljale, isti materijali su korišćeni, isti su ih nadzorni organi kontrolisali i potpisivali papire – početi masovno da otpadaju hiljade istih pličica? Je li preskup džemper počeo da se para i gde je paranju, odnosno padu pločica, kraj? Trebaju li građani sa strepnjom da ulaze u novu zgradu (pitanje je u kakvom kvalitetu su urađeni unutrašnji radovi?). Treba li celu zgradu opasati sa zaštitnim ogradama, umesto lepljenja papira (do prvih kiša) sa upozorenjem da pada fasada?

Ko li su bili izvođači radova, ko je kontrolisao kakvi materijali se koriste, ko je potpisivao liste nadzora i kontrole, ko je dao upotrebnu dozvolu za zgradu? Kakav će biti postupak saniranja otpalih pločica, hoće li se ošljariti kao i pri ugrađivanju (možda lepiti gumarabikom otpale pločice po principu drži vodu dok majstori odu)? Hoće li trebati ljuštiti sve postavljene pločice, hiljade njih – da se pojedinačno kontinuirano ne odlepljuju i ugrožavaju zaposlenike i građane – ili će se na novoj zgradi krpiti i improvizovati od slučaja do slučaja? Na čiji teret će ići sanacija štete?

Mnogo je pitanja, a pravih odgovora je malo. Kao i u slučaju nadstrešnice na Železničkoj stanici. Možda će se istina o ovom – nekom se čini bizarnom slučaju koji ne zavređuje pažnju, a nisu li džakovi od cementa trpani tamo gde je trebao da bude saliven beton na nadstrešnici Železničke stanice nekom takođe činili bizarnošću – ipak saznati?

Kad je reč o zlosrećnom Novom Sadu, zbirni odgovor je nesporan. U Eldoradu mafijaša za vakta radikalštine, znaci po život opasnog ošljarenja su na sve strane. A preko Dunava, na obroncima uzurpirane Fruške Gore znaci luksuza i besa, znaci grandomanije i kiča skorojevića koji su prekonoć zgrnuli kapitale na štetu građana poreskih obveznika, drečeći svedoče o mračnim vremenima kroz koje je nekad pitomi i po meri stanovnika uljuđeni grad prolazio i prolazi.

Je li se Novi Sad konačno probudio i pobunio protiv razobručene mafije koja se kiti patriotizmom i bratstvom sa crkvom?

(Autonomija)