Alo, man’te se licemerja! Pre nego deci, starijima u Srbiji su potrebni psiholozi, psihijatri, sociolozi i drugi stručnjaci za lečenje teških mentalnih poremećaja, jer su stariji kud i kamo više oboleli od toga, nego deca. Ako je deo dece i mladih zakačila ta patologija – a na žalost jeste i to ne mali deo mladih – stariji su ih time inficirali. Niko se sa zlom ne rađa.

Masakri trinaestogodišnjaka u beogradskoj osnovnoj školi i onaj bezmalo istovremeni dvadesetjednogodišnjaka u okolini Mladenovca, celokupnom su srpskom društvu na brutalan način turili ogledalo pred nos. Da se bez uljuljkivanja u umišljenu moralnu čednost ogoljeno vidi kakvo smo društvo, i šta smo. Pre svega mi stariji.

Da se vidi dokle je među mladima – vidimo čak i među decom – metastazirala malignost nelečene mržnje, nasilja i netolerancije, čije je osnovno žarište među starijima.

Za one koji su hteli i koji hoće da gledaju, to zlo i bez ovog strašnog ogledala – a bilo je ako ne takvih onda sličnih ogledala još, samo su ignorisana – vidljivo je odavno. Ne pojavljuju se od juče ’vršnjačko nasilje’ u školama i igralištima, kao i grubi ispadi socijalno zapuštene dece prema nastavnicima i profesorima. Nije od juče ni netrpeljivost i ratobornost ne malog broja pogubljenih roditelja prema nastavnicima i profesorima, kad im ovi ukažu na probleme sa ponašanjem njihove dece.

O nasilju kriminalnih gangova onih koji su prerasli školske klupe, o njihovom iz senke veštom uvlačenju u razularene ekstremne desničare u službi prljavih poslova vlasti, izlišno je više i govoriti.

Sva upozorenja na zlo koje iz toga proizlazi, ostaju bez odgovora.

Bande propale omladine u službi su prljavih poslova vlasti. Za uzvrat dobiju slobodu divljanja i zastrašivanja pristojnog sveta. I naravno, tolerisani kriminal.

Grozni zločini u beogradskoj osnovnoj školi i nekoliko sela oko Mladenovca, izazvali su konsternaciju javnosti. Pitanje je koliko će zgroženost i moralna panika trajati? I još važnije – suštinski važno – šta će se iz ovih tragedija shvatiti, naučiti, šta će se delotvorno preduzeti? Hoće li zgražavanje brzo splasnuti? Hoće li, velikom većinom otupela kulturom relativizacije svega, javnost kao i do sada sklanjati pogled sa ogledala na kojem vidi izopačenost?

Jedno je sigurno – kleronaciocionalistička kriminalna kamarila na vlasti spregnuta sa crkvom ovakvom kakva je, u odsustvu ozbiljne moralne pobune masa svim sredstvima će nastojati da razbije ogledalo koje reflektuje nakazno lice pre svega vladajuće bande, ali i društva u celini. I da umesto njega instalira svoje alhemičarsko ogledalo, koje zrcali – režimski mediji – samo radost, uspehe i sreću je l’ da nepokorene Srbije predvođene mesijom šešeljovskog kova.

U ovoj tragediji Srbije izdvojilo se nekoliko skaradnosti, što’no se kaže moralno dno dna. Ministar prosvete – koji je ipak prisiljen da abdicira – u prvom reagovanju za tragediju je optužio, a koga drugog nego ovde odavno satanizovane ’zapadne vrednosti’, koje je l’ da prodiru u našu pravoslavnu identitetsku čednost. Bez imalo srama to izjavljuje nelustrirani Miloševićev politički šegrt na mestu ministra prosvete (žalosna nam majka, veliki Dositej bi se nad tom skaradnošću u grobu od jada okretao). Nije čudo, u partiji u kojoj je visoki funkcioner i iz koje dolazi dosta ministara i visokih državnih činovnika, serbez sedi sa osuđenim ratnim zločincima, sve dobro zbrinuti kritikujući đavolje ’zapadne vrednosti’. Kao da ništa loše pod milim bogom nisu uradili i za dugo osramotili srpski narod.

Otac trinaestogodišnjaka – objašnjeno nam je da je pripadnik krem dela krema srpskog društva sa prestižnim intelektualnim i profesionalnim referencama – vodio je svoje dete u streljanu, učio ga gađanju i baratanju oružjem. Tragedija u školi je pokazala da je dete odlično obučeno za upotrebu oružja, jer ni iskusnim egzekutorima nije lako tako brzo i efikasno ubiti i raniti toliko žrtava. Dečak je odveden u specijalnu bolničku ustanovu, a otac u policiju na saslušanje. I šta se sa ocem dešava? U javnost je procurila informacija da je negirao odgovornost za zlo koje je počinilo njegovo dete. Ono što pristojne ljude zapanjuje, je – ako je istina da otac negira svoju krivicu – odsustvo elementarne empatije spram svog deteta. Sve da eventualno i ne snosi svu odgovornost za počinjeno zlo, zastrašujuća je odsustvo potrebe da barem moralno preuzme odgovornost za upriopašćen život svog deteta. Ko je u ovom unesrećenom društvu zapravo bolestan, deca ili stariji?

Osiljeni šešeljevac u predsedničkom Dvoru poput despota nameće je l’ da čarobna rešenja problema, ignorišući bilo kakvu struku i nadležne kakve-takve institucije. Patološki umišljeni sveznadar iz glave, na konferenciji za štampu, kobajagi predlaže Vladi (ako tako šta ovde uopšte postoji), a u stvari šalje direktivu da se onako odokativno starosna granica dece koja mogu biti podvrgnuta krivičnoj odgovornosti spusti sa 14 na 12 godina (zašto ne na 10, možda i na 8?). Zgroženoj javnosti obećava – demagoški spominje i njemu omiljene deke i bake – hiljadu novih policajaca oko škola i okupljališta mladih (zašto ne više hiljada?). Obećava masovno razoružanje stanovništva (što to ne uradi do sada, kad su ubistva u Srbiji svakodnevna). Predlagao je i vraćanje smrtne kazne, ali eto ga ne podrža ’premijerka’, jer nije kaže u duhu evropskih vrednosti.

Ne manjka u javnosti trezvenih analiza, saveta i preporuka šta da se sad radi, ali sve to dolazi sa margine, od uglavnom skrajnutih stručnjaka. Potencira se briga i rad sa decom u kući, u vrtićima, u školama, u javnom prostoru. Predlaže se kadrovsko jačanje obrazovnih ustanova pedagozima, psiholozima, po potrebi psihijatrima i stručnjacima drugih oblasti. Pa i policijskim. Sve je to u redu, ali se nedovoljno upozorava na nerazrešen mračni talog zločinačke prošlosti.

Ne upozorava se na smrad nerazjašnjenih zločina gurnutih pod tepih. Ne govori se otvoreno o zločinstvu vladajuće politike 90-tih, koje je ojadilo susede i razorilo Srbiju. Ne govori se o normalizovanom nacionalizmu, šovinizmu, klerikalizmu, ratnim zločinima i slavljenju ratnih zločinaca. Ne spominju se i ne dovode u pitanje ambicije potpuno politizovane crkve, da u svemu ovlada društvom. Ne upozorava na njezine cenzorske zahvate u školske i univerzitetske programe, čemu malo ko pruža otpor.

Oko svega navedenog, oko kostura po ormanima, pred ogledalom se uglavnom ćuti. A upravo je taj strašni bagaž katastrofalne politike kamen oko vrata Srbije, njenih sadašnjih i budućih generacija, ne bude li se smoglo snage za njegovo rešavanje

Može se i treba savetovati roditelje i prosvetare da ’razgovaraju sa decom’, ali nema saveta kako i da li treba otvarati i teška pitanja nasleđenog bagaža, naših nacionalnih grehova i sramote. Ta se pitanja doduše i ne mogu otvarati sa nedozrelom decom, ne pre nego što na razuman način budu koliko-toliko apsolvirana među starijima. Starije generacije treba u tom smislu primarno lečiti. Bez toga nema niti može biti moralnog zdravlja starijih, niti dece, niti generacija koje će tek doći.

Propusti li srpsko društvo i ovu priliku da se pošteno pogleda u ogledalu koje nam je na užasan način ovih dana gurnuto pod nos, sva zgražavanja zbog počinjenih zločina svešće se na licemerje. Ako ni zbog čega drugog, zbog nevine školske dece i mladosti oko Mladenovca stradale, ne i bez naše odgovornosti, u moralnoj smo obavezi.

Ili nismo?

(Autonomija)