Slavljenička zvona i praporci Potemkinove su kulise za skrivanje propalosti Srbije. Da apsurd bude veći, slavi se i veliča srpsko, je li, urođeno slobodarstvo, a notorna ološ veliku većinu naroda bez ozbiljnijih problema drži u čamotinji.

Urušena Srbija 15. februara je obeležila Dan državnosti. Pompezno, kičerski, kako i priliči bajagi uljuđenim šešeljovcima. Propagandnom halabukom podanicima se priređuje privid nacionalnog dostojanstva, sreće i blagostanja sred sveta oko nas koji – po šešeljovcima – jelda – propada. Proslavu kao da kreira vlasnik šatre  putujućeg cirkusa. Svega se tu trpa – silne nacionalne zastave i gde im je, i gde im nije mesto. Džidže, bidže, ordenje, medalje, gramate, počasni artiljerijski plotuni, podobni istoričari drobe zamarajuće patetične priče o izuzetnosti srpstva. Priznanja i odlikovanja dele se i notornim ratnohuškačim protuvama i trovačkim medijima. Kao šlag na tortu dolaze pompezni govori „državnih uglednika“, uglavnom sročeni od saslužujuće „nacionalno odgovorne“, jelda, elite. Veličaju se rod i vera, tradicija, slobodarstvo, nikad – jelda – agresori, nacionalno urođena pravednost… Kroz čitavu istoriju Srbi i Srbija su uvek na pravdi Boga žrtve svekolikih srbomrzitelja. Na nebeski narod atakuju i ale i vrane. Najviše latinski Zapad i njegove  crkve, koje bi da pounijate naše sveto „slatko pravoslavlje“ (M. Crnjanski).

Šta je cilj vladajuće srpske paranoje, kreirane i širene od strane parazitskih infantilnih svetovnih i crkvenih elita? Ne treba puno mudrosti da se zaključi, cilj je da se podanici drže u osećanju nacionalne i verske izuzetnosti (nebeski narod) i strahu  od permanentne ugroženosti od spoljnih (dakako i domaćih) neprijatelja. Modus je to operandi vladanja autokratskih i despotskih režima. Demagogijom i kičeranjstvom podanicima se utuvljuju u glave da – sred, jelda, sveopše opasnosti i ugroženosti nacije i države – opstaju zahvaljujući isključivo vizionarstvu i žrtvama vlastodržaca. Podanike treba držati u uverenju da su šešeljevsko-miloševićevski vlastodršci isto što i država. Sve drugo što se pojavljuje na političkoj sceni Srbije trulež je podložna pokvarenom Zapadu i kao takva neminovno priziva nacionalnu i državnu propast. Ko na tu vlastodržačku gadost ne pristaje, ko je razobličava i ne pristaje da bude nesuvisli podanik, agresivno se tretira nacionalnim otpadom i stranim slugom, autošovinistom i neprijateljem Srba i Srbije. Podmuklost autokratskih paranoika u Srbiji traje od anticivilizacijske kleronacionalističke revolucije s kraja osamdesetih prošlog veka do danas, modaliteti se donekle menjaju. Državne i crkvene proslave, sve zbog manipulativnih nakana potpuno kompromitovane, prilike su koje se ne propuštaju za ispiranje mozga podanicima i učvršćivanje svetovne i crkvene svemoći i bahatosti. A isprani mozgovi – ko beslovesni mozgovi. Kud svetovni i crkveni lažljivi i bahati pastiri, tud i isprani mozgovi tragično nesvesni svog ponižavajućeg obezljuđenog položaja.

Prigodičarski govori vlastodržaca su šuplje frazetine.

„Neki iz Evrope pokušavaju da našem narodu kažu da im Vučić nije dobar predsednik, da predsednica vlade ne valja, pa ni crkva da nam nije dobra… Jer mi mnogo bolje od vas znamo šta je potrebno Srbiji i mnogo je više volimo od onih koje vi Srbi birate da vas predvode. I kada to sve čujete, kada to sve slušate, pitate se jesu li ti ljudi naučili neku lekciju i pre 220 godina i pre gotovo 190 godina, jesu li išta naučili? Jesu li došli do saznanja da Srbin ne voli da robuje? Da Srbin više od svega voli svoju slobodu? I da Srbin neće da služi nikome do svog roda, do svojih građana?… Došli smo i do toga da nam za našu zemlju kažu, pa ne gledajte u prošlost, gledajte u budućnost, nije to sasvim vaša zemlja… Sva priznanja ćete dobiti, svilu, kadifu, zlato, srebro, bićete najpošteniji, najbolji na svetu. Samo nam konačno jedanput recite da vaša zemlja nije vaša zemlja. Mi ćemo vas ne tapšati po ramenu, već pokazati celom svetu kako ste dobri, pametni, umni, zagledani u budućnost. A drznete li se da se držite istih onih pravila na koje se svakodnevno pozivamo? Taj povratak u prošlost vam nečemo dozvoliti“, podaničkoj masi na Dan državnosti – uz uobičajeno glumatanje – poručuje razobručeni Vučić. Svet, jelda, ne mrzi Vučića, nego Srbiju. Podanici utuvite – napadajući Vučića mrzitelji srpstva napadaju Srbiju. Isprani mozgovi veruju manipulantu.

“Danas nam je potrebna herojska ali i mudra politika koja će nam pomoći da ostvarimo naše nacionalne interese uz što manje žrtava za naš narod i našu državu… Srbija i danas mora da brani vrednosti za koje su se borili velikani Prvog srpskog ustanka. Zato nam je danas najpotrebnija sloga, kad je reč o našem narodu na Kosovu i Metohiji, u Republici Srpskoj, što se tiče položaja Srba u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Severmoj Makedoniji„, poručio je Miloševićev đak Ivica Dačić u Orašcu, na centralnoj proslavi Dana državnosti. Imperativ nam je dakle nacionalna sloga, a ne strančarenje i opozicioniranje ovom za Srbe spasonosnom samožrtvujućem režimu. Nacionalna sloga i okupljanje oko, jelda, „nacionalno odgovorne politike“, a ne oko – Bože prosti – evropeizacije i modernizacije Srbije (zapadnjačka podmetačina dostojanstvenim Srbima koji se saginjate neće, kako onomad iz vile na Dedinju reče ponosni Milošević). Sve mimo sveokupljajuće saborne politike, propast je Srbije i srpstva i trijumf dušmana Srbije, poručuje revnosni Miloševićev đak.

„Postoji nešto što nam struji kroz krvotok, kroz mišiće i kroz organizam. Nešto što nadahnjuje našu dušu, nešto što nas drži i vuče napred. To nešto, dragi prijatelji, je vera. Vera je sve. Vera u sebe i svoj rod. Vera u brata, u majku, u oca. Vera u Boga, u narod…Ponosimo se što smo potomci onih koji su celom svetu pokazali da su sposobni da ostvare slobodu. I svaki put kada čujemo reč Srbija, mi se ponosimo. Ponosimo se, jer znamo i osećamo u venama svojim koliko je besmrtnih predaka naših palo za ovu reč i za slobodu, ravnopravnost i pravdu koje se Srbija zove. Svaki put kada koristimo tu svetu reč, treba da ovo imamo na umu… Svako ko je pokušavao je da se prikaže drugačijim, različitim, da vrednost i tekovine naše predstavi kao ruglo, da je sve tuđe, lepše i bolje – završavao je u negaciji i autošovinizmu, u oholosti prezira prema sebi i svome”, baš je rečit farsični naslednik Vučića na čelu SNS, Miloš Vučević. Ili je rečit servilni mu tekstopisac?

Može li ikakvo srbovanje u Srbiji – na kojem se prave karijere i stiču kapitali – proći bez Milorada Dodika? Doduše državljanin je i Srbije, vlasnik je u njoj ne zna se koliko nekretnina. Srpsko jedinstvo je vasionsko, ono u sebi ima sve ono što nas uči vera. I sve ono što smo kroz tradiciju prenosili s kolena na kolena, istakao je uvek za isplativo mu srbovanje nadahnuti Dodik. Ljudi u Republici Srpskoj slave Dan državnosti Srbije kao svoj dan i- poručuje Baja – to ne može niko da im zabrani. “Srbi treba da se u vrednosnom smislu okupe u onome što predstavlja srpski svet… Da bez ikakvih oklevanja držimo do svog identiteta, do svog jezika, pisma, svoje nacionalne pripadnosti, svoje vere, svoje krsne slave. I da ne dozvolimo nikada nikome da nam to ospori, gde god bili”, besedio je srbenda iz Laktaša.

Istinski Dan državnosti svoje države BiH – 25. novembar, dan kad je u Mrkonjić Gradu 1943. godine časni ZAVNOBiH proglasio jedinstvenu BiH federalnom jedinicom federalne Jugoslavije, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni bošnjačka (tada muslimanska), nego je i srpska, i hrvatska, i bošnjačka (muslimanska) – zločinačko početničeno rukovodstvo BH Srba (odreda procesuirano u Hagu) s prezirom je 1992. godine odbacilo. Ta ludost i zastrašujuća neodgovrnost je do danas na snazi tragično zaluđenih tamošnjih Srba. Te po Srbe fatalne nacionalističke budalaštine – podsticane iz Beograda –  Dodik i čitava banjalučka politička kamarila iz  lukrativnih razloga se drže kao  pijan plota. Dok se za BiH i sve njezine narode poštovao jedini emancipatorski ZAVNOBiH projekat, živeli su tamo svi narodi nemerljivo srećnije i spokojnije, nego u danas razvaljenoj državi čijem razvaljivanju su ključni doprinos dali Dodikovi prethodnici na čelu tamošnjeg srpskog naroda u periodu od devedesetih godina do izručenja Haškom Tribunalu.

U Srbiji dakle ništa novo. Demagogija  i primitivno srbovanje pljačkaške vlasti. Ona pljačka ne samo materijalno bogatstvo (ono enormno, gangsterski), nego i mnogo gore – bezočno pljačka  glasove birača na ionako farsičnim izborima. Da bi izbornu pljačku zabašurila, vlast hrli u pojačanu propagandu i primitivno bajagi rodoljublje i domoljublje. Razobručenim lopovlukom  vlast se dovela u škripac. Ni po jada za ovakvu vlast, daleko joj radikalska kuća, ama je u škripac dovela narod i državu. Problema i mrtvih čvorova koji dave Srbiju je sijaset. 

Dokle će trajati agonija Srbije – i s njom u vezi regiona – teško je predvideti. Odnosno, i nije. Trajaće sve dok banda na vlasti i s njom slizana crkva – koja je potpuno smetnula jevanđelja – budu trovali narod budalaštinama, za to vreme pljačkajući ga. Trajaće dok se ne ukine na prvom mestu režimska kontrola medija i informisanja i ispiranje mozga narodu. Kad će do toga doći, teško je pretpostaviti. Ključne poluge za osvajanje i očuvanje vlasti, za manipulacije i opsene, šešeljevsko-radikalska vlast će se držati po svaku cenu. Valjda će i tome jednom doći kraj. U propaloj Srbiji, čini li vam se to utopijom? Možda, ali je u propaloj državi i društvu pogubno lišiti se utopije. Ko izgubi utopiju, ostaje zarobljen u distopiji. Ko ne zna  kako je živeti u distopiji, neka dođe u Srbiju da vidi kako je.

(Autonomija)