Skip to main content

PAVLE RADIĆ: U ‘simfoniji’ dvora i oltara

Autori 11. апр 2023.
2 min čitanja

Prokrustove postelje nacionalizma i klerikalizma

Kad bismo, daleko bilo, bili rasisti pa nekom narodu želeli zlo iz ko zna kakvih sumanutih razloga, onda bismo mu poželeli da oboli od nacionalizma. I od klerikalizma, od teokratije.

Razlog za to je jednostavan – od ovih zala nema efikasnijeg načina da neki narod, društvo, država, brzo i radikalno propadne, da – ako narod zaslugom svojih zlih demijurga od tih pošasti masovno oboli – dospe do agonije i samosatiranja. U nesrećnim društvima ta su ludila, te izopačenosti, najčešće u pogubnoj simbiozi, koja narode i društva kojima ovladaju drže u mengelama daleko od uljudnog života. Pri tome nacionalizam – koji se je l’ da samoproglašava patriotizmom i rodoljubljem (na čemu parazitiraju njegovi gurui) – nema veze sa sa stvarnim patriotizmom i rodoljubljem, kao što ni klerikalizam i teokratija – čiji se gurui samolegitimišu kao božiji izaslanici na zemlji u tumačenju božije istine (i oni dakako na tome parazitiraju), nema veze sa istinskom verom i učenjima svetih knjiga. Naprotiv, i u jednom i u drugom slučaju radi se o antipodu pravog patriotizma i rodoljublja, odnosno istinske vere. Radi se o golemoj manipulaciji masama koje – budući su u mengelama ludila, na šta kao pod narkozom većinom dobrovoljno pristaju – tonu u egzistencijalnu muku i stradanja.

Srpski nacionalizam i klerikalizam – čije pretenzije sežu do teokratske nedodirljivosti, što je de fakto već ostvario – ovakvi kakvi su, izopačeni, su u simbiozi. U žuđenoj ’simfoniji’ Dvora i Oltara. To je zla kob Srbije i srpstva uopšte. Veliku cenu zbog toga plaćaju – i plaćaće – građani Srbije i srpski narod izvan Srbije koji pristaje da slugari pogubnoj ’simfoniji’. A takvih ima i u BiH, i u Crnoj Gori, takvih je – upravo zbog tog suludog slugarenja ’simfoniji’ a ne zdravom razumu – danas drastično manje na Kosovu i u Hrvatskoj.

Svetovno-crkvena legura ’simfoniju’ temelji na besprizornoj volji za moć, na lovu na ljudske duše (od dečijih vrtića, do staračkih domova) s ambicijom depersonalizacije ljudi, na njihovo svođenje na bespogovorne zombirane podanike svetovnih i crkvenih moćnika ogrezlih u vlastoljublju i srebroljublju.

Građane (velika manjina) koji nisu podlegli pogubnim manipulacijama kleronacionalista – koji nisu podlegli za neuk svet zavodljivom zovu ’simfoničara’, koji su davno shvatili i shvataju pogubnost puta kojim se Srbija (time i velika većina srpskog naroda) pod dirigentskom palicom ’simfoničara’ zaputila pre tri-četiri decenije; koji ne pristaju na razaranje društva jer su svedoci do kakvog sveopšteg rasula je dovelo ’simfoničarenje’; koji ne pristaju na sveopšte laži, prostakluk i kriminal (zakonito ishodište ’simfonije’; koji nisu pristali i ne pristaju na sramotu koja se zločinačkim prošlim ratovima nanosila srpskom narodu – vladajuća ’simfonija’ smatra genetskim srpskim otpadom kojeg treba skloniti na što dublju marginu.

Ako ih već nije moguće sasvim ukloniti, treba na silu trpati u Prokrustrove postelje srpskog nacionalizma i klerikalizma. Kako to izgleda, znaju oni koji se godinama – sad već i decenijama – bore protiv tih postelja i protiv Prokrusta, bilo da je u otmenom političkom ruhu ili pod svešteničkim mantijama.

Kad se izgubi razum, kad se razori moralni poredak, kad ih suspenduju bolesni fantazmi – individualni ili kolektivni – kad se na život, vlastiti ili u okruženju, ne gleda racionalno nego se halucinira, bilo da je reč o pojedincu ili o narodu (državi) neminovno sledi lupanje glavom o zid i propast.

(Autonomija)