Je li reč prvenstveno o ličnim interesima oba autokrata u borbi za nekontrolisanu moć svakog u svojoj autokratiji, pa će fasadna ljubav trajati koliko i njihove autokratije, ili je reč o zaista demokratski utemeljenim interesima dve države, pa ljubav u formi realnih dobrosusedskih odnosa ima izglede da nadživi autokratije?

Na tu dilemu najpouzdanije mogu da odgovore pripadnici manjinskih zajednica sa obe strane granice, koji ne nasedaju na propagandne šećerleme autokrata. U svakom društvu manjinske zajednice – nacionalne, verske, seksualne, ine – najbolje detektuju stepen slobode društva, između ostalog i iskrenost međususedskih odnosa. Neslobode društva, njegova zarobljenost i neverodostojnost dobrosusedskih odnosa, najviše pogađaju manjinske zajednice.

Da su dobri međususedski odnosi – bilo pojedinaca, bilo država – blagodet koja život čine spokojnijim, o tome nema zbora. Pogotovo ako su odnosi dobri ne samo sa jednim, nego sa svim susedima, što baš i nije uvek lako postići (ljudi su ljudi – kao i države – ima nas i ovakvih, i onakvih). Razume se da ta blagodet ne dolazi sama po sebi, da ne pada s neba. Do nje se dolazi kad susedi – zbog međusobne dobrobiti – gaje iskreno uzajamno poštovanje i uvažavanje u različitosti, ako su dobronamerni jedni prema drugima i spremni za međusobnu pomoć kad god se neko od njih nađe u kakvoj nelagodi i nevolji.

Kako današnja Srbija, privatizovana Vučićeva Srbija, stoji po tom pitanju? U kakvim je odnosima sa susedima?

Pre odgovora na ovo pitanje, treba podsetiti na činjenica da je u nedavnoj prošlosti – zaslugom katastrofalne politike – bila tretirana kao opasan regionalni delikvent, koji je bio ključni činilac u brutalnom razaranju bivše međunarodno uvažavane države. Tokom suludih ratova, u kojima je bila ključni pokretač i akter, bila je izolovana od demokratskog sveta i pod drastičnim sankcijama svedena na pariju.

Padom zločinačkog Miloševićevog režima pružila joj se prilika da se, uz izdašnu međunarodnu pomoć, vrati u svet normalnosti i poštovanja civilizacijskih vrednosti. Između ostalog i da uspostavi dobre odnose sa svim susedima, pri čemu je kapitalno važno bilo uspostavljanje dobrih odnosa sa novonastalim postjugoslovenskim državama na koje je posredno brutalno nasrnula u bratoubilačkim ratovima. Tu šansu nažalost nije iskoristila. Niti je međunarodnu pomoć iskoristila za izgradnju demokratskog društva i nasušno potrebnu moralnu obnovu. Postmiloševićevske vlasti niti su imale verodostojne demokratske vizije, niti hrabrosti da se radikalno oslobode pogubne politike devedesetih prošlog veka. Njihova ideološka sidra, sem u vrlo kratkom periodu, ostala su suštinski u miloševićevskom nasleđu i nacionalističkom resantimanu. Pupčana vrpca sa zločinačkom politikom nije presečena, što je 2012.g. pospešilo povratak Miloševićevih i Šešeljevih đaka na vlast. Copy-paste politika devedesetih – srećom bez ratova jer za njih nema resursa i međunarodnih uslova – uslovila je da danas imamo to što imamo, potpunu atrofiju države.

Pošto se u glibu baš ne može (pre)živeti, autokrata Vučić glumatanjem evropejstva traži bilo kakve saveznike, koji će ne samo tolerisati nego i podržavati njegove neobuzdane vlastodržačke ambicije. Pored Putinove Rusije, Kine i još kojekoga sličnog njima, pronalazi i suseda Orbana. Sličan se sličnom raduje. Vučić, i pre njega nekad Šešeljov zamenik Tomislav Nikolić – koji su devedesetih sa svojim učiteljem de fakto terali ne samo vojvođanske Mađare, nego i pripadnike drugih manjinskih naroda u Vojvodini koji nisu pokazivali lojalnost srpskom ratnom nacionalizmu, nudeći im po sendvič za put iz Srbije u jednom smeru – sa Orbanom su brzo uspostavili dobre odnose. Takoreći odlične. Susreti autokratskih pobratima i njihovih saradnika su intenzivni. Orban se pobrinuo da bude jedini čelnik neke članice EU koji daje punu podršku od razuma i odgovornosti odmetnutom beogradskom štićeniku u Banja Luci, Miloradu Dodiku (doduše tome je iz svojih razloga blizu i predsednik Hrvatske Zoran Milanović).

Koliko iskreni mogu biti međunacionalni i međudržavni odnosi, koje modeliraju i uspostavljaju autokrati? O tome neka recimo govore pripadnici radikalno smanjene mađarske nacionalne zajednice u Vojvodini, koji su na svojoj koži osetili – i osećaju – šta znači neugasla radikalska zadrtost, uprkos novokomponovane srpsko-mađarske (Vučić- Orbanove) ljubavi.

Nema sumnje da su iskreni dobrosusedski odnosi Srbije i Mađarske dragoceni, kao što su zbog mnoštva razloga dragoceni i iskreni dobrosusedski odnosi Srbije sa svim državama nastalim na postjugoslovenskom prostoru, koji su pre svega voljom Beograda daleko, daleko, od toga. Ova kakva god da je ljubav Vučića i Orbana bila bi snošljivija ako daje iole dobre rezultate za građane obe zemlje, da se ne radi o licemerju. Dok se autokrate pompezno grle, Orban se provokativno slika u ambijentu gde se u različitim formama vidi zastava predtrijanonske Mađarske (koja uključuje ’Donje predele’, odnosno Vojvodinu, što radikalu Vučiću koji ’pedlja srpske zemlje nikome neda’ ne smeta). Za uzvrat Orban nema ništa protiv Vučićevog ’Srpskog sveta’ (o kojem govore njegovi trbuhozborci), od kojeg s dobrim razlogom strepi region. U Parlamentu Mađarske je Hortijeva bista, u Srbiji su rehabilitovani skoro svih saradnici fašističkih okupatora iz Drugog svetskog rata. Autokratske ruke jedna drugu miju.

Hinjeni ili ne hinjeni srdačni odnosi sa samo severnim susedom, a rđavi sa onima sa kojima bi zbog mnogo razloga odnosi Srbije trebalo da su najbolji – sa bivšim jugoslovenskim republikama Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom (o nepriznatom Kosovu da i ne govorimo) – kod razumnih ljudi izazivaju podozrenje. Opravdano, jer sumnjaju u iskrenost autokrata, jer znaju da se radi o politikanstvu i međusobnoj ispomoći radi očuvanja lične (sve)vlasti. Ako se autokratska braća zbog nečeg ne usaglase, ako se autokratski ozlojede i uskopiste – čemu su svi autokrati itekako skloni – ličnu ozlojeđenost preneće na međudržavne odnose i eto belaja, eto rušenja propagandnih kulisa međusobnog poštovanja.

Dobri odnosni sa svim susedima – i sa Mađarskom dakako – ali na bazi iskrenosti i širokog razumevanja, a ne na bazi politikantskih ličnih interesa autokrata, svakako. Glumatanja koja stvaraju privid normalnosti i čak ljubavi su na staklenim nogama.

(Autonomija, foto: FB/Balint Pastor)