Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Povratak u 1948.

Autori 08. jun 2022.
3 min čitanja

Račun će doći građanima


“Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”

Valjda svima poznata Hegelova opaska o ponavljanju istorije, potvrđuje se na primeru Srbije koja poslednjih decenija proizvodi što ratni haos, što poratnu nestabilnost i neizvesnost koje razaraju i nju, i region, dovodeći i sebe i neke susede u očajan položaj. Suština zla – ili tragedije, kako vam drago – je u tome što na glavnim istorijskim raskrsnicima Srbija nije shvatila šta je, ko je, kolike su joj moći i snage, kud smera svet u kojem živi i da na bazi toga – saglasno zdravom razumu – za sebe, za svoje građane, bira najrazumnije alternative.

Ukratko: Krajem prošlog veka, Srbija se – u okviru SFRJ – našla pred sudbinskim izborom – modernizacija društva i države i integracija u razvijenu Evropu (Evropa zdaj, govorili su Slovenci) ili opredeljenje za Srbiju po meri i viziji svojih nacionalističkih elita, taman i po cenu rata. Znamo šta je Srbija izabrala. U Hegelovom smislu izabrala je tragediju, zlo, koja do danas određuje našu i sudbinu dobrog dela regiona.

Zaslugom svoje bedne (promiloševićevske) politike Srbija se 2022.g ponovo našla pred novim sudbonosnim izborom – pokloniti se novostaljinu u Kremlju, pa Srbiju smestiti na istočnu stranu nove gvozdene zavese ili novostaljinu ponoviti istorijsko “NE” slično kao 1948, pa Srbiju makar i sa velikom docnjomn usmeriti ka uređenim zapadnim društvima i njihovim vrednostima.

Infantilno Vučićevo jajarenje i kupovina vremena oko izbora za koju se stranu opredeliti drži Srbiju u ljigavom stanju koje ne poštuje ni istok, ni zapad. Ako novostaljinu kaže “DA” i na pladnju mu priloži sudbinu Srbije, u hegelovskom poimanju ponavljanja istorije, to je farsa (tragediju je, znamo, prethodno markirao Milošević). Kako god promiloševićevac na čelu Srbije da odluči, račun će doći građanima – svrstaće ih na stranu svetla ili tame, na jednu ili drugu stranu nove gvozdene zavese, što će odrediti sudbinu ne samo sadašnjih nego i ko zna koliko novih generacija. Neka niko ne gaji iluzije da je moguće izabrati nešto između. Gajiti takve iluzije – u vreme zastrašujućih Putinovih zločina u Ukrajini – nivo je nemoralnih šibicara, a ne državnika.

Ispit pred kojim je sada Vučićeva Srbija – rekli smo čijom zaslugom – skoro je isti kao i onaj pred kojim je bila Jugoslavija što’no se kaže na pravdi boga 1948.godine. Tada je Jugoslavija stavljena pred izbor između poniznosti i lojalnosti Staljinu i njegovom (pro)gulagovskom lageru ili izboru vlastitog puta, što je podrazumevalo imati vizije, hrabrost i veru u svoje snage pa Staljinu reći “NE”. Tito je rezolutno odbio poniznost Staljinu i njegovoj strani tadašnje gvozdene zavese, što je Jugoslaviji omogućilo samostalnost i zavidnu emancipaciju, ma šta o tome bulazne nacionalisti. Za osiljenom Staljinu tada reći “NE”, koje je iznenadilo ne samo tiranina u Kremlju nego i čitav demokratski svet, zaista je trebalo imati ne samo vizija i hrabrosti – trupe Staljina i njegovog lagera bile su raspoređene na granici Jugoslavije, ginulo se na granici – nego se trebalo suočiti i sa ne malim brojem onih u tadašnjoj državi koji su bili opčinjeni Staljinom, slično kako su danas rusofili – notorni nacionalisti – opčinjeni Putinom. Trebalo je tada rešavati i taj problem, što je bila muka po sebi iza koje su ostale ne male traume.

Između Jugoslavije 1948. i Srbije (u okviru SFRJ) pod Miloševićem i današnje pod Vučićem, postojala je i postoji ključna razlika. Na čelu Jugoslavije 1948. bio je međunarodno respektovani državnik (sa svojim vrlinama i manama) iza kojeg su stajali na delu potvrđen antifašizam i slavna partizanska epopeja. Na čelu Srbije krajem prošlog veka i sada su opskuranti čiji su šibicarski kapaciteti primereni provincijskim vašarima. Je li onda čudno što se novija srpska istorija zaista svodi na Hegelovu maksimu o tragediji i farsi?

(Autonomija, ilustracija: Pixabay)