Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Poljoprivrednici su srce Srbije…

Autori 11. avg 2022.
4 min čitanja

… a ne Kosovo, floskula za zblanute, naivne i lakoverne kako bi nacionalističke i u hedonizam ogrezle crkvene elite –  autore te mobilizacijske podvale – spokojno večno parazitirale na bedi građana, koji decenijski izloženi bezočnim lažima i podvalama tavore u sveopštoj  truleži.

Elem, traktori su se (ne)nadano našli u centru Novog Sada, uprkos policijskom pokušaju da traktoriste u tome spreče, preteći im visokim kaznama. Tome su – pored standardnih muka potcenjene i zapostavljene poljoprivrede – doprinele koliko velika suša, toliko i galopirajuća inflacija izazvana domaćim pljačkaškim javašlukom i eksternim razlozima (zločinačka agresija Putina na Ukrajinu). Paori, uglavnom poljoprivrednici iz okoline Novog Sada, parkirali su svoja sredstva za rad pred Banovinom, u kojoj stoluje takozvana Pokrajinska vlada Vojvodine. Znaju oni da u Banovini ništa ne mogu rešiti, znaju da se tu o malo čemu odlučuje, jer su Vojvodini, Banovini, nacionalističkom olujom od pre trideset i kusur godina brutalno sasečene ključne identitetske i ekonomsko-razvojne nadležnosti. Vojvodinu je to u svakom pogledu saseklo, upropastilo i bacilo na kolena. Nije postradala samo poljoprivreda – ključni ne samo vojvođanski resurs – nego su opljačkani i razoreni svi drugi vojvođanski razvojni potencijali. Brutalno joj otete nadležnosti Vojvodini nikad nisu vraćene – one bitne, suštinske – iako su lažljive postmiloševićevske vlasti to obećavale. Od radikala, od naprednjaka koji sada vladaju Vojvodinom, to se i ne može očekivati. Pod njima se pljačkanje i razaranje Vojvodine – onog što još nije do kraja opljačkano i razoreno – drastično nastavlja.

Kad se u ovom mraku i mrtvilu neko ipak pobuni, zapenjeni srboljupci u skupocenim odelima prepunih džepova, odmah krenu sa drekom „Kosovo je srce Srbije“. Ako za to baš i nema nekog zgodnog povoda, ako treba zabašuriti neku njihovu brljotinu koju ni mediji im ne mogu sakriti, povod je lako naći. Tu je večno zamrznut problem Kosova, izvor parazitiranja ovdašnjih bandi. Tu su njihove filijale na severu Kosova instalirane još za Miloševićevog vremena, tu su famozna „Srpska lista“ i centrale iz Beograda (ojačane Putinovm savetnicima) koje njom, „Srpskom listom“ – bajagi zaštite radi tamošnjih Srba – manipulišu. Očas posla se izazove incident, uključe sirene za uzbunu, zaplašeni narod se isteruje na barikade a režimski mediji dramu uvećavaju grozomornim izveštajima da „Šiptari evo samo što nisu počeli novi pogrom Srba na Kosovu i Metohiji, je l’da srcu Srbije, srpskom Jerusalimu“.

Pa ko u isprepadanoj javnosti Srbije da misli o poljoprivrednicima i tamo njihovim mukama, o ceni suncokreta… Što svojevremeno, u sličnoj nacionalističkoj farsi reče nekadašnji Koštuničin ministar unutrašnjih poslova D.Jočić „Dok Hilandar gori, vi pitate za kioske“ (u mladosti bio povezan sa obijanjem kioska, pa je na pitanje novinara o tome mangupski odgovorio navedenim kontrapitanjem, ističući ispred sebe Hilandar – koji tada jeste gorio – kao sveti štit). Stara je to šibicarska škola, koju je naprednjačka vlast dodatno usavršila, naročito kad su u pitanju paori ili radnici koji ne pripadaju kastama privilegovanih preduzeća. Oni koji su u privilegovanim kastama – u fabrikama namenske proizvodnje (oružje i municija), u javnim preduzećima, EPS-u, Telekomu i drugim privilegovanim delatnostima – bez ikakvih problema barikadama javnih prostora očas posla namiruju sve svoje prohteve.  A zaboravljeni seljaci, paori…? Kako im bog da, žilavo je to, preživeće nekako, računaju oni u državnim upravljačkim salonima.

Ekstremna suša je sve, posebno male i srednje poljoprivrednike, dovela do očajanja. Vlast, slizana i koja brine samo o profitu novonastalih latifundista – koji su smutnom (pljačkaškom) „tranzicijom“ privatizovali naplodnije delove Vojvodine – brinući kako da se nosi sa galopirajućom inflacijom koja joj ugrožava rejting, posegla je za ovde klasičnim gašenjem požara – preko leđa poljoprivrednika. Zamrzla je cene najvažnijih poljoprivrednih proizvoda i zabranila izvoz proizvoda na kojima su poljoprivrednici – u rastućoj svetskoj konjukturi za hranom – mogli nešto zaraditi. Ova, kao i prethodne vlasti, računa nisu to radnici privilegovanih preduzeća, kojima se zbog  blokada autoputa – ili samo najave blokada – moraju ispuniti svi zahtevi. Računa i manipuliše – jeste, suša je ekstremna, štete su velike (ovim objektivnim crnilom treba što više strašiti građane, jer vlasti ovo može biti odličan alibi i za sadašnje, i za očekivane probleme), ali se seljaci ipak neće ozbiljnije pobuniti. Ako se sporadično i pobune, obećavajućim šećerlamama lako ih je obmanuti i smiriti. Neorganizovana je to masa, računa vlast, bez sindikata su, slabo su upućeni u srž problema, lako podležu demagogiji – posebno „patriotskoj“ – pa ih je, za razliku od privilegovanih kasta koje predvode korumpirani sindikati, lako smiriti.

Vlast iz iskustva zna, da će se pobunjeni poljoprivrednici – vođeni egzistencijalnom brigom spašavanja na njivama i oborima onoga što se još može spasiti – brzo vratiti kućama. Ako baš i ne bude tako, tu je vlasti „Kosovo je srce Srbije“, tu su uvek spremna „Srpska lista“, njihovi lucidni mentori u Beogradu i dakako – tu su joj više nego odani mediji koji joj izdašno zoblju sa dlana. U krajnjem slučaju, probleme poljoprivrednika lako je moguće zatrpati insceniranim problemima manipulativno izvikanog srca Srbije, Kosova. Kad se jednom ovde (ako ikad?) konačno shvati da su poljoprivreda i poljoprivrednici, da su paori ako ne baš celo srce Srbije, onda njegovi vrlo vitalni delovi, tad će za Srbiju biti šanse da se spasi bede. Tad će poljoprivrednicima, paorima – i svima nama – svanuti bolji dani. Traktore tada nećemo gledali u centru Novog Sada, pred kastriranom Banovinom – i njoj će se valjda jednom vratiti otete nadležnosti – nego tamo gde im je mesto, na njivama. Traktoristi se neće naganjati sa policijom, nego će sa spokojnim porodicama brinuti o svojim imanjima i životima. Brige oko vremenskih uslova i nepogoda doduše nikad neće biti lišeni, ali bar neće strepiti od pljačkaša u skupocenim odelima, koji im neće moći prodavati kvazipatriotsku demagogiju.

(Autonomija)