Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Pilićari u kučinama

Izdvajamo 05. нов 2022.
3 min čitanja

Ostati na jalovoj strani ili prekoračiti Rubikon?

Pilićarenje, muljanje, zamajavanje, petljavine i obmanjivanje i sebe i onih oko sebe – na to se svela spoljna politika Srbije. Vajna ’četiri stuba’, karakteristika infantilnih društva, ni blizu onom što je bila politika nesvrstavanja SFRJ na koju bi postmiloševićevi pilićari da se naslone, da je bajagi nastave. Kad je pak reč o unutrašnjoj politici, pilićarenje je preblaga reč. S obzirom na razobručeno samovlašće, na sveopštu korupciju i enormne – bezmalo legalizovane – pljačke, primerenije bi je trebalo zvati banditizmom.

Pilićarska politika na spoljnjem i banditizam na unutrašnjem planu pupčanom vrpcom vezane su sa ratno-zločinačkom Miloševićevom politikom. Doduše, Milošević prema svetu, prema moćnijima, nije servilno pilićario i cinculirao kao njegovi naslednici na čelu Srbije, nego ih je osiono ignorisao pa nek narod i državu to košta šta košta. Opsednut suludim fantazmom (i voljom za neograničenom moći) da spreči je l’ da nameru ’zapadnih moćnika’ da uspostave novi svetski poredak na štetu Srba i Srbije, ignorisao je i rezolutno odbijao sve savete i sugestije da ne srlja u zlo, da ne razara bivšu državu, da on – time i Srbija kojom je u potpunosti gospodario – ne srljaju u propast, bedu i sramotu.

Znamo kako je umišljeni srpski mesija završio. Znamo kako su završili narod i država koje je bajagi hteo da podigne sa kolena, da im vrati dostojanstvo. Od Srbije je napravio jad i bedu – što đavolov šegrt Vučić i njegova propaganda danas besramno podmeću postpetooktobarskim vlastima, koje istina nisu bile cvećke. Od Srbije i Srba umišljeni mesija je napravio međunarodne parije, slično onom što Putin zločinstvom u Ukrajini sada pretvara Rusiju i Ruse.

Prošle su mnoge godine, sad već i decenije, a Srbija iz strašnog sunovrata ništa nije naučila. Nedavna prošlost, zla i sramote, gurnute su u duboki zaborav. Peti oktobar – jalova nada da je moguće izbavljenje iz zla devedesetih – mračni talog prošlosti skoro nije ni dotakao. O deceniji poraza i sramota – kad je reč o dominirajućoj javnosti – se ne govori. Ako se kadikad šta i progovori, lamentira se o na pravdi boga nepravdi prema Srbiji i srpskom narodu, večitoj, je li, žrtvi iskonskih neprijatelja; govori se o godinama srpskog prkosa u odbrani je nacionalnog dostojanstva i identiteta, za šta je srpski mesija – koji je završio u Hagu – žrtvujući sve što se žrtvovati moglo (dakako ne svoje lično, svoje nekretnine je uvećavao, nego narodno, državno), ali nadmoćnim dušmanima koji nam i sad je l’ da rade o glavi nije mogao da se suprotstavi.

Aktuelni vlastodršci, odnosno Vučić, koji su u spoljnjoj politici nastavili pilićarenje postpetooktobaraca (Tadićeve tzv. ’crvene linije’, ’četiri stuba’, bajagi neutralnost a servilna poniznost Putinu i mitologizovanoj Rusiji) u novim međunarodnim okolnostima izazvanim Putinovim zločinstvom prema Ukrajini, upleli su se kao pile u kučine. Ne znaju gde udaraju, ne znaju šta bi i kako bi. Pod kamen bi da se sakriju i pritaje, dok međunarodna salauka ne prođe, ali kamena za to nema. Svako na međunarodnoj sceni je isteran na čistinu da pokaže šta je i ko je. Srce i duša – a mnoge i koruptivna vezanost i ucenjenost – bezmalo sve srpske pilićare neodoljivo vuče Putinu. S druge strane, nisu što’no se kaže toliko mutavi, da ne znaju da bez vezanosti za zapadne zemlje, za EU pre svega, za njezine izdašne fondove, tehnologije i investicije Srbija opet srlja u bedu i izolaciju slične onima iz strašnih devedesetih.

Preznojava se Vučić, ne zna šta bi i kud bi, glumatanje mu više ne pomaže. Za opredeljenje za jedino razumnu makar i nevoljnu odluku, da Srbiju prikloni zapadu, plaši se reakcija nacionalistički politizovane i potpuno rusifikovane crkve (SPC) i dakako sve agresivnije desnice koju je itekako podržavao, i čijem otrovu je i sam dao ogroman doprinos devedesetih. Bio jedan od glavnih kopača jame namenjene za ono malo evropejstva u Srbiji, a sad mu ta jama opasno preti ako preduzme za Srbiju jedini spasonosni izbor – raskid sa zlom Putinove politike i opredeljenje za moralno i egzistencijalno ispravnu stranu, za zapadne vrednosti iako ni tamo nije baš sve potaman.

Pored svega navedenog, tu je neminovnost rešavanja za Srbiju pitanja svih pitanja – kosovskog problema, tog maligniteta čije je naopako rešavanje (’olako obećana brzina’) nacionalizmom zatrovalo Srbiju i – u konačnici – ključno doprinelo razaranju nekadašnje države. Pilićarenje i šibicarsko kupovanje vremena sa takozvanim ’Srpskim listama’ i instaliranim ilegalnim ekspoziturama srpskih Službi na severu Kosova, ni tu više ne pomaže. Rešenje je ili priznati realnost – priznati nezavisnost Kosova i graditi dobrosusedske odnose dve države na dobrobit i Srba na Kosovu i Albanaca u Srbiji, na dobrobit celog zapadnog Balkana, čime bi bio rešen ključni izvor regionalne nestabilnosti – ili nastaviti jajarluk i agoniju i Srbije, i Kosova, i čitavog ’regiona’ do u beskraj.

Trećeg rešenja nema, kao ni više vremena da se donese sudbonosna odluka. Za srpsko pilićarenje i cinculiranje svet više nema strpljenja.

Srbija je pred Rubikonom. Ostati na jalovoj strani ili prekoračiti Rubikon? Ključni problem za donošenje spasonosnog rešenja je u tome, što Srbija danas nema državnika(e). Ima masu pilićara.

(Autonomija, foto: Vojin Ivkov)