Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Nova lica ili nove ideje i programi?

Pavle Radić 03. јул 2024.
4 min čitanja

Glavinjanje opozicije u propalom srpskom društvu

Od obnove parlamentarizma u Srbiji početkom poslednje decenije prošlog veka do sada, iz krugova čak i razboritih građana na i najdobronamerniju kritiku opozicije ne gleda se naklono. Govori se da pored njenog nesporno bezočnog cipelarenja i šikane od strane režima, nije pošteno da joj se dodatno štošta spočitava čak ako za to i ima razloga. Time se – govori se – objektivno staje na stranu vlasti, što je dakako besmislica.

Da ne bi bilo zabune, kritički razmatrati ideologiju i praksu srpske političke opozicije nikako ne znači aboliranje od odgovornosti upropastitelja Srbije i srpskog društva počev od Miloševića, pa evo do danas Vučića. Pri čemu se upropašćavanje države i društva ne može svesti samo na pojedince ma koliko da su patološki opterećeni voljom za nekontrolisanom moći. Pozamašan posao, a upropaštavanje relativno uređenog društva i države – kakva je bila SFRJ i u njoj SR Srbija – zaista je zamašan posao, koji pojedinci mračnjaci ne bi mogli izvršiti tako temeljno bez izdašnog sasluženja ešalona ne samo iz nominalne politike, nego i iz sfere kulture, akademskih zajednica, dakako medija informisanja i crkve. I – zvučalo to nekom jeretički ili ne – bez pomoći opozicije. Za civilizacijski sunovrat Srbije odgovornost snosi i opozicija vladajućim režimima od Miloševića do danas. Ako se zaista želi zaustaviti spirala dalje propasti, pod lupu kritičkog sagledavanja mora se bez okolišanja staviti i srpska opozicija, jer će – kakva god da je – kad-tad zameniti radikalsku Vučićevu svevlast koja je zarobila Srbiju ako ne više, onda barem kao i svojevremeno Milošević.

Od pojave Miloševića u srpskoj politici, njegove mahnite nacionalističke revolucije i beskrupuloznog ataka na tada postojeći ustavni i institucionalni poredak SFRJ – temeljen na AVNOJ-evskim principima (valjda jedinim na kojima je po mnogo čemu složena Jugoslavija možda ipak mogla opstati) – pojavio se problem, ne toliko da li će Miloševićev atak na SFRJ (i Srbiju, nikako to ne treba smetnuti s uma!) u Srbiji dobiti opoziciju srpskom (jugopslovenskom!) Neronu, nego hoće li ta opozicija biti programski zaista prosvećena, odgovorna, ili će biti samo personalna opozicija Miloševiću a programski slična ili čak radikalnija u destruktivnosti od ideologije glavnog palikuće. U drugim republikama ondašnje SFRJ – i vidno uznemirenim posmatračima izvan SFRJ – oko tog ključnog pitanja strepnja je bila velika i sasvim opravdana. U pitanju je bila sudbina bivše zajedničke države i svih građana u njoj.

Nacionalistički požar u Srbiji – koji je Miloševićeva propaganda obilato ’gasila’ benzinom bajagi braneći Jugoslaviju od ’secesionističkih antisrpskih republika’ – zahvatio je bezmalo celo srpsko društvo. Budući su propadali svi domaći i međunarodni pokušaji da se na miran način sa Miloševićem i metastaziranim srpskim nacionalizmom nađu kompromisna rešenja za jugoslovensku krizu, reaktivni nacionalizam vremenom je zahvatio čitavu SFRJ. To je suštinski bio njezin kraj. Nakon svega kroz šta je bivša država na svom kraju prošla, je li zebnja drugih naroda bivše države i dobronamernih posmatrača sa strane od onog što se događalo u Srbiji bila opravdana ili ne, prosudite sami. Na šta pak danas liči kolovođa ratova Srbija pod Miloševićem – i izmanipulisano srpstvo u celini – nakon još uvek neugasle nacionalističke pošasti, najrečitije govore kolone građana koje je trajno napuštaju uprkos ’sveopštem procvatu’, kako neprekidno trube Vučić i horde mu propagandista pljačkaša.

U čemu je problem srpske opozicije i zašto i ona snosi odgovornost – izuzimajući izuzetke marginalizovane građanske struje – za današnje tragično stanje Srbije i srpstva?

Ideološki poredak bivše države osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka iscrpio je emancipatorske potencijale, pa je Jugoslavija zapala u dekadenciju i krize. Srbija je – predvođena Miloševićem koji je radi lične vlasti zajahao i raspalio nacionalizam – odbijala imperative modernizacije i evropeizacije. Ustalilo se mišljenje da je nacionalističku poharu pokrenula SANU, njen bajagi nepostojeći Memorandumom. U tome ima istine, ali ne cele. Uzroci pada Srbije u tribalizam i posledični sunovrat, složeniji su i dublji – o čemu ovde neće biti reči – o tome je razložno pisala i govorila Latinka Perović (prema kojoj se Srbija odnosila kao zla maćeha). Memorandum SANU je bio možda samo casus belli za put u ratove i zlo.

Problem srpskog društva je u tome što na ključnoj civilizacijskoj vododelnici – prelaz iz autoritarnog jednopartijskog poretka u istinski parlamentarizam – njegove dominantne elite Miloševićev politički program (’uzdizanje srpskog naroda sa kolena’) nisu prepoznale kao put u pakao. Štaviše, one su mu taj put i trasirale i stavile mu se u službu, zdušno podržavajući ratnu politiku i ’uzdizanje Srba sa kolena’’. Bilo je doduše i kritike vožda, ali ne zbog ratne politike, zla i zločina, nego zbog toga što im vožd zbog je l’da komunističkog pedigrea nije brzo i u željenom obimu ispunjavao velikodržavne tlapnje. Crno i naopako – a obogotvoreno – ideološko stajalište dominantnih srpskih elita postaje ideološko stajalište – uz prograđanske izuzetke – skoro celokupne srpske opozicije. Kako za Miloševićevog vakta, tako nažalost i danas. A kad je tako, sreće po državu i društvo nema niti može biti bilo da se vlasti smenjuju ili ne smenjuju. Oponirati upropastiteljima samo personalno (svevlašće, korupcija, kriminal itd.), a ne i suštinski programski – nekad Miloševiću, sad Vučiću – ne donosi spasonosno rešenje. Nacionalizam opstaje kao jedina srpska politička konstanta. To je ono – konzervativizam, nacionalizam, antievropejstvo, autarhija – što stoji u korenu propalosti Srbije i srpstva.

U tavorenju i nemoći da se iskorači iz bede i beznađa, u nemoći da se na izborima smeni beskrajno manipulativna, korumpirana i pljačkaška Vučićeva svevlast i nemoći da se na razuman način reši ’nerešeno srpsko nacionalno i državno pitanje’ – koje je iz komforno rešene pozicije u SFRJ ’nerešivim’ učinila Miloševićeva politika i nacionalizam jednako vlasti kao i opozicije – postavlja se infantilno pitanje trebaju li srpskoj opoziciji nova lica, koja će konačno ponuditi pravi izlaz iz lavirinta propalosti. Ne spominje se potreba za novim, prosvećenim, od nacionalizma, konzervativizma i sumanute velikodržavne mitomanije oslobođenim ideologijama i političkim programima. Ne spominje se potreba da se smogne političke hrabrosti i sluđenoj javnosti ponude nove prosvetiteljske vizije društva, da se društvo jasno ogradi od nacionalizma, klerikalizma, mitomanije, autarhije, ratova, zločina i zločinaca, njihovih ideologija, od antievropejstva, od sumanite putinofilije… Bajagi opozicija će time dodatno izgubiti ionako slabu podršku u od vlasti instrumentalizovanoj javnosti. U tome ima istine, ali može li se od spasonosnih rešenja, od istine neprekidno uzmicati bezmalo četiri decenije ne saopštavajući je glasno javnosti? Bez pune istine o prošlosti (naročito recentnoj) o ratovima, zločinima, o ideolozima velikodržavlja i njihovim propagandistima, neće biti velike koristi od samo političkog obaranja Vučića. Samo puna istina o svemu može spasiti Srbiju i srpstvo iz ambisa samoobmana i laži. Sve drugo – makar i sa famoznim ’novim licima srpske opozicije’ (sa nasleđenim pogubnim ideološkim matricama, čemu smo imali i imamo prilike da svedočimo) – agoniju Srbije i srpstva produžava do u beskraj.

Na infantilno pitanje šta je nemoćnoj srpskoj opoziciji potrebnije – nova lica ili nove ideje i programi – odgovor je jednostavan. Potrebna su i nova lica (ne sipa se novo vino – nove ideje i programi – u zagađene mješine stare, u stara lica!), i radikalno nove političke ideje i programi (ne sipa se prokislo staro vino – stare ideološke matrice, u mješine nove – u nova lica opozicije!).

(Autonomija)