Beogradski vazali Kremlju, predsednik Srbije i patrijarh SPC, u ime svih nas (s kojim pravom?) izabrali su – putuj Evropo, nemoj uopšte čekati na nas. Mi ćemo uz Moskvu, uz Treći Rim. Poklonićemo se Putinu – jednako kao i naši servilni prethodnici – i ’za veliku rusku lađu vezati naš mali čamac’. Ujedinjena Evropa i njezine vrednosti nisu kuća za naš je l’da nebeski narod. Ona – demonska, kako ju je okarakterisao ruski patrijarh Kiril okićen najvećim srpskim odlikovanjem (i okružen demonskim evropskim tehnologijama i luksuzom) – želi da zatre naš identitet i kulturu, kako pred zločincem iz Kremlja bulazni Prvoslav Perić sa patrijarhovskom mitrom na glavi. Kakav patrijarh, takva i crkva kojoj je na čelu. Ona oho, ho, odavno ne voli Evropu i njezinu prosvećenost, njezino je l’da ’antihrišćanstvo’. Nije li bogomoljac Nikolaj Velimirović – osnivač svetosavskog nacionalizma i inspirator Ljotićeve ideologije prezirao Zapad – i u SPC baš zbog toga proglašen za sveca i uzor teologa srpskog pravoslavlja.

Dakle po izboru vazalskog dvojca koji je uzurpirao pravo da odlučuje u ime svih građana Srbije kud ćemo i s kim ćemo, mi nećemo u ujedinjenu Evropu jer je sve što dolazi sa zapada demonsko (da li i tehnologija i luksuz u kojem mrzitelji Evrope, dakako i vazalski dvojac, obilato uživaju?). Mi ćemo uz ’veliku lađu’, uz ruski svet, uz Treći Rim i mračnjaštvo Putinovog dvorskog evroazijatskog ideologa Aleksandra Dugina, a ne uz Brisel, Strazbur i evropsko prosvetiteljstvo kud što na biciklima, što trčeći hrli pobunjena mladost Srbije. Nećemo onako kako je onomad pred Srbijom vapio od putinovaca prezreni Dositej Obradović. Mi ćemo uz one koji kritičare vlasti i moći satanizuju, proganjaju, utamničuju, ubijaju, jer je tamo – u Trećem Rimu gde stoluju poštovaoci Staljina i gulaga – mesto našem malom je l’da čamcu. Kome se u našem malom čamcu ne sviđa putinizam i staljinizam, neka iseljava u svet, vrata su im širom otvorena.

U Moskvu na poklonjenje Onome – kojeg se zbog zločina u Ukrajini i tiranskog vladanja Rusijom pristojan svet kloni kao da je kužan – najpre je stigao licemer sa patrijarhskom mitrom na glavi, da poput arhanđela Gavrila (odnosno Vučićevog kurira) zločincu saopšti blage vesti iz Srbije, na koje zločinac iz Kremlja odavno računa kao na nešto izvesno od poniznih mu podanika sa Balkana. Prva blaga vest upravitelju Kremlja i cele Rusije bila je da će mu vožd Srbije doći na poklonjenje na glamuroznu prkos vojnu paradu povodom Dana pobede nad fašizmom 1945. Potom je srpski patrijarh upravniku Rusije ponovio staru podaničku ponudu da će Srbija – ’bude li značajnijih geostrategijskih promena, svoj mali čamac da veže za moćnu rusku lađu’. Na kraju je svevišnjem u Rusiji preneo ne blagu nego gorku vest da u Srbiji traje ’cvetnaja revolucija’ kuju ćemo uz božju pomoć i pomoć bratskih ruskih službi odavno instaliranih u srpske, ne samo službe bezbednosti, prevazići. Tako srpski patrijarh – koji je je l’da ’uvek uz svoj narod’- zločincu odmetnutom od ljudskosti i humanosti predstavlja masovnu studentsko-đačko-građansku pobunu protiv kriminalne vlasti kojoj verno saslužuje crkva, posebno njezin patrijarh i njegov tutor arhiepiskop novosadski i mitropolit bački Irinej, koji je a da kako nego prisustvovao poklonjenju ruskom tiraninu. Hoće li posle ovog sramnog čina dvojca crkvenih vazala imalo biti stid što su tiraninu u Kremlju svoju – pod Vučićevom kriminalnom vlasti pobunjenu ne samo mladost Srbije – klevetali da su ’cvetnaja revolucija’ a ne građani željni slobode i reda u državi? Teško, stid ne stanuje u SPC.

Za okruglim stolom u zlatnim dvorima Kremlja, zločinac – koji bezočno razara Ukrajinu i u smrt i sakaćenje kao da su pleva, šoder a ne ljudi, šalje stotine hiljada građana Ukrajine ali i Rusije – sedi naspram poniznog srpskog patrijarha i njegovog tutora koji patrijarhu pomaže dok udvornički natuca na ruskom i kleveta svoj narod optužujući ga za ’cvetnaju revoluciju’. Ako ovaj prizor ne uđe u antologiju srpskog crkvenog beščašća, ne znam šta će ući. Porfirijeva kremaljska blamaža – u kratkom vremenu dosta ih je nagomilao – nije daleko od Hitlerovog poređenja sa svetim Savom, što je pred Drugi svetski rat na Kolarcu činio potonji svetac SPC Nikolaj Ohridski i Žički (Velimirović), hvaleći Hitlera kao ’prostog čoveka iz naroda’ koji se poduhvatio da svoj narod je l’da vrati korenima (znamo kako). Bešćutni kremaljski tiranin sedi za okruglim stolom preko puta poniznih mu slugu iz Beograda sa mitrama na glavi, i seiri. Ništa ne govori. Tirani vladaju zahvaljujući strahu i snishodljivosti podanika, ali čak i oni ne vole – šta više preziru – preteranu snishodljivost kad podanici prevrše svaku meru servilnosti.

Dok u Srbiji traje ’cvetnaja revolucija’ – za koju se patrijarh Porfirije nada da će biti ’prevaziđena’ uz pomoć domaćih i bratskih službi iz Kremlja – i dok predsednik Srbije Vučić među drugim autokratama i tiranima hodočasti u Moskvu na poklonjenje ratnom zločincu koji nemilice razara Ukrajinu – Trampovom voljom ostavljenu zločincu na milost i nemilost (gde kod zločinaca ima milosti?) – dok vazalni srpski dvojac vezuje ’naš mali čamac za moćnu rusku lađu’ bežeći od je l’da demonskog zapada (EU) i njegovih lažnih vrednosti (od demonskog zapada se kamče pare i materijalna pomoć bez iole pristojne zahvale za poklone), dotle pobunjena mladost Srbije što na biciklima, što maratonom danima prevaljuje skoro dve hiljade kilometara težeći ka Strazburu i Briselu, da tamo traže pomoć za izbavljenje iz jada i bede. Iz gorčine života koju im stvaraju oni, što podanički hrle tiraninu i zločincu u Kremlju koji veliku i po mnogo čemu – izuzevši načine vladanja – moćnu Rusiju vraća u neostaljinistička vremena, u zločinačke ratove, logore, u jad i čemer iz kojeg pristojan svet beži.

Srpski uzurpatorski moćnici vole i biraju mrak i ’čvrstu ruku’, ne baš sasvim zato što smo ’mi i Rusi je l’da iste krvi, vere i istorije’. Ta ljubav iz interesa vladajućih kasta temelji se ipak na nečem lukrativnom – tiranija za koju se ovdašnji vazali opredeljuju bira se zato što žele da takvu vladavinu uspostave i održavaju i u Srbiji. Ako bi se neograničena vlast ukinula i zamenila ’demonskom zapadnjačkom demokratijom’, parazitiranje bez ograničenja na koju su navikle svetovne i crkvene kaste ne bi bila moguća. Osvešćeni građani – ne više nesuvisli podanici kojima se manipuliše paraverom i lažnim rodoljubljem – tirane jednako u građanskim odelima i svešteničkim mantijama propitivali bi o načinu vladanja i služenja veri, te ih svodili na zakone i građanski red. Otuda famozne interesne ljubavi među tiranima i njihovim saslužujućim kastama.

Mladi obrazovani svet Srbije – iako rođen i odrastao u što u despotskom, što u poludespotskom okruženju – instiktivno hrli ka Strazburu i Briselu, ka prostorima gde se – uz sve mane – ipak uljudno i slobodno živi.

Čiji će izbor pobediti u Srbiji, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno – u Srbiji nisu upokojeni oni koji vole mrak, jer su u njemu svoji na svome. Za očuvanje mraka boriće se i bore se svim silama. Eno ih vazalski traže pomoć od upropastitelja Rusije. Pobunjena mladost, kako vidimo, ipak bira svetlost i iskustvo slobode (tako deluje za sada, ako joj oni koji vole mrak, vampiri, ne doakaju a strastveno to pokušavaju), ali da bi se lišila mraka mladost mora nešto učiniti sa upokojenjem vampira. Upokojenje ne može uraditi sama. Metaforičko upokojenje vampira je stvar svih građana željnih svetla, slobode i normalnog života.

(Autonomija/karikatura: STUPS)