Bezočne laži, petljavine, podvale, izazivanje kriznih situacija sa susedima radi zastrašivanja i sluđivanja građana svodeći ih na nivo – da prostite – ovaca, te predstavljanje sebe kao spasioce roda, vere i otadžbine, obrazac je vladanja u Srbiji – uz kratke ali ne baš sasvim uverljive izuzetke – od Miloševića do danas.

U pozadini kobajagi brige za rod i otačastvo, na koje su (sa mrskog zapada, dakako) zinule ale i vrane, odvijala se i odvija banditska pljačka vlastitih građana. Dok se država i društvo raspadaju u bezvlašću i lopovluku, banda(e) ogrezla u lažima i pljački se bahati. Jedino strogo vodi računa da građane – politički i moralno otupele mase – drži u permanentnoj kleronacionalističkoj narkozi, tom pouzdanom strahu od drugih i drugačijih, od pretećeg zla sa zapadne strane, da ih tretira ka ovce zahvalne što ih banda spašava od nemani koje ništa drugo ne rade, nego atakuju na smernu i je l’ da miroljubivu Srbiju. I – vreme pokazuje – otupelim masama više nego uspešno gospodari držeći ih u bolesnim iluzijama o svojoj nacionalnoj i verskoj izuzetnosti. A što je Srbija po skoro svim merljivim parametrima na dnu Evrope, bandu zabole, da prostite, ona stvar.

Nije nikakva tajna uspeha vladajućeg banditizma i zločinstva u Srbiji. Od Miloševića do danas, javnost, javna svest, strogo se kontroliše i modelira po meri najgorih i najbezočnijih među nama. Uzurpirani mediji svedeni na odvratne propagandne biltene (paramediji) laži, podvale i prostakluk pretvaranju u kleronacionalističke istine (otrov), uz istovremeno proterivanje iz javnog života istine, prosvećenosti i morala, te njihovo tretiranje kao nacionalnog svetogrđa i otpadništva. Otuda ostrvljenost vladajućeg banditizma spram svakog kritičkog glasa, otuda ostrvljeno zatiranje ma i zametaka kritičke javnosti. Zato je u Srbiji medijska situacija ovakva kakva je, zato je to zločin nad sopstvenim narodom.

Sistematske laži i manipulacije, sistematsko trovanje naroda zlom, počele su od memorandumskog bulažnjenja ne samo SANU, nego i dominantnih intelektualnih beogradskih nacionalističkih krugova – koje ne prestaje do danas – o navodno poniženom položaju Srba i Srbije u bivšoj SFRJ. Patološki obuzet voljom za moći Milošević je to politički operacionalizovao i znamo šta je posle bilo sa zajedničkom državom. I sa Srbijom. Eksplozija nacionalizma i šovinizma, ratni rasap, zločini, pljačke.

Prizori ratnog zla – o kojem su nasuprot Miloševićevoj ratnoj propagandi namenjenoj trovanju srpskog naroda, objektivno, faktografski, izveštavali svetski mediji – doveli su Miloševićeve propagandiste u situaciju da faktografiju zla koja je dopirala do javnosti demokratskih zemalja, tretiraju kao bajagi izgubljeni medijski rat Srbije, koja se medijski ne može odbraniti od je l’ da zapadnjačkih laži, uprkos tome što su po zapadnim prestonicama osnivani Miloševićevi propagandni centri i vajni „kokusi“. Trebalo je svetu prodati rog za sveću, ali avaj. Istina o ratovima i odgovornosti Miloševićeve Srbije za njih nije se mogla sakriti budalaštinama o izgubljenom medijskom ratu.

Kako se Srbija do danas nije iskobeljala iz zločinačke politike devedesetih i kako se njezini sadašnji vlastodršci ideološki ni za milimetar nisu odmakli od miloševićevsko-šešeljevskog zločinačkog nasleđa uprkos pritvornom proevropejstvu – to je opet meta najpre saveta, potom upozorenja i kritika od demokratskih zapadnih zemalja. Iz EU ozmeđu ostalog, kojoj navodno banda na vlasti teži čvrsto stežući šipke, odnosno fige u džepovima.

I šta banda radi? Na dobronamerne savete i spremnost evroatlanskih integracija da pomognu Srbiji i regionu da izađu iz beskrajne bede jalovim bavljenjem samim sobom te da se uključe u civilizaovani svet, na upozorenja i jasne poruke da će u protivnom obustaviti podsticajne pre svega materijalne benefite i za ovdašnje prilike obilne donacije, banda na vlasti i njihovi propagandisti trube o navodnim bezočnim ucenama i pretnjama „moćnih, bogatih i jakih – maloj ali pravdoljubivoj slobodarskoj Srbiji“. Blebetanje i trovanje lažima vlastitog naroda.

Ne radi to banda samo zbog belodane infantilnosti i zaslepljenosti glupostima. Radi to sračunato – nekako bi da ostane na sisama zapadnih fondova, a suštinski joj nije stalo ni do evropskih i zapadnih vrednosti, ni do uređene Srbije. Zna da u uređenom društvu ne bi mogla zadržati banditski status, zna da bi dopala zakonskih sankcija a mnogi i robije. Saveznike zato traži sa sebi sličnima, sa despotijama na istoku, sa zločincem Putinom.

Evo, pored „Sputnjika“ – na zgražavanje demokratskog sveta – kao jedina državi u Evropi Srbija nakon zločinačke agresije Putina na Ukrajinu dobi i njegovu dodatnu industriju laži „Raša tudej“. Nazdravlje nam, pored ovoliko ovdašnjih proputinovski medijskih trovača, dobismo još jednog Putinovog.

A narod, a građani? A sudbina Srbije? Pa isto kao i pod Miloševićem, za alavu bandu sve su to trice i kučine u koje se pritvorno kunu. Tragično je što pred tim, u korist svoje štete, mase metanišu.

Ako je Srbija zaista izložena pretnjama i ucenama, a jeste, onda one dolaze sa istoka. Iz Kremlja pre svega. Doduše prvenstveno zaslugama koliko aktuelne, toliko i prethodnih servilnih nacionalističkih vlasti.

(Autonomija)