Skip to main content

PAVLE RADIĆ: I, šta ćemo sad?

Autori 12. apr 2022.
3 min čitanja

Pred identičnim izborom Sbija se našla krajem 80-ih prošlog veka

Mi smo išli putem. Put jer bio dug.

Kasno opazismo da je taj put krug.

                                        (T. Ujević)

Prođoše oho-ho izbori u Srbiji, a zvanični izborni rezultati ni posle deset dana još nisu jasni. Šo bi rekli Crnogorci: Đekna još nije umrla, ne zna se kad će. Izborni takmaci spore se isključivo oko regularnosti izbora za Gradsku skupštinu Beograda, za koje su opozicionari polagali najveću nadu da mogu preuzeti vlast i time iz metropole ozbiljno uzdrmati neprikosnovenog srpskog vlastodršca – što verovatno nije daleko od istine – mada se Vučićev manipulativni kapacitet kojim desetleće neprikosnoveno vlada Srbijom ni u kom slučaju ne sme potceniti. Radikal je to šešeljevskog kova, koji sa hiperkorumpiranom kastom koju je instalirao na svim ključnim mestima u društvu, ne preza ni od čega. Opozicija računa da bi preuzimanjem vlasti u Beogradu obavila pola posla za preuzimanje vlasti u celoj Srbiji.

Što se tiče izbornog lopovluka širom Srbije – namicanje glasova za parlamentarne mandate i za jednog od takmaca za predsednika republike (pogodite kojeg) – o tome opozicija uglavnom ćuti. Biće da je reč, pre svega, o ključnom deficitu opozicije van Beograda i još par većih gradova, o njezinoj organizacionoj, kadrovskoj i finansijskoj oskudnosti, time i nemogućnosti iole ozbiljne kontrole izbornih procesa. Ali hajde da sačekamo da se trakavica oko izbornih rezultata – u senci neviđenog zla koje raspomamljeni Putin nanosi Ukrajini – kako-tako (nagodbaški?) završi, pa da građani zvanično znaju na čemu su.  

Problem srpske opozicije nije samo u tome što je ideološki uglavnom čvrsto nadesno nastrojena – neko baš rigidno, neko naizgled manje rigidno, što joj sa postojećim stanjem (ne)svesti velike većine građana i nije mana  –  što je u finansijskom smislu sirotinja (a znamo šta to znači naspram prebogate vlasti koja bogatstvo namiče kroz različite kanale na teret građana), nego i u tome što su u nju, među opoziciju, instalirani Vučićevi trojanski konji, ekstremni desničari, ljotićevci. Oni posle hinjenog opozicionarstva Vučiću, nakon što na izborima otmu deo opozicionih glasova, zbace maske i pokažu pravo korumpirano lice. Bajagi ni u kom slučaju neće u postizborne dilove sa dominantnim delom opozicije, jer bi oni, prava opozicija, je l’da, da izdaju Kosovo, jer se ne kunu u svetu Republiku Srpsku, jer bi da – sakloni bože – priznaju genocid u Srebrenici, jer bi da uvedu sankcije Rusiji, jer bi u EU i – đavolja posla, daleko bilo  – u zločinački NATO. A hoće li sa Vučićem? Debelo će, jel’ da razmisliti. Imaju iha-ha primedbi na Vučićevu vlast, koja nije baš sasvim pouzdana kad je reč o odbrani nacionalnih interesa, koncipiranih po njihovom veleumnom četničko – ljotićevskom – nikolajvelemirovićevskom kriterijumu – pa ako se oko toga sa Vučićem čvrsto, ali baš čvrsto dogovore, sve je moguće. Sa pravim, je l’ da, patriotama na polzu rodu i otačastvu hoće sve, sa slugama đavoljeg Zapada neće ništa.

I sve bi u tom infantilnom srpskom igrokazu – kojem kao da nema kraja – i dalje bilo u redu, i dalje bi mi dugo išli putem ne shvatajući nikako – poput Ujevića – da je u našem slučaju taj put krug bede i beznađa, da ne stižu – jedan za drugim – mal’ne katil fermani iz po svemu mrskih ali parama bogatih Vašingtona, Berlina, Londona, Pariza, Brisela… da ne nabrajamo dalje države koje Srbiju stavljaju pred izbor: ili uskladite spoljnu politiku sa demokratskim svetom, misleći pre svega na radikalni prekid bednog podaništva Kremlju (raspomamljenom Putinu koji varvarski razara Ukrajinu) ali implicite i Pekingu, ili su vam zamandaljena  vrata za pristup EU i demokratskom svetu. Trećeg nema, niti ima puno vremena da Srbija donese sudbonosnu odluku od koje će zavisiti životi budućih ko zna koliko generacija. Pred identičnim izborom Sbija se našla krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i – na svojoj koži zna većina građana Srbije, nažalost i regiona – fatalno pogrešila. Umesto istina zahtevnog ali berićetnog puta demokratizacije i modernizacije, izabrala je zlo nacionalizma, konzervativizma, mržnje, ratova, pogibelji i zločina. Je li se iz te fatalne greške išta naučilo?

E, da. Dok ovaj što se skromno poredi sa Pašićem, vidno nameren da ga pretekne po dužini vladanja Srbijom, priča bajke o medu i mleku u kojem živimo od kad je on na vlasti, dotle recimo u nekad bogatom i skoro na svaki način sređenom  Novom Sadu  građani organizuju mesta za prilaganje hrane ne malom broju nesrećnika koji su u sred zemlje meda i mleka ostali bez kore hleba, koju im građani sada kače na sabirnom mestu (vidi fotografiju iz bogatijeg dela Novog Sada). Za to vreme državna kompanija plaća 600 miliona evra engleskoj premijer ligi, žalosna nam majka, za prenos fudbalskih utakmica. Da li zbog silne ljubavi prema engleskom fudbalu ili zbog  – kako tvrde  oni koji oko sebe ne vide med i mleko, nego raširenu bedu, pljačku  i sveopštu korupciju – da bi se na indirektan način potpuno ugasili TV kanali (N1, Nova S) koji ne ponavljaju propagandne bajke i laži, nego svedoče o realnom životu kojim neveselo živimo?

(Autonomija)

Foto: Detalj iz zemlje meda i mleka.