Slučaj Srbija
Pošto se nemerljivim glupostima i zastrašujućom neodgovornošću dovela u haos i pošto decenijama ne zna, neće i odbija da se izvuče iz vrtloga u kojem se davi, Srbiji je ponovo pružena ruka spasa. Hoće li po ko zna koji put prezrivo odbiti pruženu ruku i za dugo, dugo, zapečatiti sudbinu najveće bede među državama i narodima u Evropi. Ako ne i šire?
Predugo ovde traje agonija. Predugo Srbija – u kojoj su upravljačke elite davno pogubile razum i koje su decenijama u nacionalističkom delirijum tremensu a odbijaju da se leče – lupa glavom o zid nanoseći zlo i sebi, i onima oko sebe. Grehota je to i zlo za srpski narod i – posledično – veliko zlo za druge male narode oko srpskog.
Hronologija zla je poznata. Sistemska kriza u bivšoj državi, infantilno vrćenje u krugu starog birokratizovanog poretka koji je izgubio sposobnost demokratskog inoviranja i modernizacije. Sa srpske strane, sa strane najbrojnijeg naroda u bivšoj državi – sa strane njegovih fatalnih upravljačkih elita – traženje uzroka za probleme Jugoslavije krenulo je po zlu. Uzrok je nađen, kao kod svake ignorancije – na pogrešnim mestima – u drugim narodima bivše države, u njezinom federalnom ustrojstvu kao je l’ da antisrpskoj konstrukciji i sličnim budalaštinama – pa je srpsko znamo kakvo potonje otklanjanje tako ’pronađenih’ uzroka neminovno završilo katastrofom i velikom tragedijom, u kojoj je nestala bivša nam država.
Da zlo bude veće, taj najpre nacionalistički a potom i klerikalni delirijum tremens kod Srba traje preko trideset godina. Malo ko se od zlih demijurga prizvao pameti, još manje je nešto delotvorno preduzeto kako bi se prekinuli nacionalistička agonija, ispalost iz razuma i civilizacije i kako bi se Srbija – srpsko društvo – vratili među normalan svet.
Kako ovakva kakava je danas Srbija nema ni snage, ni volje, ni znanja da se izbavi iz jada i čemera i kako je glavni izvor očajnog stanja u regionu – ni rata, ni mira – to su EU (Berlin, Pariz, London, Rim) i SAD posle niza naivno mlakunjavih i jalovih pokušaja da urazume beogradske političare, konačno izašli sa čini se čvrstim uravnoteženim predlogom za rešenje kardinalnog problema srpske politike i srpske pogubljenosti – kosovskog problema. Problema koji je osamdesetih godina prošlog veka ako ne porodio, onda je doveo do eksplozije do tada relativno marginalnog i relativno pasivnog srpskog nacionalizma, što je bivšu državu i – do tada pristojnu Srbiju –zavilo u crno.
U haosu neodgovornosti, devalviranja svih vrednosti, prostakluka, kriminala, ratova i zločina – koji su na sreću i zaslugom spoljnih faktora silom zaustavljeni, što ne znači da ih ponovo neće biti jer ideološka matrica koja je do njih dovela nije poražena – srušen je normalan život i čitav region je sveden na kužno mesto Evrope.
Putinova Rusija – obolela od istih boljki kao i svojevremeno Miloševićeva Srbija – u tome, u kužnom tretmanu, mu se evo pridružila.
Ujedinjena Evropa – uključujući i države koje ne priznaju nezavisnost Kosova – uz podršku SAD, Srbiji i Kosovu ponudila je predlog rešenja problema, time implicite i regionu jer ovaj problem na region sudbinski utiče.
I šta gledamo, čemu svedočimo vezano za ponuđeni predlog? Ne treba puno objašnjavati. Oni koji prate medije, rad Narodne skupštine, koji prate strku dominantne ’intelektualne’ i crkvene javnosti (ova potonja je još pritvorno tajnovita ali nema sumnje da će se rezolutno oglasiti zna se kakvim stavom prema predlogu) – vide haos primeren pijanoj vašarskoj šatri. Galama, svađe, vređanje, nadvikivanje i naguravanje na ivici fizičkog obračunavanja.
Kome su i oko čega u Srbiji uzavrele strasti povodom ponuđenog predloga? Suštinski zaratile su frakcije desnice, ekstremne desnice, jer uz nešto malo liberala u Srbiji levice faktički nema. Kao ni pristojne desnice. Levicu je uništio i za dugo kompromitovao Milošević i njegova nacionalistička Socijalistička partija Srbije. U sukobu su sad s jedne strane nevoljni potencijalni zagovornici prihvatanja (???!) i s druge strane zagovornici rezolutnog odbijanja ponuđenog predloga. A za davljenika Srbiju ponuđeni predlog je ruka spasa sad, pa ko zna kada ponovo ako se sad predlog odbije.
Potencijalne zagovornike prihvatanja ponuđenog predloga – uz kažu moguće modifikacije (nacionalistički mitologizovane ’crvene linije’) – predvodi mnogostruko kompromitovani autokrata lišen bilo kakvih skrupula Aleksandar Vučić, a protivnik prihvatanja predloga je bezmalo celokupna opozicija koja većinom zagovara maltene gori i crnji kleronacionalizam, gori mrak, nego notorni radikal Vučić sa svojim do srži korumpiranim SNS pokretom. Vučić bi – ne bude li se preplašio –prihvatio predlog ne zbog iskrenog uverenja da je to za Srbiju veliki korak u dobrom smeru, nego zato što je svestan da je bez fondova i pomoći Zapada u izolovanoj nikolajvelimirovićevskoj i proputinovskoj Srbiji – u kojoj bi se beda i izolacija ekstremno zaoštrila – i njegova vladavina ugrožena.
U čitavoj srpskoj frtutmi malo je razumnih, onih koji shvataju da Srbiji bez rešenja kosovskog problema nema spasa, da je čeka još veći jad i očaj, koji shvataju da bez rešenja kosovskog problema priznavanjem i uvažavanjem realnosti – a Kosovo je nezavisna država sa ili bez amina Srbije, kasno je sad pitati zašto iako je i to poznato – apsolutno nije moguća demokratska pristojna Srbija. Malo je onih koji shvataju da je pogrešno rešavanje kosovskog problema ustoličilo sve rđave vođe Srbije od Miloševića do danas i da će ih – ne bude li se prihvatila ponuđena ruka spasa, ponuđeni predlog – i dalje ustoličavati produžavajući agoniju ove unesrećene i ojađene zemlje.
(Autonomija, foto: Pixabay)