Tiranije i despotije boje se revolucija, obojenih ili neobojenih, kao vampiri svetla.

Na nekakvoj godišnjoj Ambasadorskoj konferenciji 23. decembra – koja građane Srbije sada interesuje kao lanjski sneg – Vučićev fikus na mestu predsednika Vlade Srbije Miloš Vučević komentarisao je aktuelne proteste u Srbiji posle koruptivnog ubistva 15 ljudi u padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. „Obojena revolucija je trenutno na delu, s tim što je prvi put uključena zloupotreba dece iz srednjih i osnovnih škola“, dijagnosticirao je samouvereno Vučević uzavrelu Srbiju.

Šta reći za Vučevićevu dijagnozu? Zna li on uopšte šta je ‘obojena revolucija’, ko je i zašto organizuje i ko se nje boji kao đavo krsta? Zna li u čijem političkom rečniku je ona strašilo za uterivanje naroda u tor podaništva – gde treba da se potulji i bespogovorno sluša obesne čobane – zna li da ih vladajuće bande u nedemokratskim sistemima tumače da su ujdurme mračnih belosvetskih sila (zapadnih demokratija) koje bi da ruše ‘legitimne vlasti koje štite suverenitet nepokorenih država’?

Pita li se Vučević javljaju li se revolucije u demokratskim društvima u kojima je stabilan istinski a ne fasadni parlamentarizam, u kojima vlada pravni poredak, u kojima su mediji informisanja slobodni, u kojima se održavaju slobodni a ne farsični izbori, u kojima su smene vlasti normalnost, u kojima se ne satanizuju i ne proganjaju politički protivnici, u kojima se u praksi a ne deklerativno štite ljudska prava i slobode, u kojima ima korupcije ali ni blizu razobručene kao u Srbiji i sličnim despotijama? Nigde naravno nije sve idealno, svugde postoje težnje da se marifetlucima stiču moć i privilegije, ali se društva razlikuju po tome što se iz nekih beži – iz despotija i tiranija – a u neke beži, u sređena demokratska društva.

Fenomen ‘obojenih revolicuija’ vezuje se isključivo za zemlje neuspešnih tranzicija iz autoritarnih jednopartijskih poredaka u višepartizam i slobodno društvo. Pobune građana željnih slobode i dostojanstva, odnosno ‘obojene revolucije’ kako bi ih tirani da delegitimišu, crvena su krpa za sve tirane kojih u svetu ne manjka.

Na Balkanu najdrastičniji slučaj neuspešne demokratske tranzicije je Srbija, koja se nakon kratkotrajnog pokušaja demokratizacije u prvom postmiloševićevskom periodu strovalila nazad u blato devedesetih obeleženo posvemašnom destrukcijom, razaranjem društva i države, pljačkom i kriminalom. O ratovima i zločinima iz devedestih – što kao nerazjašnjena teška moralna hipoteka kao vodenički kamen visi o vratu Srbije, o vratu njezine nedužne mladosti – da i ne govorimo.

Miloševićevu zločinačku vlast je – nakon pokušaja izbornog jajarluka 2000. godine, što je bila njegova kao i praksa svakog tiranina – srušila pobuna naroda koji nije pristao na izbornu krađu. Ta pobuna poniženih i obeznađenih ljudi u Srbiji kojima je bilo dogorilo do nokata, svetska tiranska menažerija je krstila ‘obojenom revolucijom’. Njom je je l’ da istinski borac za odbranu suvereniteta i dostojanstva Srbije i nepokolebljiv borac protiv famoznog ‘novog svetskog poretka’ na pravdi boga srušen od strane belosvetskih moćnika i stranih plaćenika u Srbiji. Brinući da očuvaju tiraniju po svaku cenu, tirani ‘obojenim revolucijama’ krste svaki pokušaj građana željnih slobode i normalnog života da se pobune protiv zlotvora koji ima upropašćuju živote.

Najgorljiviji je l’ da borac protiv pošasti ‘obojene revolucuje’ u Srbiji je nekadašnja perjanica zloglasnog JUL-a – pomoćnog ešalona Miloševićevog SPS-a – notorni staljinista Aleksandar Vulin. U oštroj konkurenciji srpskih boraca protiv ‘obojenih revolucija’ on je valjda najrečitija slika i prilika odbrane Vučićevog koruptivnog sistema vlasti. Usavršene ideje i praksu borbe protiv ‘obojene revolucije’ koju u unesrećenoj Rusiji praktikuje Putin, Vulin bi direktno da prenese u Srbiju. Zatrti svaku kritičku reč, svako protivljenje političkom nasilju, svako osporavanje autokratske prakse koja stremi ka potpunom totalitaruzmu, ubiti svaku ideju evropeizacije Srbije i njezino uključivanje u uređen demokratski svet, staljinista bi u korenu da saseče drakonskim represivnim merama. Baš na tragu onoga kome na spomenik u Moskvi dostojanstveno polaže cveće. Staljinista u tome u Srbiji nije usamljen. Mnogi pored njega bi da Srbiju večno drže u jadu i bedi dok se banda – samoproglašeni srbobranitelji o tuđem lebu – bahati u beskrupuloznosti i bezvlašću. Ono čega se istinski boje, što im ne da miran san, jesu masovne pobune građana, naročito studenata, đaka, profesora koji pred pritiskom bande ne savijaju kičmu, kao i slobodnomislećih građana kojima su pobunjeni studenti obnovili energiju i želju za povratkom u dostojanstven život. Banda u Srbiji je zaista s razlogom uplašena. Razularena radikalština i šešeljovština ne zna kud udara.

Miloše Vučeviću, građanine na čelu Vlade Vučićeve Srbije, u pravu si. U Srbiji je zaista na delu – ti je tako nazivaš – obojena revolucija. Kako će završiti, videćemo. Zavisi više od građana, od studenata i đaka koje smatraš politički maloumnim, nego od tebe i kamarile kojoj pripadaš.

(Autonomija/karikatura: STUPS)