Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Besramni kontinuitet zloupotrebe žrtava

Autori 08. јул 2024.
4 min čitanja

"To nisu komemoracije"

Zašto nacionalizam vladajućih srpskih kriminalnih kasti u Beogradu i Banjaluci i nacionalističkih delova ‘opozicije’ sa obe strane Drine, na politikantskim ne samo komemoracijama besramno zloupotrebljava srpske žrtve iz minulih ratova? Iskren pijetet prema pobijenim ljudima i saosećanje sa njihovim porodicama, razlog sigurno nije. Da jeste, nesporno potrebne komemoracije svim žrtvama suludih ratova krajem prošlog veka organizovale bi se drukčije, bez licemerja i primitivnog kleronacionalističkog patosa kojim se apsolutno zamenjuju teze o uzrocima patnje i stradanja ljudi. Prigodičarske kič komemoracije su politikantsko mitingašenje vladajućih režima organizovano za dodatno sluđivanje naroda, ne bi li ga se i dalje držalo u kleronacionalističkoj narkozi daleko od istine i o suludim ratovima, i o nepotrebnim žertvama, i o glavnim krivcima i njihovim ideologijama koje su do zla i brojnih žrtava na svim zaraćenim stranama dovele.

U Bratuncu, bosanskom gradiću obeležena je tridesetdvogodišnjica stradanja Srba srednjeg Podrinja. Srpska strana navodi da je tamo u ratnim dejstvima ubijeno 3.267 Srba, među kojima i četrdeset troje dece. Strašno je kad zbog suludosti pogine ma i nekoliko ljudi, pripadnika bilo kojeg naroda, a kamo li kad ih strada toliko. Srbija je na mitingašenju bila zastupljena na reprezentativnom nivou na čelu sa predsednikom Vlade Milošem Vučevićem, patrijarhom SPC Porfirijem, te za takve prilike neizostavnim ‘ministrom bez portfelja’ (a zapravo ministrom za javno neobznanjene specijalne zadatke, uglavnom huškačke i hajkačke na susedne narode i na domaće neistomišljenike). Iz Banjaluke je prisustvovao značajan broj vladajuće svite na čelu sa Dodikom, te velik broj drugih – po izveštaju medija i TV slikama – što vladajućih, što opozicionih političara. Prisustvovali su dakako rodbnina i prijatelji stradalih, te velik broj građana.

Ništa nije sporno sa ovog komemorativnog skupa, koji – da se odmah razumemo – treba da se održava ( kao što su potrebne komeracije za sve ratne žrtve na prostorima bivše SFRJ), sem – opet prema izveštajima medija – govora jednako velikodostojnika iz Beograda, kao i onih iz Banjaluke. Sporna je i nacionalistička scenografija ovog u osnovi politikantskog mitingašenja. To što je govorio predsednik Vlade Srbije, dobrim delom i patrijarh SPC, apsolutno je govor ideologa ratne politike iz devedesetih, koja je i dovela do žrtava kojima se bajagi komemorira. O šovinističkim ispadima ‘ministra bez portfelja’ Vulina na pratećim događanjima, da i ne govorimo. Kao i o skaradnom govoru, naročito rečniku, Milorada Dodika – koji kontinuiranim nastupima očito sinhronizovanim sa najvišim državnim kancelarijama u Beogradu i Moskvi – prosto priziva nova ratna zla u BiH i nove žertve, a sebe i svoje je obilato zbrinuo brojnim nekretninama i obilnim finansijama izvan mogućih novih ratnih sukoba. Koga više interesuje na šta su ličili ti po mnogo čemu skaradni i nemoralni govori obesnih nacionalističkih politikanata opijenih nekontrolisanom moći – kojima je do sudbine običnog srpskog naroda koliko i do lanjskog snega – može naći izveštaje medija na internetu.

Komemoracije žrtvama na svim zaraćenim stranama ali iskrene, apsolutno da. Ako nisu iskrene, ako se na njima – i mimo njih – ne govori puna istina o uzrocima stradanja žrtava i krivcima za to, ako se krivci za žrtve ‘svog’ naroda nalaze samo u drugima a pravi krivci se moralno i na svaki drugi način (između ostalog i sudski) aboliraju od zlodela i slave kao nacionalni heroji, onda to nisu komemoracije. To je onda politikanstvo najgore vrste, koje se sprda sa žrtvama ‘svog’ naroda u kojeg se kleronacionalistički licemeri kunu (žrtve drugih naroda – manir svih kleronacionalista – apsolutno se ignorišu i ne pominju; ponekad se, u iznudici, o tome samo ponešto protrkelja).

Kamo sreće da komemoracijama žrtvama iz minulih ratova na ex-jugoslovenskim prostorima zajednički prisustvuju – bar na onim simbolički najvažnijim – ne samo najviši predstavnici vlasti svih postjugoslovenskih država, nego i svih verskih zajednica i građanskih udruženja. O blagodeti zajedničkom prisustvu što’no se kaže običnih građana, nekad zaraćenih naroda, da i ne govorimo. Bio bi to ohrabrujući znak da se ovde degodilo lekovito suočavanje sa gorkim istinama, što bi bio znak moralnog ozdravljenja ovdašnjih društava i izlazak iz spirale mržnji i zla. Nažalost, na ovim prostorima (Srbija- BiH – Crna Gora –Kosovo) daleko smo bliži stanju ni rata ni mira, nego preko potrebnog razuma i moralnog prosvetljenja.

Suočavanje sa istinama bilo kojih naroda koji su prošli kroz velike traume, a ne samo ovdašnjih, dakako da nije lako. A sem suočavanja sa punim istinama – što je gorak proces od kojeg mnogi beže, naročito oni sa nečistom savesti kakvih je mnogo – drugih puteva za izbavljenje iz moralnih i egzistencijalnih muka nema.

Nije malo onih koji se pitaju: a šta je puna istina u ex-jugoslovenskom ratnom rašomonu? Je li teško odgonetnuti kako je zlo počelo, ko su mu bile kolovođe? Za razumne i moralne ljude – savremenike zlih 90-tih koji nisu prodali dušu nacionalističkom đavolu i lažnom patriotizmu – nije teško. Hronologija zla je dokumentovana, poznata. Izvorni najpre politički siledžija, a potom i kolovođa ratnog razaranja SFRJ bez sumnje je bio Slobodan Milošević sa svojom zločinačkom politikom. Doduše, vremenom je našao saučesnike i u drugim nesrpskim sredinama, ali je nepošteno – i bezobrazno – sve njih u zločinstvu izjednačavati. Nešto je bila ultimativna ucenjivačka akcija (Milošević), nešto ipak odbranbena reakcija. U tom smislu sve ratne žrtve na prostoru bivše SFRJ – uključujući dakako i ne male nevine srpske, pa i one kojima se licemerno komemorira ne samo u Bratuncu – na direktan ili indirektan način terete Miloševićev zločinački režim i srpski nacionalizam, koje organizatori licemernih komemoracija brane i rukama, i nogama. Njegovi su baštinici.

Miloševićev režim i srpski nacionalizam – budimo pošteni ‘iako smo Srbi’ (što bi rekao obogotvoreni počivši patrijarh SPC Pavle koji je blagosiljao ratne zločince, postoje dokumenti) – izvorni su pokretači ratnog razaranja SFRJ i na njihovoj savesti su ogromne ratne žrtve. Na lažnim komemoracijama o tome se – za sada – jedne poštene reči ne može čuti. Štaviše, onaj ko bi se usudio da o tome javno govori i piše – slučaj ne samo Dinka Gruhonjića, a njegov posebno jer je Dinko direktan i bez kalkulantskog okolišanja javno istupa, uverljiv je dokaz – izazvao bi hajkački pogrom kleronacionalističke propagandne mašinerije spremne na sve. Kako onda poštovati licemerje i laži na manipulativnim komemoracijama?

Istinsko poštovanje žrtva i saosećanje sa njihovim porodicama nešto je sasvim drugo, od onog što se na komemorativnom mitingašenju licemera može čuti i videti.

(Autonomija)