Tako je barem pred brojnim Vođinim kamerama najavila vođina pokazna lutka na koncu, je l’da super student Miloš, frontmen Ćaciland kampusa u kojem više od dva meseca borave po svemu neobični ’studenti koji žele da uče’. Velika većina među njima bliži su srednjem nego studentskob dobu, ali ko za to mari. Kad ima volje (ko kaže dobrih dnevnica za izlažavanje u parku uz obezbeđenu hranu i piće), nikad nije kasno za knjige i nauku. Među njima je ne malo istetoviranih, nabildovanih tipova, onih preka pogleda i pretećih reči koje šalju zaplašenim prolaznicima kraj šatorskog ’studentskog kampusa’ u centru uzurpiranog Beograda, odakle vonja na urin iz poređanih prenosivih klozeta. Među neobičnim ’studentima koji žele da uče’ nađe se i vremešnih lica, pa i penzionera koji za dnevnice, hranu i piće odrađujući smene u šatorima igrajući šah ili domine. U dokolici se nađe i žestine, a među ’studentima’ ponekad dolazi i do sukoba. Šta ćete, dokolica i alkohol umeju da naruše i unutrašnju harmoniju vođinog privatnog kampusa, po mnogima taborišta paravojske, odnosno vođine telesne garde skupljene među mračnim tipovima koji se ničeg ne libe. Što je sigurno, sigurno pa nek košta koliko košta, računa Vođa znajući da za ’studente koji žele da uče’ i za svu potrebnu kampus logistiku ne plaća iz svog džepa.

Šta je mučenog uzor studenta Miloša i njegove kolege iz Ćacilend kampusa koji ’žele samo da uče i ništa drugo’ nagnalo na tako radikalan korak kao što je štrajk glađu? Muka, eto šta. I potreba da stanu uz Vođu, da ga podrže jer i on kapom i šakomn pomaže njih. Vođa, koji se divi studentu Milošu i njemu sličnima koji ’žele da uče’, obezbedio je je l’da ne samo univerzitetima, fakultetima, višim, srednjim i osnovnim školama – čak i predškolskim ustanovama – sve moguće materijalne uslove, ali eto studenti po fakultetima, đaci u višim, srednjim pa i u osnovnim školama se osilili, izopačili pa traže nekakvu pravdu, uređeno društvo, funkcionisanje institucija, borbu protiv korupcije, građanski red i pristojan moralni poredak, smenjivu vlast, slobodne medije, slobodu govora i okupljanja… Prava obojena, odnosno ’cvetnaja’ revolucija. Osililo se to preko svake mere, podsticano od zlonamernih nastavnika, profesora, dekana i njihovoh kolegijuma. I da, od stranih službi koji u ’cvetnaju revoluciju’ ulažu milijarde dolara i evra, što i Putin lično potvrđuje. Da zlo bude veće, to traženje ’leba preko pogače’ zahvatilo je mase, ljude po Srbiji, to je uzbunilo radišan i trpeljiv svet kojem sad odjednom smeta vlast, uspesi Srbije na svim poljima, procvat kakav Srbija u svojoj istoriji ne pamti. Smeta im Vođa koji se žrtvuje za dobrobit roda i otačastva, koji od posla i obaveza oka ne sklapa, koji vodi neprekidnu borbu i protiv spoljnog, i protiv unutrašnjih neprijatelja koji su se ostrvili na Srbiju samo zato što cveta na sve strane. Smeta im uspešna Srbija, prosperitetna, kreativna, inspirativna. Smeta im lider kakvog Srbija nije imala.

Dobre, desila se tragedija – znaju ’studenti koji žele da studiraju’ – dešavaju se svugde pa i u prosperitetnoj Srbiji, objašnjavaju njihovi skrbnici i finasijeri. Ispod nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu poginulo je 16 građana. Svi predstavnici vlasti, uključujući naravno i Vođu, izrazili su veliko žaljenje, zar je malo? Čak obišli i neke unesrećene porodice. Ali ’oćeš vraga, digla se strka i opšta povika u je l’da nezahvalnom narodu. Besno se upire prst u vlast i njezinu odgovornost za pogibiju nedužnih građana. Navodno kancer korupcije razjeda Srbiju. Te enormne pljačke, te namešteni tenderi, te ogromni državni projekti bez uvida javnosti u njihovu opravdanost i troškove, te gradnja puteva, pruga i ostale kapitalne infrastrukture po tajnim međudržavnim ugovorima, te burazersko deljenje unosnih poslova unapred odabranim režimskim tajkunima, te mega korupcija na projektu EKSPO, te ovo, te ono… I zbog toga se digla studentska pobuna, zbog toga su blokirani fakulteti i mnoge škole, zbog toga nema predavanja, vežbi ispita… A vredni studenti kojima ’nije do politike’ bi da uče i samo uče. Klone se politike, izuzev ako ih Vođa pozove da negde, na nekom skarbudž stranačkom mitingu, glume uzor mladost kakva treba Srbiji. Takvoj mladosti, takvim studentima pravednicima i patriotima to zbog nerazumnih studentskih blokada nije omogućeno. Pa gde je tu pravda? Mo’š misliti, kao da se nesreće ne događaju i u drugim zemljama. Zar zbog toga treba obustavljati predavanja, blokirati fakultete i škole, zar zbog toga treba da se jogune profesori čiji su zadaci valjda vezani isključivo za škole, fakultete, univerzitete a ne da se ’bave politikom’ koja ruši – kako s razlogom govori, jedino on za to ima hrabrasti da kaže – Vođa zaslužan za procvat Srbije.

Eto dakle koji su razlozi naterali studente iz Ćaciland kampusa da očajnički – stupanjem u štrajk glađu – traže svoja prava da uče. Neka predstojeći štrajk glađu konačno skrene malo pažnjiu i na njih, objašnjava uzor student Miloš najavljujući štrajk glađu ako od 1. juna ne budu obnovljene sve ktivnosti svih fakulteta. Kakva građanska prava, kakvi slobodni mediji informisanja, kakva korupcija, kakve razorene institucije, kakav egzodus mladih i obrazovanih iz Srbije, kakvo dno Evrope, kave ogromne pljačke i ekstremne socijalne razlike… Zna uzor Miloš, frontmen Ćacilenda kampusa ispod prozora predsednikove rezidencije, da su to samo izmišljotine lenština i plaćenih danguba u funkciji stranih i unutrašnjih neprijatelja. Na te podvale protiv Srbije i srpskog naroda će ukazivati studenti štrajkači glađu koji žele da uče. Manite se rušenja Srbije i njezinog predsednika koji brine o svemu. Ne rušite ga na pravdi boga, takvog Srbija više neće naći.

Može li se šta prigovoriti namernicima štrajka glađu ispod prozora rezidencije predsednika Srbije? Za opskrbu onim što treba, kao i do sada izdašno će brinuti ’Onaj kakvog Srbija više neće naći’. Brinuće dakako i Njegovi mediji.

Studenti ’koji hoće da uče’ nisu poput studenata i građanskih aktivista je l’da terorista, koji su zaslugom BIA i podobnih tužilačko-sudskih organa strpani u kazamat da ih jedu stenice. Štrajkači glađu u Pionirskom parku – ako se ne radi o najobičnijoj farsi, kao što je čitava fama o ’studentima koji hoće da uče ’ banalna farsa – imaće obezbeđenu svu potrebnu pažnju.

O pravom štraku glađu Vučićevih podobnih studenata neće biti govora, kao što nema govora o tome da oni ’samo žele da uče’. Reč je o još jednoj sprdačini, kakve režim neprekidno kreira od kako su ga uzdrmale i uplašile studentsko-građanske pobune.

(Autonomija)