Skip to main content

NENAD ČANAK: Ratni dnevnik

Izdvajamo 05. nov 2021.
17 min čitanja

08.11.1991.

Vratio sam se kući oko ponoći. Jučerašnji dan je bio pun događaja, kao i nekoliko ranijih. Događaji u Senti i Adi su bili zaista impresivni. Okupljeni ljudi odlučni da se ovo ratno ludilo zaustavi, različiti maternji jezici ali zajednička želja za mirom. Sa druge strane, lokalni političari zatečeni situacijom i nespremni da reaguju. Odvojeni od onih koje bi trebalo da predstavljaju, navikli da se uvek odluke donesu i saopšte “negde odgore”. Delegati opštinskih Skupština, osokoljeni masom, pod prozorima se suprotstavljaju lokalnim moćnicima i u svoje diskusije unose sve o čemu su morali da ćute ko zna koliko dugo. Momci u čojanim uniformama, okruženi majkama, porodicama, komšijama, sa nekom dečicom u rukama, stoje na ulici.

Kratko sam govorio u Adi. Govorio sam o svim ugroženim i svima onima kojima je naša pomoć potrebna i o spremnosti da ih branimo, ali ne ovako. Da ne želimo da živimo u zemlji krojenoj generalskim makazama. Da smo svi mi, bez obzira na naciju i veru, svoji i da se u ovom trenutku delimo samo na one koji su za rat i one koji su protiv njega. Policajci (poznanici iz Sente), ljubazno su nas pozdravili kada smo odlazili.

U Beogradu smo obišli par prijatelja. Bio sam u “Vremenu”, i rekao im da je ova mobilizacija genocid nad Vojvođanima i neistomišljenicima uopšte. (U Senti je i sam predsednik opštine u jednom trenutku rekao da je iz Vojvodine do sada mobilisano oko osamdeset i tri hiljade ljudi. Hoće li iko ostati ako se ovako nastavi?) U B92 smo svratili na kafu. Dok smo ćaskali, dobili su vest da nas je pokrajinski odbor SPS žestoko napao, nazivajući nas “pomagačima Tuđmana i genocida nad Srbima”. Direktan poziv na linč. Uostalom, šta sam mogao drugo i očekivati. Kako drugačije i mogu da reaguju oni koji žive od nedostatka dokaza i obraza. Izglasavanje referenduma o miru u Senti i Adi je prva pobeda mirotvorne opozicije jer se najzad uspelo kako-tako prodreti u nekakve strukture legalne vlasti. I načeti sistem koji i tako služi samo za prenošenje naredenja “odozgo” (prvo što mi pada na pamet – crveni pravoslavni sultan) a ni na koji način ne vodi računa o “volji naroda” u koju su se tako glasno kleli. Ovo će mi teško oprostiti.

Ivana je rekla da će ubrzo doći, samo da popije kafu sa drugaricama u kafiću. Čekala me je do 11, pa su otišle.

4.30. Oko jedan je neko zvonio na vrata. Mislio sam da je Ivana, pa sam odmah otvorio. Bila su dva policajca u civilu, znam ih iz vremena septembarskih demonstracija u Novom Sadu (oni su me tada odveli na “informativni razgovor”). Pozvao sam ih unutra i rekli su mi da “neko hoće da me vidi”. Nešto mi se tu nije dopalo. Jedan od njih kaže da imaju nalog u kolima, mogu mi ga pokazati ako hoću. Ne treba, kažem. Pitam ih hoće li me likvidirati. Malo su zatečeni pitanjem i kažu da neće, ali da obučem nešto toplije. Presvukao sam se i pošao sa njima.

U policiji, jedan od njih kaže “ja sam fer igrač”. Pokazuje mi nalog za hapšenje po zahtevu vojnih vlasti, sa obrazloženjem “nemogućnost uručivanja poziva za služenje u oružanim snagama”. Datum, jučerašnji. Kako nemoguće, pitam, kada ste već tri dana znali da ću biti juče u Adi. Nema odgovora. Pozivaju vojnu policiju da dođe po mene.

Došla su četiri vojnika sa belim opasačima i jedan oficir. Pozdravio sam se sa policajcima i dobacio “Čuvajte mi Vojvodinu”. Policajac kaže vojnicima da ne moraju da me vežu, miran sam i ne pravim probleme. Guraju me u sivo-maslinasti kombi. Tamo je već jedan uplašeni momak u uniformi SAO Krajine. Pita me da li će nas tući. Kažem da ne znam.

Kada smo stigli u njihovu kasarnu, gurnuli su nas u neku garažu i zaključali. Nekoliko rashodovanih vojničkih kreveta, neki ljudi već spavaju pokriveni pocepanim konjskim ćebadima preko glave. SAO momak leže na slobodan krevet i pokriva se. Nabacujern na njega i moju ćebad, meni se nešto ne spava. Sedam na stolicu bez jedne noge i pokušavam da saberem utiske. Dobro je što su mi ostavili cigarete.

Neverovatno je koliko je sada sve ogolićeno. Nacionalsocijalisti beskrupulozno zloupotrebljavaju ostatke sistema koji nije njihov. U svemu ovome do sada, nema ni jedne formalnopravne mane. Poziv “nisu mogli da mi uruče”, vojska može da traži od civilne policije da za njih uradi posao privođenja, vojna policija može da me zatvori, da me prosledi u kasarnu i uputi “na vojnu vežbu”. Ali, to su sve pravila iz nekog prošlog vremena. Nisam u pitanju ja nego funkcija koju obavljam, misao koju zastupam. Kako se može govoriti o demokratiji u uslovima kada se svaki čovek od osamnaest do bog-zna-koliko godina može bez suda i presude, bez advokata i prava žalbe voljom “nekoga” udaljiti iz javnog života na neograničeno vreme? Šta štiti čoveka od režima?

Šta štiti od volje referenta koji te može zbog ženske ili mrkog pogleda u kafani “ukloniti do daljnjeg”. Izgleda, ništa. “Odnos snaga” je jedino što postoji kao merilo prava. A organizacija je to “jača” što ima u svojim redovima više batinaša i koljača. Režim nas sve zajedno decivilizuje u čopor u kome je vrhovni i jedini princip pravo jačeg da tlači slabijeg. O kakvoj onda demokratiji tu može biti reči. Zašto ne pokušaju da ovo urade sa Vukom ili Ugljaninom ili Suroijem? Kao i svaki siledžija, plaše se da zbog strukture njihovih organizacija ne dobiju batine. Nema demokratije bez čvrstih pravila igre jednakih za sve. Nacisti se drže stare pašićevske mudrosti “Zakoni su za protivnici”.

Jutro je bilo hladno i maglovito. Jedan podoficir i jedan vojnik su me odvezli do kasarne i predali dežurnom oficiru. Izgleda da ništa više ne zavisi od mene.

Da li ću biti još jedna žrtva Blagoje – Li Peng doktrine “Zgaziš tenkom, par dana galame i gotova priča. Posle opereš ulicu šmrkom i idemo dalje.”

10.11.1991.

Jutros sam doveden u Ilok. Predaju me kapetanu i odlaze. Raspoređen sam u dobrovoljačku jedinicu. Ne mogu da verujem. Da li je to cinizam? Ili lukavstvo? Verovatno oboje.

Dobrovoljci me primaju sa nepoverenjem, ali korektno. Upoznajem se sa svima. Nude mi kafu i pokazuju gde ću spavati. Smešteni smo u napuštenoj ciglani Razvitak, kancelarije u pogonu nam služe za spavanje a laboratorija za testiranje uzoraka kao “dnevni boravak”. Svuda oko zgrade su naslagane palete sa ciglama. U hali zaustavljena postrojenja za pečenje cigle. Našao sam bačen bilten firme. Prošle godine je imala dve stotine pedeset i jednog zaposlenog. Gde su oni sada? Od čega žive?

Uveče smo išli u patrolu. Obilazimo pust gradić i kontrolišemo policijski čas koji je od osam uveče do šest ujutro. Dobrovoljci mi pričaju kako je bilo kada je Ilok “oslobođen”. Vojska je dala ultimatum da se Ilok preda, a da svi oni koji neće da ostanu mogu slobodno da odu. Tako je i bilo. Otišlo je oko sedam hiljada ljudi. Kažu mi da su Zenge presreli konvoj kada je odmakao od mesta i da su žene i decu uputili na Hvar a muškarce mobilisali i poslali da se bore, te da su mahom izginuli. Video sam mnogo velikih i lepih napuštenih kuća. Mnogo je napuštenih pasa na ulicama, uglavnom šepaju. Izgleda da vojska puca na svaki šum.

Čuo sam da je jedna vranjanska jedinica na mostu otvorila u sred noći besomučnu vatru preko ograde – u vodu. Kada su ostali uspaničeno dotrčali pitajući šta je, odgovor je bio “Ene gi podmornica i” U stvari je Dunav podlokao i poneo neki busen sa obale. Posle su morali da im reflektorima osvetljavaju reku. Neki rezervisti su opasni. Piju i pucaju od straha, pa može neko da strada.

12.11.1991.

Život u Iloku me nepodnošljivo asocira na leš priključen na aparate koji simuliraju život. Nema nikakve socijalne infrastrukture, kao da svi učestvujemo u velikoj pozorišnoj predstavi. Ljudi odživljavaju svakodnevni život, sa jedinim motivom da sačuvaju imovinu za neko “normalno vreme”. Mi smo sve. Imamo puške i boje nas se. Strašan je osećaj kada je čitav jedan grad prepušten na milost i nemilost kućnog vaspitanja onoga ko ima pušku.

Jedan dečkić mi je tražio čokoladu. Kada sam mu dao, kaže “A sada pucaj pa da sutra ne idem u školu”. Još kaže da nas više voli od Zengi, zato što su Zenge od njegovog tate tražile rakiju. A naši ne traže, ali uzmu ako im se ponudi.

Brka priča kako je vošo patrolu po groblju 01.11. na Dan mrtvih. U dnu groblja (punog ljudi), našao je traktor sa prikolicom na kojoj se nalazilo šest unakaženih leševa, pet muškaraca i jedna žena. Iz besa i očaja, počeo je da puca u vazduh pa su svi pobegli (…a pop zadigao mantiju do pola dupeta pa beži…). Ne zna se ni ko su bili ti nesrećnici ni odakle su se tu stvorili. Posle su ih sahranili u kraj groblja u zajedničku jamu. Ko li ih čeka? Ko se još nada da su možda živi? Koliko će dugo posle ovog rata ljudi obilaziti stratišta i neobeležene grobove u potrazi za sebi dragima? Posle je Suvi odneo cveće na grob jer ga niko drugi ne obilazi.

Dobrovoljci su me već pomalo prihvatili i oslobodili se. Jedan kaže da bi (kada bi se njega pitalo), prvo stavio “uza zid” Dragana Veselinova i mene. Na radiju ide pesma “Marširala, marširala kralja Petra garda”. Pozdrav borcima na ratištima.

Nađeno je mnogo bačenih Zenga-uniformi u okolini. Izgleda da ni kod njih ne cvetaju ruže što se tiče motivisanosti za učešćem u ovom ratu.

18.11.1991.

Sinoć je objavljeno da je “oslobođen” Vukovar. Televizija bombarduje slikama ruševina, leševa i izbezumljenih ljudi koji izlaze iz nekakvih skloništa. Dobrovoljci slave. Nadaju se da će biti premešteni negde gde će biti “više akcije”. Razmišljam o Vukovaru. Ako su ljudi bili u skloništima nekoliko meseci, sklanjali su se od granata. Granate je ispaljivala JNA. Sada te iste ljude oslobađaju iz skloništa vojnici JNA. Sve me to podseća na sliku Gadafija koji buldožerom ruši zatvor u Libiji okružen oduševljenim ljudima koji su već zaboravili da ih je taj isti Gadafi u taj isti zatvor i poslao. Znam da to nije isto, ali mi ipak nije jasno. Kome sada treba bivši grad sa bivšim stanovništvom, možda još jedino treba sve to preorati i posuti solju da nikada više ni travka ne nikne pa da bude mir. Generali obično i donose mir groblja. Nema problema smeštaja, a i komšiluk je veoma tolerantan. Rečeno je – suživot. Učinjeno je – susmrt. Pričaju da u Vukovaru na jednom mestu stoji napis: “Sačuvajte ovaj zid, može vam doneti kolor televizor”.

Uveče sam dugo sedeo sa Zoranom. On je rezervista, otprilike moje godište, pokupili su ga u fabrici. Nije mu jasno šta će on ovde. Pokazuje mi slike žene i ćerke. Kažem mu da je za njega najbolje da sve ovo shvati kao elementarnu nepogodu. Slaže se.

Neverovatna je količina pogrešnosti u ovom ratu. Ne zna se ko ratuje, šta su kome ciljevi rata, dokle će da ratuje. Rat sa dve pogrešne strane u kome se sopstvena pogrešnost (umanjena sopstvenom propagandom) pravda protivničkom pogrešnošću (uvećanom istom tom propagandom). U ratu su “hrvatski secesionisti” i JNA (tako kažu). Danas su opet Tudman, Kadijević i Milošević nešto “potpisivali”. To me podseća na situaciju u kojoj bi mi se komšije razvodili, a na papiru o razvodu stajao i moj potpis. Pa ti sad ubedi bilo koga da nisi imao ništa sa komšinicom.

Obe strane rade na tome da ponovo uspostave jednopartijske centralističke države. Opozicija u Hrvatskoj je već skoro sasvim legla na tu priču (ne menja se konj u sred trke). Opozicija u Srbiji “u ovom trenutku treba samo da preživi” kako sam čuo na televiziji. Ko sada samo preživi, mrtav je sigurno. Bez aktivnog učešća u okončavanju ove tragedije niko nema budućnosti ni u kom smislu. Stara panonska mudrost kaže: Kada ti konji zaglave kola u blato, odma ih ispreži i dovodi druge da ih izvade. Oni koji su ih zaglavili izvaditi ih ne mogu. Sada svi vode pravedan rat. Hrvati štite teritoriju, Srbi štite narod. Od teritorije ostaju zgarišta, od naroda ostaju grobnice. Kome ovo treba? Ratnim profiterima, najboljim drugarima Slobi i Franji. Nikom više ni za šta ne odgovaraju, ko im se suprotstavi bude “nacionalni izdajnik” i kraj. Na kraju će postojati dve velike kasarne, jedna do druge, obe ograđene bodljikavom žicom, obe sa međunarodnim subjektivitetom, obe sa dežurnim oficirima i stražama koje motre na “one druge” i pronalaze “njihove” koji su “ubačeni ovde”. Jedni drugima večiti izgovor za nesposobnost i surovost. I opet “drugovi, mi moramo biti budni jer spoljašnji neprijatelj vreba a unutrašnji rovari”. A za to vreme će pukovnici i satnici održavati redovne sastanke na biranim mestima bogatih lovišta u cilju “iznalaženja miroljubivog rešenja krize” i ostvarivati “korisne kontakte putem pregovora”.

19.11.1991.

Gledali smo na televiziji neki loš film, američki maturanti, kola i koka-kola. Dobrovoljac Ljuba (izbeglica iz Osijeka) kaže: “Menjaj ovo govno, nije to za nas. Za vojsku je karanje i ubijanje”. Prebacujemo na neki kung fu. Karanje i ubijanje. Nikada nisam čuo sažetije i kompletnije objašnjenje tanatos – eros principa ovih prostora.

21.11.1991.

Rano jutros su nas digli da se pakujemo i idemo negde kod Bogojeva. Kiša pada, a cirada na kamionu prokišnjava. Sa nama su i nekoliko rezervista iz neke druge jedinice. Oni su bili smešteni u neki “oslobođeni” vinski podrum, o čemu nedvosmisleno svedoče veoma crvene oči i loša koordinacija pokreta. Čim smo krenuli, otvaraju flaše sa izvrsnim iločkim vinom i nazdravljaju. Jedina tema im je kako bi bilo lepo da se sada našto desi pa da budu demobilisani.

Brka mi je na polasku dao kabanicu, šlem i veliki nož koji je sam iskovao. U šali ga naziva “hrvosek”. Zabrinut je za mene. Kaže mi da ni u kamionu ne skidam šlem. Ratno drugarstvo je čudna, snažna i plemenita stvar. Gledam nož koji mi je dao. Sečivo je dugo četrdesetak santimetara a široko šest. Stavio sam ga za pojas kao najstrašniji podsetnik ovog vremena. Prenosivi spomenik ludilu.

Usput nas ljudi pozdravljaju po mestima, neko celom šakom, neko sa tri prsta. Svako u nama vidi ono što hoće da vidi. Trucka se sanduk sa bombama, flaše, puške, mi.

Stigli smo u neku “oslobođenu” kafanu koja služi kao sabirno mesto. Sve je puno neke strašne vojske, blatnjave i iscepane, nagorele. Oči su im staklene i gledaju kroz nas. Seli smo u ćošak. Gledam oko sebe. Na zidu ispisana pravila ponašanja: Naređuje se: Uvažavati i poštovati osoblje. Popijeno piće uredno i u celosti platiti. Zabranjuje se psovanje vojnih referenata i dovođenje ženskih.”

Prilazi nam jedan visok mladić i pita da li može da vidi moj nož. Pitam ga odakle je. Kaže iz Han Pijeska. Ratuje već odavno. Vadim “hrvosek” iz kanije i dajem mu. On ga razgleda i vadi iz čizme još veći i deblji nož. Kaže: “Ovo je original srbosjek. Našli smo ga kod jednoga kad smo osvajali neke kuće. Vidiš ovo ovde (pokazuje mrlje sasušene krvi na oštrici), to je srpska krv, djecu je srpsku klao ovim nožem. E, ja sam ga onda istim tim nožem zaklao”.

Gledao sam strašni alat u mirnoj ruci. Oči su mu potpuno mrtve. I on je mrtav a hoda i diše i jede. Nema u njemu čak ni mržnje. Sudbina je pakleno cinična. Setio sam se dvadesetpetomajske štafete, sleta na stadionu u Beogradu, iskrene sreće koju smo osećali kada je “najdraži gost” čestitao naciji svoj rođendan, štafeta je išla iz ruke u ruku. Sada srbo-hrvo-sek ide iz ruke u ruku. Na dršci se meša znoj oznojenih dlanova “najboljih sinova svih naših naroda i narodnosti”. Na oštrici se meša krv ovih prostora. Kod kog zarobljenika bude nađen taj nož, tim nožem ga pobednik zakolje. Pa ga nosi sa sobom dok on ne bude zarobljen i njime zaklan. Svako svog sudiju i dželata nosi u čizmi ili za pojasom. Samo nož ostaje kao trajno prisutan, svakom veran, uvek na pobedničkoj strani, zaboravan za dojučerašnje gospodare i gazde.

Setio sam se emocija sa kojima je čosić opisivao nož. Nikada to do sada nisam mogao da razumem ali, sada shvatam. Shvatam i tugu koja obuzima one kojima je rat prirodno stanje kada im se nekim “sramnim mirom” noževi oduzmu. Onda su svedeni na sebe i moraju da se bore rečima i argumentima. A to ne umeju.

Momak iz Han Pijeska odlazi do vrele manjerke i neosetljivim prstima vadi iz nje komad mesa koji se puši, stavlja ga na hleb i jede. Gleda pred sebe. Nisam saznao njegovo ime, ni bilo šta o njemu. Rat je sramota ljudske golotinje.

22.11.1991.

Prenoćili smo u nekom napuštenom postrojenju za prebacivanje vode iz Dunava u kanal. Zaustavljene ogromne turbine i mi mokri i smrznuti, okupljeni oko užarene bubnjare. Tu je pored živeo i čovek koji je to održavao, pa ga je neki rezervista ranio u nogu misleći da je Zenga. Suvi je već organizovao da se na peći ispeče slanine i sira, pa jedemo. Malo je bolje, ali utisak rata, blata i razvaljenosti ne jenjava. Ima mnogo miševa. Miševi i vojnici. Vojnici su živa bića koja žive u napuštenim ljudskim staništima. Miševi su miševi.

23.11.1991.

Suvi peče kestenje na peći. Slušamo radio – pozdrave borcima uz popularne pesme – Bože pravde, Marš na Drinu i sl. Izgleda da narod u svemu ovom na neki suludo-mazohistički način uživa. Kulisa “opšteg učešća” svakome daje osećaj epske istoričnosti koja ga odvaja od “neistorijskih persona”. Puno je tenkova otišlo na drugu stranu mosta.

24.11.1991.

Bio sam do grada da pomognem oko nekog kamiona. Posle smo svratili na pivo. Konobarica je Ukrajinka iz Odese, ovde je već mesec dana. Ima tesnu suknju, kratku, od streča. Ima mutne oči, loš ten, proraslu izblajhanu kosu i sama zaračunava bakšiš kada naplaćuje ceh. Prihvata ponuđeno piće i sedi za stolom. Vijetnam je ružan i kada je hiljadama kilometara daleko od kuće, a ne kada te od njega deli sat vožnje. Dok te deli. Dok ti ne dođe i do trpezarije i do spavaće sobe. Suvi kaže: velika zaraza za male pare.

26.11.1991.

Jutros sam se pogledao u parče ogledala. Zakrvavljene oči od prašine u kojoj spavamo, brada od nekoliko dana (problemi sa vodom), blatnjava uniforma, crni izlomljeni nokti. Skrama civilizacije je veoma tanka.

27.11.1991.

Proneo se glas da Arkanovi hoće da me likvidiraju. Ne znam od kuda potiče. Dobrovoljci su nezadovoljni. Kažu da to neće dozvoliti. Suvi kaže: šta ima on da te ubije? Mi te hranimo, mi te oblačimo, ako treba mi ćemo te i ubiti.

30.11.1991.

Nisam bio tu juče, a bilo je gužve. Čujem da je oboreno nekoliko “neprijateljskih Migova”. Jedan vojnik mi kaže: Kako sad da verujemo da oni nemaju Migove kao što nam kažu, kada smo ih videli?

Zabrinut sam. Ako nešto zaškripi, ZGB i BGD će se dogovoriti da se bombarduje, recimo, Novi Sad. Sa one strane: Ura, pokazali smo četnicima!!!”, sa ove: “Aman, napadoše nas! i!”. Sa one strane: “A sada u odlučujući napad, slušajte čiča Franju koji tako lepo pobeđuje”, sa ove: “Napadoše nas, sada moramo svi zajedno, nemoj da je neko rovario, sabotirao ili mirgtvorio, sa’će Sloba da im pokaže.” A u svemu tome Novi Sad u ruševinama. Pogodili su se i oko Vukovara. Sve su se pogodili.

01.12.1991.

Bio nam je u poseti jedan visoki oficir (došao da vidi “i to čudo od mirotvorca”). Ručali smo zajedno i dosta razgovarali. On smatra da treba žešće udariti i da je linija Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica koješta. (…Kakav Karlobag? Metlika, Metlika mora biti naša granica…). Pitao sam ga kakve mi imamo veze sa Metlikom kada to sigurno nikada nije bila srpska teritorija. Jeste da nije naša, ali nije ni njihova, kaže on. Pitam ga koje je on to vojske oficir i kakva je to JNA kojoj smotru vrši četnički vojvoda. Kaže da mu je sve jedno da li neko nosi zvezdu ili kokardu ako se bori “na našoj strani”. Pitao sam ga zašto je dopustio da se od profesionalnog vojnika pretvori u mog zatvorskog čuvara u miloševićevskom zatvoru. Zar ja to tako vidim? pitao je. Ne, ne vidim to ja tako nego je to tako, odgovorio sam mu. Nije mu se dopalo.

08.12.1991.

Čuo sam razgovor dva oficira gde jedan kaže kako je u mestu L. jedan “s naše strane” naterao sedamdeset i tri “njihova” zarobljenika na minsko polje da ga “razminiraju”. Svi su izginuli ali su ga razminirali. Neki “naši” dobrovoljci juče uhvatili tri mupovca. Tukli su ih ceo dan i terali da pevaju “Bože pravde” i da viču “Slobodan Milošević je najbolji čovek na svetu”, “Franja je svinja” i slično. Ujutru su nađeni zaklani. “Nije šteta”, komentariše jedan od njih, “zna se da su i oni klali”.

04.12.1991.

Ceo dan grme topovi sa one strane Dunava. Ruše Osijek. Zima je neumitno došla.

Ova zemlja je neverovatni nadrealistički eksperiment. Felini bi se trenutno povukao kada bi mogao da vidi naše favorite: krvoločni poslastičar – osvetnik, nekrofilni egzibicionista sa govornom manom, tajanstveni kapetan koga neće metak ali ga hoće novci, državotvorni bankarski činovnik koji otkupljuje tuđe kuće i ostali. Otac mi je uvek govorio da bi italijanski fašizam bio najveća opereta na svetu da nije stradalo toliko ljudi. Ovo bi pod istim uslovom bio komad sa pevanjem i pucanjem.

05.12.1991.

Bili smo danas u gradu. Od ranog jutra smo se spremali kao da idemo na ne znam kakav put. U civilizaciji – berberin. Brijali smo se, prali kose i uživali. Bog ga blagoslovio ko je izmislio toplu vodu. Posle smo šetali. Jedan momak prodaje beretke na pijaci. Priča nam kako je i on služio dva meseca. Žao mu je samo što je straža dan pred skidanje nesporazumom ubila njihovog drugara koji je hteo da i njima odnese nešto da pojedu sa oproštajne večere. Jedino što je stigao da kaže bilo je: Što me ubi, što me ubi. Krivo mu je i što su zaklali osamdesetogodišnju staricu koja je snajperom sa tavana ubila dva njihova vojnika.

Vratili smo se u logor posle podne. Brka nam je iz Iloka poslao pola pečenog praseta. Ima i rakije. Piva nema, popili smo.

Uz večeru mi Neđa objašnjava zašto je na kapi kapetana Dragana srpski grb sa naopako nacrtanim ocilima. Ja sam mislio da je to neka greška, ali nije. To je, valjda, Milić od Mačve dao predlog da se ocila okrenu na unutra da ne bi bila otvorena i nezaštićena. Pa je to sada znak SAO.

Svašta sam video u životu, ali toliko kiča na jednom mestu, nikada.

05.12.1991.

Ljuba je negde našao puno naručje nevažećih novčanica od 10, 20 i 50 dinara. Gledam Aliju Sirotanovića, smeška se ponosno. Iz kog si ti filma? Neko potpuno drugo vreme “revolucionarnog zanosa”, ko će iskopati više uglja?! Sirotinja i beda, udarničke značke umesto svega što nemaš, ali si ponosan. Ugrađuješ se u svetski proces i neumitni dolazak komunizma. šta je on imao od svog lica na novčanici? I koliko takvih novčanica u novčaniku? Setio sam se jednog davnog razgovora sa Radetom Konstantinovićem kada je pričao kako je kao još mlad novinar išao da piše članak o Aliji. Sišao je u okno da prati kako se ruši rekord u kopanju uglja, kada je video da je ceo zid već unapred izbušen i pripremljen da bi rekord bio spektakularniji. Od kada su prevare počele? I kada će se završiti? I da li?

U daljini čujem kako neko pijano viče “Za Srbiju” i puca u vazduh. Brojim metke i množim sa dve marke. Puno para.

06.12.1991.

Boli me stomak.

07.12.1991.

Boli me stomak.

08.12.1991.

Jako me boli stomak. Jebem ti cigarete. Zamolio sam da me danas zamene na straži.

12.12.1991.

Rano je jutro. Celu noć tuku topovi sa druge strane. A kako su čuli da plavi šlemovi ne dolaze, a tako udri opet isponova. Jedan poručnik što je prošao u pratnji razbijenih tenkova koje stalno donose od preka kaže: pola Osijeka smo srušili, još pola pa gotovo. Strašno je videti razlupane čelične grdosije, garave školjke u kojima su životi prekinuti.

Najstrašnija je spoznaja da je ovo vreme, vreme lažnih legitimacija. Sve ima neku prikrivenu sadržinu a narod je tu da veruje lažima i plaća glavom. Da je neko pre godinu dana rekao da armija i vlasti u Srbiji naoružavaju ljude u Krajini, svi bi mu skočili u oči jer “podriva poverenje u garanta bezbednosti svih naroda i narodnosti…” Danas to više niko ni ne krije, ali tu je naknadni legitimitet: šta ti misliš, da se nije tako radilo, ustaše bi ih sve poklale, mesto da im se pomogne ti sada teraš mak na konac … šta li se tek sada radi što ćemo (uz obrazloženje) saznati kroz desetak godina? Koji je to ratni cilj “zaštite ugroženog srpskog naroda”, kada ljudi beže po Papuku kao gonjene zveri a vojska opseda Dubrovnik? Nije li to sprovođenje u život SANU – SPS koncepta “razmene stanovništva”? Da li oni koji celu ovu krvavu obmanu grade na reči “ognjište” znaju šta ta reč uopšte znači ako misle da će onim nesrećnicima iz zbegova biti jednako draga neka nova “ognjišta” u napuštenim hrvatskim kućama Baranje i istočne Slavonije. Oteto – prokleto.

Na radiju razaznajem da je Zelenović podneo ostavku. Dosta je i potrajao, kud se i turao. Daj bože samo da ga nasledi Božović. Ovako slabušna opozicija bi se teško tukla sa nekim pametnim, skromnim i nekompromitovanim, a sa R.B. tih problema nema. Razmišljam: ako stvarno dođe Božović, to će biti zaredom treći premijer Srbije iz Vojvodine. Ljudi će u Srbiji misliti da su kod nas samo takvi. Ne verujte dobri ljudi, oni nemaju veze sa nama isto koliko ni sa vama.

Uz večeru se potegla neka rasprava o istorijskim i neistorijskim narodima. Zoran u prolazu kaže: “Nemojte srati, narodi se dele na narodne i zabavne”.

Danas je objavljeno produženje rezervistima do četiri meseca a redovnoj vojsci do tri. Svi su poludeli. Nezadovoljstvo je ogromno i nije mi nikako jasno ko vuče ovako blesave poteze. Kako bilo ko misli da ratuje uz vojnike koji ne znaju ništa o svojoj sudbini, a iz dana u dan ih lažu. Očekujem da će uskoro biti ogromnih potresa, odlazaka vojnika sa ratišta i niz sličnih problema. A to će isprovocirati novi talas nasilnih mobilizacija, hapšenja, straha i terora. Mislio sam da će se nešto slično uraditi, ali ovo je strašno.

Uostalom, šta sam ja očekivao? Ljudi ginu, kako to opravdati. Ovako oni koji pokušavaju da sakriju sve svoje neuspehe i žrtve tih neuspeha dobijaju još par meseci vremena da ne moraju da odgovaraju na pitanja. Kada bi sada bila demobilizacija, kako bi objasnili gde su oni za koje se misli da su još uvek “negde na frontu”, a odavno više nisu medu živima. Ovo me podseća na staru legendu o kralju, lopovima i konju. Jednom kralju dovedu dva lopova da im sudi i on ih osudi na smrt. Medutim, jedan od njih kaže “Kralju, poštedi nam život, ja mogu da za godinu dana naučim tvog konja da govori”. Kralj se začudi i poštedi im život misleći: “U mojoj su vlasti, ako ne nauče konja da govori, smaknuću ih za godinu dana”. Kada su ih pustili, drugi lopov reče prvom: “Šta si to uradio? Ti ne umeš da učiš konje da govore”, a prvi mu odgovori: “Ne umem ali se za godinu dana svašta može dogoditi. Možda umre kralj ili možda umrem ja. A možda i konj progovori.”

Uveče je došao jedan oficir iz komande i rekao da se ujutro skidam, da sam demobilisan, da idem kući. Bez objašnjenja.

Želim da verujem da je pritisak javnosti zaslužan za moje puštanje. Želim da verujem da je razum prevladao i da je to znak nekog osećaja za “spoljni život” u ovim krugovima i da javno mnjenje ima bar neki uticaj na postupke vojske. Da je to otklon od miloševićevskog režima koji je zloupotrebio sve u ovoj zemlji uključujući i njenu armiju. Ako je tako, ima nade. Neću biti ništa bezbedniji napolju nego što sam ovde jer razlozi zbog kojih sam uhapšen nisu nestali. Ali ipak je ovo važan presedan.

Kada sam polazio iz logora, dobrovoljac Neda me je izljubio i rekao: “Želim ti što više sreće u životu a što manje u politici”. Hvala, takođe, rekao sam.

Posle svega, bogatiji sam i siromašniji. Koliko sam metaka dobio, toliko sam i vratio. Ruke nisam okrvavio. Upoznao sam Brku, Suvog, Milana, Braneta, Ostoju, Ljubu, Neđu, Crnogorca, Kuma, Zorana, Andreja, Žutog, Omera i sve druge, a i oni mene. Ako do sada nisam bio sasvim siguran zašto se mora boriti protiv ovog rata, sada jako dobro znam zašto. Kome je do rata, ratovalo mu se u kući. Na Dedinju. Dabogda.

18.12.1991.

Tekst ovog dnevnika nije menjan, samo su izuzeti striktno lični delovi. Da mi je neko rekao da ću objaviti “ratne memoare” sa trideset i dve godine, a samo par dana posle događaja koje opisujem u njima, ne bih mu verovao. Baš su ovo neka naluda vremena.

(objavljeno u nedeljniku “Vreme”, 28. 12. 1991; fotografije sa antiratnih demonstracija u Senti, 5. i 6. novembra 1991, iz lične arhive Nenada Čanka, ustupljene Autonomiji)