Skip to main content

NADEŽDA MILENKOVIĆ: Ulicom protivu uličara

Stav 06. dec 2021.
2 min čitanja

Počnimo učenim tonom. Prirodno je da u stasavanju svake jedinke – namerno kažem stasavanju jer sazrevanje nije obavezno za svakoga – odlučujuću ulogu imaju tri U – ukućani, učitelji i ulica. Učitelji ne moraju dati pozitivan doprinos, naročito ako su oni ratni huškači i profiteri i budući osuđenici za ratne zločine. Ni ulica sama po sebi ne znači da ćete postati uličar, naprotiv. Uličari postaju baš oni koji su na ulici proveli najmanje vremena, a mnogo više na partijskim sastancima i nosa zabijenog u knjige, posvećeno proučavajući ribarenje ljudskim dušama.

Zastanimo na trenutak (ili na dva sata) na ulici (pa makar tim stajanjem i blokirali saobraćaj). Na njoj se, nasuprot uvreženom izrazu uličarenje, zapravo uče nepisana ali važna pravila života. Diplomirati ulicu znači ne biti ni slina ni hulja. Ni bizon kad smo već kod toga.

U pokušaju da se pravi kako nije čuo šta mu desetine hiljada ljudi poručuju sa ulica a znajući da mu njegovi mediji to neće ni preneti, predsednik Srbije je u subotu pobegao u Nedeljice ne bi li se tamo pravio da sluša šta mu poručuje desetak meštana (jer će valjda buduće katastrofalne posledice iskopavanja litijuma uticati samo na najbližu okolinu a ne na čitavu zemlju, vodu, vazduh).

Pošto ni ti probrani meštani nisu iskazali oduševljenje, predsednik Srbije je onda odlučio da se pravi kao da sporne zakone nije potpisao ali da će ih ipak potpisati pošto oni zapravo neće ni važiti jer će biti promenjeni i to pre izbora. Za razliku od takođe spornog zakona o policiji zbog čijeg je povlačenja (odlaganja do posle izbora) sigurno već zažalio još prošle subote. Jer da je ljudima bilo zabranjeno da slikaju a delegiranim huliganima dozvoljeno da biju i gaze kako je novi zakon predviđao – predsednik Srbije sad ne bi morao da se bakće ni subotama ni ulicama ni Nedeljicama.

Ali će se baktati jer, kao što znamo, život nije što i polje preći. Nekada morate i ulicom. I sad predsednik Srbije, umesto da lepo odgovara na pitanja ko je krao pre njega ili ko je, uprkos dobro čuvanim kablovima, ipak uspeo da na trenutak isključi njegovo vanredno (ko da je ratna situacija, bože me oprosti) a izlišno, sat i po dugačko obraćanje TV naciji – treba da smišlja kako da odgovori na ulicu. Da ih je bilo malo, ali zbog zimskih jakni zapremaju veliki prostor? Ne, to je već bilo. Da ih je malo ali su mnogo plaćeni? Da ih je malo ali deca svejedno plaču a žene nariču?

Kako god da okrene – a okreće uvek na svoju vodenicu – ne bi li uskladio sliku (jedva šačica ljudi) i ton (državni udar!) sa svojih televizija, ispašće neki „paradoks bez kojeg se ne može“, što i nije bio samo lapsus (A lapsus je, Đuro, šta? Kad se podsvest izlane, tako je.) jer je to čovek koji ne može da se održi na vlasti bez paradoksa i koji se istovremeno predstavlja i kao kraljević (ne dirajte u moju svemoćnu dinastiju) i kao prosjak (udelite ubogom siromahu glasački listić). Pa njemu je paradoks modus operandi (opa, znamo i mi latinske izraze iz pravnih knjiga, cvrc).

Pitanje je samo kako će se razvijati ovaj paradoks: da čoveku koji je čitav život posvetio tome da postane školski primer uličara – baš ulica i presuđuje?

(Peščanik, Foto: mc.rs)