Već više hiljada godina, razlike u religiji jedan su od glavnih pokretača ratova i sukoba među ljudima. Najčešće se ipak koriste tek kao kulisa, za prikrivanje onoga što se dešava iza scene, odnosno praktičnog zadovoljavanja interesa elita, po čemu Srbija svakako nije izuzetak.

Bez obzira na jasne, Ustavom i međunarodnim dokumentima propisane standarde i norme, u Srbiji je, kada je reč o religiji, na snazi “zakon jačeg”, što je i potvrđeno u poslednjem izveštaju Stejt departmenta po pitanju verskih sloboda, koji kaže da se u Srbiji one ograničavaju. Praktično bi to značilo da se u javnosti odabir vere nekako podrazumeva i da sve drugačije, u najmanju ruku, izaziva pogled čuđenja.

Tome je, osim delovanja države, najviše doprineo pravi „vernički bum” krajem prošlog veka, iz koga se dalje izrodilo pojavljivanje „boljih” među “jednakim” religijama. Sa druge strane, praktično je nestala, zakonski nametnuta, granica među „ostalima”, bilo da se radi o tradicionalnim crkvama ili malim verskim zajednicama. Pritisci najveće crkve učinili su srpski zakon o verskim zajednicama konzervativnim i selektivnim, a državu sistemom na koji umešno utiču, neretko podređujući najbolje rešenje sopstvenim željama.

Snaga jačeg

Toliko puta isticana verska “ravnopravnost” u Srbiji podlegla je snazi najjačih, što potvrđuje i predsednik Jevrejske opštine u Somboru, Saše Cvejina.

– Jevrejska zajednica je priznata od države kao tradicionalna. Iako na papiru ima jednak tretman kao i ostale zajednice, u praksi su sve osim Srpske pravoslave crkve u podređenom položaju. Finansiranje od strane države je veoma slabo i svaki dinar dobijen od države, pokrajine ili lokalne samouprave jeste posledica teške borbe. U vraćanju imovine postoje velike poteškoće, jer se jako teško i sporo vraća imovina Jevrejskoj zajednici. Imam neki osećaj da se nikom ni ne žuri sa tim. Veoma sam skeptičan kako će to sve na kraju izgledati i bojim se da Jevrejska opština u Somboru neće dobiti ništa. Dobro je poznato da je Jevrejska opština bila primorana da svoju Sinagogu pokloni u zamenu za dve kuće, od kojih je jedna nacionalizovana. Sada se u našoj Sinagogi baškari Javno komunalno preduzeće “Čistoća”. Zamislite kakav bi skandal bio da se to dešava sa nekim pravoslavnim hramom. Navešću jedan skorašnji primer: u delu zgrade Jevrejske opštine Sombor pao je plafon, ispucali su zidovi. Tražili smo pomoć od lokalne samouprave, pokrajine, republike, niko nije reagovao. Toliko o tome da je iko zainteresovan za jevrejsku zajednicu – kazao je Saša Cvejin.

Kamen, plamen i sprej

Početkom 2007. godine dogodila su se dva napada na hrišćansku adventističku crkvu. Najpre je na Božić po julijanskom kalendaru u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi u Staparu podmetnut požar, koji je srećom brzo ugašen i prošao je bez veće materijalne štete. Iste godine, ali sredinom marta u Somboru su porazbijani prozori na hramu adventista.
Da se na meti verske netolerancije nalaze se i tradicionalne crkve, pokazao je slučaj kada je nepoznata osoba na vratima Reformatske crkve u Somboru ispisala parolu “Srbija je pravoslavna zemlja”. U Staparu je 2009. godine porušen ogroman broj nadgrobnih spomenika na lokalnom pravoslavnom groblju. Vinovnik je pronađen, utvrđeno je da je svoj (zlo)čin izveo u psihičkom rastrojstvu, ali Staparce to nije uverilo da je neko sposoban da u jednoj noći sam poruši nekoliko stotina spomenika. Poslednji u nizu sporadičnih incidenata dogodili su se početkom 2011. godine. Sredinom januara nacrtan je kukasti krst na fasadi i razbijen prozor Jevrejske opštine u Somboru, a dve sedmice kasnije poruka “six million more” uz još dve “sveže” svastike.

Nerazumevanje institucija

Pravima na ispoljavanje vere nisu zadovoljni ni adventisti, kod nas poznati i kao ”subotari”. Odnos sa tradicionalnim verskim zajednicama u Srbiji ocenjuju dobrim, ali ih sputava nerazumevanje institucija.

– Pripadnici malih verskih zajednica diskriminisani su u svemu onom što predstavlja pravo tradicionalnih religija. Tradicionalne verske zajednice imaju pravo na veronauku u školama, versku službu u Vojsci Srbije, povraćaj PDV-a za usluge i dobra koja im se isporučuju, itd. Sve tradicionalne crkve su po automatizmu upisane u Registar crkava i verskih zajednica, dok su ostale morale da podnesu prijavu. U registru se pored tradicionalnih, automatski evidentiranih verskih zajednica nalazi i 17 koje su upisane podnošenjem prijave. Pretpostavlja se da u Srbiji ima još oko 40 neregistrovanih crkava i verskih zajednica. Odnos tradicionalnih verskih zajednica prema malim je u načelu dobar, a problemi su se obično pojavljivali na lokalnom nivou sa službenicima pojedinih crkava. Konkretno, naši vernici imaju problema sa radom, pohađanjem nastave i polaganjem prijemnih ispita subotom, jer se držimo izvorne četvrte Božje zapovesti koja kaže da se uzdržavamo od svakodnevnih poslova u sedmi dan – subotu. Sve probleme sa radom i školom subotom moramo da rešavamo od slučaja do slučaja, jer država nije htela taj problem sistemski da reši. Tu je i problem ishrane u menzama, školama i vrtićima jer naši vernici ne koriste u ishrani određene vrste namirnica životinjskog porekla – ispričao je Igor Bosnić, pastor Hrišćanske adventističke crkve.

– Subota ili Shabat sveti je dan i za Jevreje. Država to ne priznaje, pa ako je subota radni dan, pripadnici jevrejske zajednice nemaju drugog izlaza, osim da prekrše pravila vere. Verske nastave u školama nema za jevrejsku decu, pa su prisiljena da odaberu građansko vaspitanje. Što se tiče tradicionalnog obrazovanja, negovanja tradicije i učenja jezika, mi se trudimo po opštinama da to na neki način održimo, ali je sve teže i teže. Jednostavno bez nekih sredstava ne može ni da se radi, a državu ne brine ni činjenica de je većina opština pred gašenjem zbog finansijskih prilika u kojima se nalaze – rekao je Saša Cvejin.

Lako rešivi problemi ako ima volje

Ovo je tek mali deo pitanja koje će država morati da reši ukoliko namerava da se jasno odvoji od duhovne vlasti. Ukoliko želi da stvarne činjenice odgovoraju Ustavom i zakonima propisanim pravima, ali i proklamovanom putu u moderne demokratije, država Srbija mora početi da rešava nagomilane, ali i prilično lako rešive probleme svih vernika. Primer dobre prakse moguće je pronaći već pogledom preko granice.

– Navešću samo da je zakonom u Hrvatskoj regulisan najveći broj pitanja. Tamo naši vernici nemaju probleme. Direktnim uključenjem države regulisana su sva sporna pitanja, pa naša crkva i vernici zaista nemaju problema sa kojima se susreću u Srbiji – predočio je Igor Bosnić.

Po pravilu, manje verske zajednice, spadale one u tradicionalne ili ne, kod dela građana izazivaju sumnju, strah, odnosno nešto što ih nagoni da pokažu netrpeljivost. Tome naravno doprinose i mnogi mediji koji sve ono što nije pravoslavlje predstavljaju kao opasno.

– U poslednjih par godina sve je izraženija mržnja prema Jevrejima, što otvorena, što pritajena. Pre godinu i po dana oštećena je zgrada Jevrejske opštine i automobil ispred nje, išarana je antisemitskim grafitima, a sve češće se čuje da su Jevreji krivi za sve što se dešava. Naravno da to nećete čuti u zvaničnoj prilici, ali preslistajte internet forume i pojedine knjige koje su srećom zabranjenje. U svakodnevnom govoru ćete lako čuti da su Jevreji ovakvi ili onakvi – ogorčen je Saša Cvejin.

Tivadar Farago, Sava Majstorov (Autonomija)

Tekst „Mržnja kao religija“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.