Kao građanka Srbije ovih dana se osećam kao pripadnica dela čovečanstva zapelog negde na evolutivnoj lestvici. Ne samo zbog zabrane Beograd Prajda, nego više iz razloga što kao da konačno postajemo svesni da voz koji smo kolektivno jurili od pre desetak godina, za nas zapravo nije ni postojao, dok se asfalt ispod nas ovog puta definitivno urušava – tamo gde ga uopšte ima.

Nakon dvanaest godina aktivnog političkog, socijalnog, ekonomskog i kulturnog eksploatisanja građana i građanki, totalno smo pukli! Ne samo da nemamo para nego nemamo više ni ideja. Pogledali smo se u ogledalo, ugledali zombija i istog trena smo ogledalo razbili iz besa. Mi ne možemo da se suočimo sa sobom, sa čovekom u sebi, kao ni sa čovekom u drugima koji može biti drugačiji. Zato se bavimo površnim analizama i zadovoljavamo se onim što nam serviraju.

U Srbiji je zamrla realna mogućnost rehabilitacije ekonomije, a time i onog što se na tu ekonomiju da nadograditi. Sledstveno tome je i demokratija, sa konceptom zastupanja ljudskih prava, ostala u sferi deklarativnog, otvarajući apsurdnu mogućnost za jedne Dveri da zauzmu stav demokratske i tolerantne borbe protiv Parade. Ono nije ništa drugo do isprazno pozajmljivanje i upotrebljavanje demokratskih popularnih termina, demagogija u svrhu izgradnje javnog imidža po naprednjačkom „receptu uspeha“.

Međutim, pozivanje na bojkot Parade i izložbe Elisabeth Ohlson Wallin, u javnosti je praktično poziv na nasilje. Jer najjači uticaj uvek izvrše oni koji deluju iz sopstvenog ekonomsko-političkog interesa zapakovanog u populističko-političke fraze čiju suštinu ni sami ne razumeju. Zato valjda i preziru Radomira Konstantinovića i njegovu „Filosofiju palanke“.

Dverjanski stav da je homoseksualizam totalitarna ideologija nema ni marginalne veze sa zdravim razumom. U psihološkom kontekstu, izricanje takvog stava o homoseksualizmu u javnosti, može se okarakterisati kao psihološka projekcija. Psihološka projekcija kao mehanizam odbrane, znači iznošenje sopstvenih društveno nepoželjnih ili opasnih misli i tendencija i pripisivanje tih motiva drugima. Ukoliko se priklonimo tom argumentu, oni koji su tu totalitarni ideolozi, su sami „dverjani“, što i nije neobično s obzirom na njihovu agendu, zamaskiranu u političku partiju.

No, s obzirom da su oni ti kojima je dat medijski prostor, kao i uostalom i sav ostali prostor delovanja za sprovođenje srednjevekovnih ideja isključivosti, udaranja dangi, prostačkog raspirivanja mržnje i iznošenje nelogičnog seta argumenata za sve navedeno, upornim ponavljanjem stava da je homoseksualizam totalitarna ideologija, ono će postati uvrežen stav građana i građanki. Medijsko insistiranje na nekom stavu se može protumačiti i kao argument ponavljanja ili agrumentum ad nauseam, što u logici znači da višestruko ponavljanje nekog stava ga vremenom učini istinitim, prihvaćenim stavom, produbljujući predrasude, i služi medijskoj manipulaciji.

Zato pobednici u ovoj političkoj rundi oko Prajda 2012. su svakako oni homofobni: sa ciglama u cegeru, oni sa štanglom u ruci u centru za rehabilitaciju narkomana, oni Svoji što mrze sve, oni jahači apokalipse, pa i oni u odelima koji navedenima daju za pravo i time i zvanično zabranjuju 6. oktobar.

(Autonomija)