Slika Srbije koja se ovih dana vidi u Beogradu zatekla je svet koji je godinama tolerisao glorifikaciju ratnih zločinaca, a posebno Ratka Mladića. Desetine hiljada ljudi na njegovoj sahrani, uz državne počasti i učešće veterana Vojske Republike Srpske, pokazuju da se odnos prema Mladiću nije suštinski promenio. Naprotiv, ono što je dugo bilo prisutno na marginama društva sada je dobilo masovnu i javnu manifestaciju. Četiri autobusa demobilisanih pripadnika Vojske Republike Srpske organizovano su stigla iz Banjaluke, što dodatno pokazuje koliko je događaj prevazišao okvir privatne sahrane.

Međutim, ovo nije samo priča o Ratku Mladiću. Ovo je i priča o posledicama dugogodišnje politike tolerisanja nacionalističkih narativa u Srbiji i regionu. Zapad je godinama gledao kako se rehabilituju i glorifikuju ljudi pravosnažno osuđeni za najteže ratne zločine, dok se istovremeno govorilo o evropskoj perspektivi Srbije, stabilnosti regiona i „konstruktivnoj“ ulozi Beograda. Ono što svetski zvaničnici danas tretiraju kao šok i incident, zapravo je direktna posledica njihove sopstvene dugogodišnje kalkulacije. Zapadna diplomatija je svesno izabrala prividnu stabilnost umesto suštinske demokratizacije, žmureći na slavljenje ratnih zločinaca dok su se iza zatvorenih vrata vodili razgovori o partnerstvu.

View this post on Instagram

A post shared by Helsinški odbor (@helsinskiodborsrbija)

U tom periodu razvijao se i koncept „Srpskog sveta“. Iako međunarodni akteri uglavnom nisu taj koncept tretirali kao formalni politički projekat, već kao bezopasnu retoriku za unutrašnju upotrebu, njegove ključne ideje — o posebnoj povezanosti Srbije sa Republikom Srpskom i Srbima u regionu — postajale su sve vidljivije u političkom i javnom prostoru. Dok je svet ćutao i gledao na drugu stranu, taj koncept je korak po korak brisao granice između kulturne saradnje i političke integracije.

Upravo zato, sve ono što je pratilo Mladićevu smrt i sahranu ne može se posmatrati kao spontani izliv emocija ili nepredviđeni eksces. Naprotiv, reč je o vešto pripremljenom i sinhronizovanom igrokazu u kojem su država, vojska i crkva delovale na istom zajedničkom zadatku — glorifikaciji ratnog zločinca. Svaka od ovih institucija imala je svoju jasnu ulogu u predstavi koja je imala za cilj da rehabilituje politiku devedesetih i zvanično legitimiše ono što je godinama građeno u senci.

Ova masovna manifestacija, organizovana uz logističku podršku i najviše državne i verske počasti, poslužila je kao idealna pozornica za slanje jasne i nedvosmislene poruke: Srbija i Republika Srpska su jedno. Međunarodna zajednica danas ne svedoči nikakvom iznenađenju, već samo žanje logičan ishod sopstvenog oportunizma i politike popuštanja, dok posmatra kako se nekadašnji nacionalistički narativi pretvaraju u opipljivu političku i teritorijalnu realnost.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 

(Autonomija)