Gospođa Ljiljana Smajlović jako se naljutila, čitam u Danasu od 8. februara, zbog presude Apelacionog suda u Beogradu u parnici između UNS-a i NUNS-a oko zgrade Doma novinara u Resavskoj 28. Ta se parnica vuče evo već desetak godina i lepo je dozrela, mada je mogla da potraje još desetak godina kakvo nam je pravosuđe. Apelacioni sud, naime, preinačio je prvostepenu presudu i naložio da Dom novinara UNS (Udruženje novinara Srbije) i NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) podele između sebe bratski, pošteno i na ravne časti. Takvo se rešenje inače činilo logičnim od samog početka: Dom novinara sagrađen je kao zadužbina svih beogradskih novinara sredinom tridesetih godina prošlog veka, još pre onoga rata, pa bi bilo pošteno da ga kolege dele pravedno i nije jasno zašto se oko toga treba parničiti.

Gospa Ljilja, međutim, smatra takvu presudu otimanjem „privatne svojine UNS-a“ koja da je „poklonjena NUNS-u Nadežde Gaće i Vukašina Obradovića“, a sve iz razloga „političkih“. Neuobičajeno za sebe, gospa Ljilja se razmahala u pravedničkome gnevu i izjavila da je to „isti princip po kom se Srbiji otima pravo na Kosovo“. Poređenje Kosova i Doma novinara u Resavskoj 28 javlja se kao veoma zanimljivo, pogotovo od strane gđe. Smajlović koja je ipak novinarka uglavnom odmerena (osim izvesnih retkih ispada kada je progovarala na lakat, na koje vas sada ne bih podsećao).

Nego da se mi vratimo na meritum toga spora. Nekada davno bilo je samo jedno Udruženje novinara Srbije, nastanjeno u tom spornom objektu. Bilo je i jedno udruženje novinara Jugoslavije, pa SRJ, pa Srbije i Crne Gore; ono izgleda još postoji, kako se priča po Knez Mihajlovoj 6 (MPC, bivši Tanjugov), ali o tome nema pouzdanih svedočanstava. Dakle, negde 1989. dolazi do određenih trvenja u UNS, a oko kandidature Juga Grizelja za predsednika, ako se dobro sećam. Jug je tada bio diskvalifikovan po osnovi političko-etničkoj, zbog čega smo mi neki vratili članske karte i istupili iz UNS. Takva su bila vremena, sve sami „Odjeci i reagovanja“, ako se neko još toga seća. Ono novinara koje nije htelo da laže i huška pokušalo je tada da osnuje novo udruženje, ali nije ih bilo dovoljno, za razliku od Vojvodine koja je prva stradala i – logično – prva osnovala Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Tek 1993, posle velikih pogroma u beogradskim medijima, stekla se kritična masa i osnovan je NUNS; prvi predsednik bio je Dragan Nikitović, čega bi gospa Ljilja mogla da se priseti, jer NUNS nisu ni Nadežda, ni Vukašin, nego svi mi, da sada ne nabrajam predsednike i broj članova itd. UNS se uzvišeno uzdržao od reakcija na masovna otpuštanja i progone novinara koji su odbili da zavijaju u istom čoporu sa Miloševićevim ratnim huškačima i „patriotskim“ lažovima. Tako je NUNS opstajao i rastao tokom godina, kao podstanar, sa ono malo članarine i sa još manje nesigurnih dotacija od kolegijalnih udruženja i nevladinih organizacija. Bio sam prvo v.d. a onda i predsednik NUNS tokom tri najgore godine i znam dobro o čemu govorim. Ukratko, u novinarskoj profesiji, gde se uglavnom svi znaju, dobro se znalo ko je u UNS, a ko u NUNS – i zašto. Nije tu, dakle, reč o „politici“, kako tvrdi gospa Ljilja; reč je o profesionalizmu i spremnosti da se podnesu rizici i opasnosti ne bi li se sačuvao profesionalni obraz. Bilo je to vreme – ne povratilo se! – kada je moralni stav neizbežno bio i političko opredeljenje, žao nam je jako.

Sada nam gospođa Smajlović kao otežavajuću okolnost uzima to što smo tada bili pošteni profesionalci, dakle pisali i govorili istinu. To je, veli ona u svojoj kritici presude Apelacionog suda, „politički dirigovana odluka koju je (Apelacioni sud) obrazložio političkim, a ne pravnim razlozima, ne pozivajući se na zakone već na revolucionarne zasluge udruženja koje je politički blisko sadašnjim vlastodršcima“. Molim: eto stekosmo i „revolucionarne zasluge“! Ispada NUNS kao horda onih partizana, „šumaca“ i „komunjara“ koji su došli i sada konfiskuju, nacionalizuju i rekviriraju tuđu „privatnu imovinu“ u vidu zgrada, a sve posle petooktobarskog prevrata koji je, naravno, bio „revolucija“, pa sada NUNS dobija na „poklon“ Dom novinara zbog „političkih zasluga“ koje, naravno, „ne mogu biti osnova za sticanje prava u Evropi“ itd, dakle otimaju nam naše Kosovo, naš Dom novinara koji je srce UNS-a itd. Možda bi gospa Ljilja mogla odmah da se obrati na nadležnu instancu i zatraži restituciju „privatne imovine“ oduzete po Apelacionom sudu u Beogradu na način revolucionaran i protivzakonit.

Takav bi takav zahtev za restituciju bio jedan od vanrednih „pravnih lekova“ na koje gospa Ljilja sada aludira, ako UNS već ne uspe da „sruši nepravnu presudu Apelacionog suda u Beogradu“. Ostavljajući mogućnost da još nije jasno čija nana crnu vunu prede, gđa. Smajlović pominje i moguće vansudsko poravnanje sa NUNS-om, kojom će prilikom, veli ona, UNS NUNS-u dati „veoma velikodušnu ponudu“, s obzirom, je li, na „trvenja poslednjih deset i više godina“. „Velikodušna ponuda“ mogla je da padne i pre nego što je NUNS pokrenuo ovu parnicu; pitanje je samo – šta je „velikodušno“? Bratski? Pošteno? Lapo-lapo? Ali, sačekajmo „velikodušnu ponudu“ gđe. Smajlović, pa ćemo i to videti – ako joj vanredni pravni lekovi ne uspeju. Možda ode i u Strazbur…

Ono zbog čega je ovaj nervozni ispad gđe Smajlović indikativan jeste bestidnost. Oni koji su bili „politički bliski“ nenarodnom režimu Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača koji su javno pozivali na progon etnički i politički nepodobnih novinara, a dan-danas su bliski kamarili domaćih izdajnika, sada imaju drskosti da žrtve svog „politički bliskog“ režima optužuju za „političku bliskost“ sa „vlastodršcima“. E, pa ne može.

(Danas)