Sklonija mitovima nego pravoj istoriji, Srbija bira da se seća onih ličnosti čije su zasluge za njen razvoj i te kako pod znakom pitanja, pre nego onih koji su pokušavali da doprinesu njenom napretku. Njih nezasluženo baca u zaborav; takve joj se tragične greške vraćaju kao bumerang, a perspektiva i dalje ostaje zamagljena i nejasna.

Zamislimo da je obrnuto: da se danas sećamo onog doba o kojem se govori kao o vremenu srpskih liberala, kada je političko rukovodstvo Srbije smenjeno a moglo je Srbiju, pa i Jugoslaviju uvesti u reforme. A od tada je prošlo tačno pet decenija, kada je, 26. oktobra 1972. sa političke scene u Srbiji i Jugoslaviji sišlo rukovodstvo Saveza komunista Srbije na čijem je čelu bio Marko Nikezić. Sa Nikezićem, Titu koji ih je optuživao za „liberalizam“, pa čak i da su protiv njega, ostavku su dali Latinka Perović, Bora Pavlović, Mirko Tepavac, a iz solidarnosti sa njima iz politike je izašao i Koča Popović.

Za dr Milivoja Bešlina, istoričara, višeg naučnog saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, regresivni trendovi prelomljeni u jesen te godine odveli su Srbiju i Jugoslaviju u trajno zaostajanje, tragični raspad države i istorijski slom srpskog društva, neviđen u dva veka moderne državnosti. Najnovije delo koje je ovaj naš poznati naučnik posvetio toj temi dvotomna je monografija Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji I i II, u izdanju „Akademske knjige“ iz Novog Sada i gore pomenutog IFDT-a. Prvi tom je već pred čitaocima, i u njemu je dat evropski i hladnoratovski kontekst, kao i sve ono što se ticalo jugoslovenskog okvira i mesta Srbije u federaciji, odnosima liberala sa drugima u Jugoslaviji i sa Titom. Drugi tom će izaći do kraja godine, i u njemu su teme posvećene isključivo Srbiji.

Kako najpreciznije definisati političko rukovodstvo Srbije od 1968. do 1972?

Rukovodstvo Marka Nikezića i Latinke Perović u kulturi sećanja je ostalo upamćeno kao srpski liberali. To se naslanjalo, ne bez osnova, na optužbu partijskih konzervativaca protiv njih u vreme smene, i u godinama negativne kampanje nakon njihovog odlaska. Ipak, ja ih u knjizi definišem kao reformiste, kao reformsko rukovodstvo Saveza komunista Srbije. Njihovo temeljno usmerenje je bila dubinska i sveobuhvatna reforma svih aspekata društvenog, političkog, ekonomskog i kulturnog života. Geslo kojim se najjednostavnije formulisala takva politika je bilo: moderna Srbija!

Šta je bio njihov najvažniji izazov?

Jedan od ključnih izazova je bila zaostalost i nerazvijenost Srbije zbog čega su njenu modernizaciju i razvoj videli kao apsolutni prioritet. U korpus vrednosti toga je ulazila i demokratizacija društva i partije, povlačenje politike iz privrede i stvaranje velikih integracionih sistema koji bi bili konkurentni na svetskom tržištu. Potom, institucionalna izgradnja i stvaranje jakih institucija koje bi smanjile mogućnost arbitrarnosti na najmanju meru; borba protiv nacionalističkih isključivosti, i dogovor sa drugim narodima o tome koliko Jugoslavije i kakva bi ona trebalo da bude. Dosledna nacionalna ravnopravnost i široka autonomija Vojvodine i Kosova, čiji status nije posmatran kao pitanje državnih granica, već demokratizacije i društvenog uređenja Srbije. Demokratizacija je podrazumevala i spuštanje nadležnosti do opština i mesnih zajednica, participaciju što većeg broja ljudi u odlučivanju, demetropolizaciju Srbije i donošenje odluka van Beograda, česta putovanja u unutrašnjost Srbije. Partija se u velikoj meri povukla iz privrede, kulture, medija, pa je tako prvi put glavni urednik „Politike“ ili RTV Beograd biran na referendumu od strane novinara i zaposlenih u redakcijama. Ključan je ipak bio odnos prema Titu, njegovom autoritetu, prema nacionalizmu i kulturnim institucijama i medijima koji su bili stecišta ove konkurentske ideologije.

Koja je bila glavna optužba protiv liberala?

Glavne optužbe su bile sadržane u činjenici da nisu koristili represivne mehanizme, zbog čega su opozicione i disidentske aktivnosti u svim sferama društva bile vrlo izražene; druga optužba je bila da je partija oslabila i da je prestala da bude autoritet u političkim sporenjima; bila je optužba za antititoizam, odnosno osporavanje autoriteta jugoslovenskog predsednika; važna optužba je bila i za prodor kapitalističkih elemenata u privredi, odnosno za umanjivanje značaja i uloge radničke klase na račun menadžerskog sloja u privredi; jedna od optužbi je bila i za sovjetofobiju i zapadnjaštvo; potom za forsiranje stručnosti i meritokratije na račun potisnutih ideološki pravovernih kadrova, kao i za marginalizaciju ratne i revolucionarne generacije; najzad, česta je bila i optužba za avangardizam, odnosno, neku vrstu elitizma i intelektualizma u radu ili, kako je rekao Petar Stambolić – pretvorili su vrh partije u naučni institut.

Ko je od srpskih političara odigrao ključnu ulogu u padu srpskog rukovodstva na čelu sa Nikezićem?

Ključnu ulogu je nesumnjivo odigrao predsednik skupštine Dragoslav Draža Marković – vešt i sposoban političar, ali i konfliktan i brutalan u političkim obračunima. On je prvi krenuo u podelu rukovodstva u Srbiji, već u zimu početkom 1972. godine, odmah posle smene hrvatskog rukovodstva u Karađorđevu. Znalo se da je Tito već dugo nezadovoljan rukovodstvom Srbije i da je tražio priliku kako da izvede tu smenu. Bilo je jasno da dok je srpsko rukovodstvo jedinstveno, Tito ih nije mogao slomiti. Zbog toga je jugoslovenski predsednik zaigrao na ljudsku sujetu i ideološku tvrdokornost Draže Markovića. Svemu su u značajnoj meri doprinosile i tajne službe – civilna i vojna. Već u proleće 1972. Draža Marković je otpočeo politički sukob u Srbiji, a na svojoj strani je imao uticajnog Petra Stambolića, kao i veći deo stare, ratne generacije političara. Marković se za sukob dobro i temeljno spremao i on je u Srbiji kulminirao početkom jula 1972. važnim razgovorom u skupštini Srbije, na kome su pljuštale optužbe konzervativnog dela partije protiv reformskog vođstva. Rascep je bio napravljen i, prema već oprobanim metodama, pojavljivao se Tito u ulozi nespornog autoriteta i arbitra i prelomio stvari na oktobarskom, četvorodnevnom razgovoru sa političkom elitom Republike Srbije. Stajući direktno uz argumentaciju Draže Markovića, Tito je odabrao stranu, i „gubitnička“ opcija je mogla samo da podnese ostavke. Tito je još uvek u snazi i on je središnja tačka političkog legitimiteta u Jugoslaviji. Uprkos većini koju su imali u srpskoj partiji, Marko Nikezić i Latinka Perović su podneli ostavke, jer se protiv Tita nije mogao dobiti politički rat u zemlji.

U knjizi Slom srpskih liberala Slavoljub Đukić piše da liberale prate kontroverze. Slažete li se?

Knjiga Slavoljuba Đukića je 1990. otvorila ovu važnu temu u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti. To je njen najvažniji domet. Nezavisna „Borba“ je povodom izlaska knjige organizovala u junu te godine razgovor vodećih ljudi domaće intelektualne scene o srpskim liberalima. Svako je tu najviše rekao o sebi. Drugi važan doprinos Đukićeve knjige je u činjenici da je u njoj Marko Nikezić jedini put govorio o svojim političkim koncepcijama nakon oktobra 1972. godine.

Nažalost, razgovore sa njim Đukić je dao fragmentarno. Svi ostali istraživački doprinosi Đukićeve knjige kao i većina njegovih zaključaka bremeniti su olakim publicističkim pristupom i simplifikacijama, ali i ideološkim koncepcijama kojima je sam autor pripadao – a to je nacionalistički krug oko Dobrice Ćosića.

Hrvatsko i srpsko rukovodstvo pali su Titovom odlukom u roku od godinu dana. Da li je tačna tvrdnja da je Tito hteo da napravi ravnotežu između hrvatskog i srpskog naroda?

To je jedna od neutemeljenih tvrdnji koja se uvukla u javni prostor i koju šire oni koji nisu istraživali ovaj period. Kako pokazuju izvori do kojih sam došao, Tito je već sredinom 1969. dakle pola godine posle dolaska Nikezićeve ekipe na čelne položaje, dobio analizu svojih obaveštajnih centara da se u Srbiji kreirala jedna „grupa“, dakle, frakcija koja preti da ugrozi sistem. Možete samo da zamislite šta je u njegovoj glavi, posle svih iskustava frakcionašenja u međuratnom periodu, značilo da se sada ponovo stvara rascep i da se stvara opozicija njemu i njegovoj politici i to u najvećoj jugoslovenskoj republici. Sve dalje, odnosi Tita i srpskog rukovodstva su hladni, napeti, a vrhunac tenzija je bio tokom 1971. kada su međusobne optužbe bile toliko neprijatne da je jugoslovenski predsednik rekao svojim saradnicima da sa njim još niko nije tako oštro razgovarao i polemisao. Sve to će već sledeće godine doći na naplatu. S druge strane, Titovi odnosi sa hrvatskim rukovodstvom Savke Dabčević Kučar su prisni, česti, nekada gotovo emotivni. Iako se Tito ne slaže sa njihovim metodama, stiče se utisak da su proljećari umeli veštije da razgovaraju sa njim, uvažavajući njegove godine, autoritet, istorijsku ulogu i da vrlo često podilaze njegovoj sujeti i autoritarnosti, čega je vrhunac septembarski Savkin govor 1971. u hotelu Esplanada. Da ne pominjem Titovu naklonost prema Miku Tripalu. Ipak, kulminacija krize u Hrvatskoj u novembru 1971. prisiliće Tita na radikalne mere i na političku likvidaciju hrvatskog rukovodstva. Dok je u Srbiji situacija bila mirnija, čekala se unutrašnja podela i sazrevanje okolnosti za smene i seču. Hoću da kažem da je Nikezićevo rukovodstvo od početka bilo ocenjeno kao nelojalno i ideološki nepouzdano i čekala se prilika za njegovu smenu, dok je prema hrvatskom, proljećarskom rukovodstvu sam Tito imao dosta naklonosti, zbog čega je u to vreme i sam podnosio kritike u Srbiji. Ipak, metodi kojima su smenjena oba legitimna rukovodstva, političko nasilje i autoritarni stil, ostavili su pogrešan i neutemeljen utisak o nekakvoj ravnoteži.

Jesu li ove smene utrle put raspadu Jugoslavije?

Nasilnu smenu proljećarskog rukovodstva Savke Dabčević u Karađorđevu u decembru 1971. Latinka Perović je okarakterisala kao „grešku za sto godina u srpsko-hrvatskim odnosima“. Liberali zbog toga jedini nisu podržali takve metode. Sve druge republike su stale na Titovu stranu. Posle smena političkih elita Srbije i Hrvatske, zaista je prestala mogućnost da se unutarjugoslovenski odnosi i sporovi rešavaju demokratskim putem, otvorenim dijalogom i razgovorima. Dogmatske i konzervativne elite koje su došle umesto njih, većinu problema su gurale pod tepih represivnim metodama. Problemi time nisu nestajali. Uz to, smenom liberala u Srbiji, dat je vetar u jedra konzervativizmu, pa i nacionalizmu. Najkonzervativniji titoisti iz 1970-ih deceniju i po kasnije su bili gorljivi podržavaoci Miloševića i srpskog nacionalizma. JNA koja je blisko bila povezana sa sovjetskim bezbednosnim aparatom, bila je u poslednje dve decenije uglavnom u rukama konzervativnih i dogmatskih srpskih kadrova. To je ta vojska koja je rođena u najslavnijoj epizodi istorije ovih prostora – antifašističkom ratu, a završila svoj život u najsramnijoj epizodi druge polovine 20. veka, u rušenju Vukovara, Dubrovnika i opsadi Sarajeva. Titova odgovornost za postitoistički period ne može se apstrahovati u istorijskoj oceni njegove ličnosti. Posebno ako ste imali jedno rukovodstvo i to u Srbiji, Nikezićevo, koje ga je upozoravalo koje su sve opasnosti ako bi se u JNA nastavio kurs koji su ocenili kao štetan po Jugoslaviju.

Liberali su uvek isticali spremnost na dijalog pri legalnim jugoslovenskim institucijama. Izbegavana je konfrontacija s hrvatskim rukovodstvom…

Dijalog sa svim jugoslovenskim republikama i poimanje Jugoslavije ne kao proširene Srbije, već kao konsenzualne i složene zajednice ravnopravnih naroda je jedan od temelja njihove politike. Sa oba hrvatska rukovodstva, Savkinim, reformskim i postproljećarskim vođstvom Milke Planinc, liberali su imali otvoren dijalog bez ostatka. U konfrontacije nisu ulazili, jer za tim nije bilo potrebe. Tito je pokušavao da izazove i Marka Nikezića i Savku Dabčević na polemiku, ali oni na to nisu pristali. Znali su da u novim okolnostima povećane uloge republika i nove političke generacije koja je otpornija na Titov autoritet, jugoslovenski predsednik gubi svoju moć i da mu je potrebno da nadustavnim arbitražama učvršćuje autoritarnu prirodu sistema. Ni jedni ni drugi nisu pristajali na to i međusobne razlike su rešavali direktnim razgovorima.

To ne znači da su se slagali. Imali su različit pristup Titu i unekoliko različit odnos prema nacionalizmu u svojoj republici. Ali najveća sporenja su bila ekonomska, jer je veliki deo kapitala nekadašnjih jugoslovenskih banaka, posle ustavne decentralizacije, ostao u Beogradu i srpska privreda je to koristila. Savka Dabčević Kučar kao oštroumna ekonomistkinja je tražila raspodelu tih sredstava. Međutim, liberalsko rukovodstvo je izbegavalo, izgovarajući se na različite načine. Jedna od razlika među njima su bili i zahtevi hrvatskog rukovodstva da se čelnici dve najveće republike bilateralno susreću i rešavaju probleme. Liberali su to rezolutno odbijali, jer su smatrali da je opasno Jugoslaviju svoditi na srpsko-hrvatsku osovinu, kao i da će svaki dogovor Beograda i Zagreba biti na štetu manjih konstituenasa federacije. Insistirali su na dijalogu, ali u legitimnim saveznim institucijama uz prisustvo i u interesu svih članica federacije. Izbegavali su rešenja iz vremena Kraljevine Jugoslavije da je potreban samo „dogovor s Hrvatima“, pa da se reše sva sporna pitanja.

Nepune dve decenije po padu liberala, Dobrica Ćosić će za Marka Nikezića reći da nije razumeo egzistencijalni interes srpskog naroda. Da li je bio u pravu?

Dobrica Ćosić je uz Marka Nikezića, Dražu Markovića i Mihaila Markovića jedna od kardinalnih figura toga perioda. Svi oni su imali svoje ideološke koncepcije o ulozi i mestu Srbije i srpskog naroda u uslovima demokratizacije i decentralizacije Jugoslavije. Egzistencijalni interes srpskog naroda Nikezić je video u ideji složene i demokratizovane jugoslovenske federacije.

Ćosić kao lider opozicionog uporišta – Srpske književne zadruge, sa svojim kolegama formuliše tokom 1971. politiku da Srbima decentralizovana i reformisana Jugoslavija više nije potrebna, da je njen slom neminovan i da se treba pripremati za stvaranje velike Srbije. Najlapidarnije, politiku SKZ je istraživački formulisao veliki istoričar Sima Ćirković: ili Jugoslavija po meri Srba i Srbije ili srpska država na čitavom etničkom prostoru. Taj program je primenjen tokom Miloševićevih ratova i znamo kako se završio i koliko je odgovarao „egzistencijalnom interesu“ srpskog, ali i drugih naroda. S druge strane, liberali nisu dobili šansu da razrade i realizuju svoju nacionalnu koncepciju.

I najzad, ono što je njih razdvajalo od svih drugih struja u Srbiji to je odnos prema nacionalizmu. U svim tačkama oni su se razilazili sa ideološkim koncepcijama srpskog nacionalizma. I posebno u sledećem segmentu… Marko Nikezić je 1970. u svom poznatom sarajevskom govoru rekao da Srbija neće biti patron, čuvar, pokrovitelj Srbima u drugim republikama, kao i da oni nisu porobljeni delovi srpstva, već ravnopravni građani svojih republika. Naglašavao je da je svaka pretenzija Srbije da uređuje stvari u drugim republikama pod izgovorom zaštite srpskog naroda u njima – čist nacionalizam. Kao što znamo, pod tim izgovorom Milošević je otpočeo agresivne ratove 1991. a pod istim izgovorom Putin je izvršio agresiju na Gruziju i Ukrajinu.

Kakav je, onda, bio odnos liberala prema nacionalnom pitanju?

Nacionalno pitanje liberali su videli u formi funkcionalne i demokratizovane jugoslovenske federacije u kojoj ne bi bilo mesta za nacionalizam kao dominirajuću ideološku paradigmu.

Ponavljali su bezbroj puta, nacionalna ravnopravnost, suštinska federalizacija Jugoslavije, složena država, široka autonomija pokrajina – rečju federacija koja je dovoljno široka da se sa njom svi mogu identifikovati. Unutar nje, srpski narod je imao perspektivu ravnopravnog i zajedničkog života sa drugima. Ono što su videli kao ključnu opasnost po opstanak Jugoslavije i istorija će im dati za pravo, to je bilo razgorevanje srpskog nacionalizma kao najrasprostranjenijeg. Bili su svesni da njegova eksplozivna snaga može dovesti do neslućenih tragedija i u krvi razoriti Jugoslaviju. Zbog toga su smatrali da se pojedinačnim zabranama i obračunima ne može postići puno, već da je u Srbiji potrebno kreirati demokratsku alternativu isključivoj i autoritarnoj nacionalističkoj ideologiji koja je živela i u delovima partije, ali posebno unutar opozicione kritičke inteligencije.

Ponavljali su da Srbija nije i ne može biti jedini čuvar i „žandarm“ Jugoslavije uprkos svima i protiv svih, kao i da ona može biti ravnopravna samo ako je jednako kao i druge republike zainteresovana za budućnost Jugoslavije. Za Srbiju nije smelo biti ni posebnih prava kao ni posebnih obaveza, bila je suština politike nacionalne ravnopravnosti koju su zastupali. I naglašavam, Srbija u svojim ustavno definisanim granicama, jer su bili svesni da bi bilo kakvo odbacivanje međurepubličkih granica vodilo u rat.

Padom liberala „počišćeni“ su i srpski, ali i kadrovi širom Jugoslavije koji su učestvovali u reformističkom pokretu. Da li je time na dugo vreme zatrta ideja o ekonomskom napretku zemlje?

Razmere smena i čistke nastale u Srbiji posle smene liberala je nemoguće utvrditi precizno. Procene se kreću od 6.000 do 12.000 smenjenih u svim oblastima društvenog i političkog života i u celoj Srbiji. Takvu seču ne bi podnelo ni veće i razvijenije društvo. Posledice smene onih koji su bili najkompetentniji osećamo do danas. Konsekvence su verovatno najizraženije u ekonomiji, ali su bile nesagledive i u politici, kulturi, medijima.

Kakav je bio stav rukovodstva Srbije prema problemu Kosova?

Nisam siguran da su ga oni videli kao problem, više kao priliku da pokažu dobre strane svoje politike. Marko Nikezić je ponavljao da su na Kosovu svi kod svoje kuće, i Albanci, i Srbi, i svi koji na njemu žive, da tamo nema podstanara, da Kosovo ne pripada više jednima nego drugima. Možda je bilo i nekog naivnog uverenja da će se dva nacionalizma – srpski i albanski, iscrpeti i iživeti ako se Kosovo bude ekonomski razvijalo i modernizovalo. Nisam siguran da je istorija dala za pravo ovim plemenitim očekivanjima. Takođe, liberali su se zalagali za što širu autonomiju pokrajina, kako bi Albanci poneli odgovornost za poslove u pokrajini – koja je od ovog perioda bila izražena ne više samo kao pokrajina Srbije, nego i kao elemenat jugoslovenskog federalizma. Time se htelo reći da je za situaciju na Kosovu odgovorna i Jugoslavija, ako postoje problemi da su oni zajednički problemi svih. Ili ono što je Koča Popović rekao i krajem 1980-ih: Albanci identitetski mogu biti i Jugosloveni, ali nikada neće moći da budu Srbi.

Je li tačno da je u razgovorima oko Kosova Nikezić Titu rekao da „što se tiče Kosova, Srbija ima jak stomak, pa može da svari i to da Kosovo bude republika i, ako svi u Jugoslaviji misle da tako treba da bude, neka bude, ali morate računati da će se Srbija ‘dezangažovati’, a da će Beograd da stane u zaštitu manjina na Kosovu“?

Liberali su bili spremni da razgovaraju i o tome da Kosovo dobije status republike, ali su upozoravali da se u tom slučaju menjaju temelji Jugoslavije i čitav karakter njenog federativnog ustrojstva. Time su slali poruku Titu da je moguća promena statusa Kosova, ali će ona povlačiti i promenu karaktera čitave federacije. Jugoslovenski predsednik je razumeo poruku i prekinuo dalje polemike i zahteve za kosovskom republikom. Ono oko čega, prema Marku Nikeziću, nije moglo biti rasprave su državne granice SFRJ.

Zbog čega se o reformistima Marka Nikezića toliko ćutalo, pa i sada se uglavnom ćuti? Da li je danas reč o (ne)kulturi sećanja koju hrani populizam, antievropejstvo i pogubno bekstvo u mitsku prošlost, umesto suočavanja sa stvarnošću?

Već ste odgovorili u svom pitanju. Srbija je posle smene liberala bila utemeljena na komunističkom dogmatizmu, konzervativnom po svojoj prirodi koji će krajem 1980-ih napraviti sinkretizam sa takođe konzervativnom ideologijom srpskog nacionalizma. To je nešto na šta su Marko Nikezić i Latinka Perović upozoravali dve decenije ranije. Dakle, oni su bili modernisti i antinacionalisti, sa jasnim uverenjem da moderna Srbija mora biti razgraničena sa nacionalizmom i da se pluralno društvo može razvijati samo osloncem na Evropu i uz distancu prema represivnom, autoritarnom i imperijalnom režimu u Kremlju. Kao što znamo, Srbija u poslednje četiri decenije ide putem koji je u potpunosti negacija one politike za koju su se Nikezićevi liberali zalagali. To je opredelilo njihovo mesto u srpskom panteonu sećanja.

(Novi magazin)