„Izmišljanje tradicije“ predstavlja jedan od ključnih pojmova u savremenoj društvenoj teoriji, podrazumevajući da tradicija kao nešto nesporno i nepromenjivo, kao nekakva „datost“, ne postoji, već da se uvek naknadno izmišlja i konstruiše, zavisno od savremenog političkog konteksta u kojem želi da se uspostavi veštački kontinuitet sa „poželjnom“ slikom prošlih zbivanja, odnosno sa vrednostima koje jedno društvo želi da neguje i pojavama kojih iz zgusnute prošlosti želi da se seća.
Kada je reč o aktuelnom, trenutno neuspešnom, pokušaju da se Autonomnoj pokrajini Vojvodini nametnu dupli simboli, neophodno je istaći da je sam izraz „tradicionalni simboli“ nepoznat u našoj teorijskoj nomenklaturi, ali i empiriji. Podrazumeva se da simboli nekog entiteta (države, grada, regije) uključuju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva. Posebno je sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola, koje drugi nemaju. Nije slučajno da se to dešava samo (u) Vojvodini. Namera je da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena postojeća i legalna obeležja.
Sporno je i sve ostalo. Zašto se kao navodno tradicionalni simboli predstavljaju (nameću) baš oni simboli koji nisu bili institucionalno prihvaćeni, jer predloženo rešenje je samo jedan od nekoliko ad hoc simbola koji su korišćeni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848–1849, a koji nikada nisu ni formalno usvojeni ni bili opšteprihvaćeni. Razlog zbog kojeg se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grbu, a ne na nekom drugom prisutnom tokom 1848–1849, jeste činjenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije, korišćen od 1839. do 1882. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode „vojvodska porfira“ i „vojvodska kruna“, a u opisu grba Kneževine Srbije „kneževska porfira“ i „kneževska kruna“. Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali bi, ako bi se ovaj predlog usvojio, simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao „tradicionalni simboli“ Republike Srbije, sa kojom imaju nesporni istorijski kontinuitet. Nema sumnje da se iza ovog predloga nalazi ideja da se navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autentičnost i samosvojnost Vojvodine kao i njen istorijski identitet.
Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koje je, kao krunovina Austijske carevine, postojalo 11 godina (od 1849. do 1860.) – ti simboli su za razliku od ovih revolucionarnih bili legalni, usvojeni i čitavu deceniju su bili u upotrebi. Ali, ti stvarni simboli Vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa je centralni likovni prikaz – crni habsburški orao, koji se predlagačima ovih tzv. tradicionalnih simbola ne sviđa, te su ih prećutali. Rečju, demijurzi ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu – odabrali su ono što njihovom „izmišljanju tradicije“ najviše odgovara. A to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.
Ipak, suštinu nametanja tzv. tradicionalnih simbola, sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena sadašnja obeležja, čini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Tzv. tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept Srpske Vojvodine kao etnički i kulturno definisanog srpskog prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Reč je o ideji koja se, istorijski posmatrano, iscrpela i nestala iz jednostavnog razloga jer je 1918. postigala svoj osnovni cilj – nacionalno ujedinjenje Srba. Sa druge strane, savremena AP Vojvodina rezultat je delovanja različitih političkih snaga okupljenih u Vojvođanskom frontu. Početkom tridesetih godina XX veka javlja se vojvođanski autonomistički pokret, uobličen u ideološki i politički heterogenu koaliciju – Vojvođanski front, sa ključnom parolom – „Vojvodina Vojvođanima“ i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja pripada svim njenim građanima, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Iako je ovaj pokret bio višenacionalan, nosilac ovog koncepta – koncepta Autonomne Vojvodine kao suštinski različitog od etničkog, devetnaestovekovnog koncepta Srpske Vojvodine, bilo je pre svega liberalno srpsko građanstvo. Navedena ideja postavila je okvir iz kojeg je posle Drugog svetskog rata, kao rezultat antifašističke pobede, i konstituisana AP Vojvodina.
Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanje tradicionalnog grba i zastave ima suštinski, a ne samo simbolički značaj, zbog čega je i pokušaj oktroisanja tzv. tradicionalnih simbola, pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrono i bespotrebno nego iznad svega groteskno i istorijski i teorijski neutemeljeno. Erik Hobsbaum, jedan od najvećih svetskih istoričara u 20. veku, istovremeno i istraživač fenomena nacije i nacionalizma, zabeležio je da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Zato verovanje u „tradicionalne simbole“, kao i njihovo nametanje, ostavljamo onima koji podrazumevaju da istraživanje prošlosti predstavlja tek polaznu osnovu za proizvoljni odabir dokaza za vlastite ideološke postavke i preživele političke koncepte.
dr Milivoj Bešlin
dr Momir Samardžić