Živeći u uverenju da su najstariji narod na svetu, definisan i protkan pravoslavljem, Srbima nadistorijska percepcija samih sebe nije pomogla da spoznaju razliku između religije i vere.

Devedesete, kao godine globalne desekularizacije, u „srbskom svetu“ imale su svoj ubrzani tok potpomognut nacionalizmom, tokom kojih su se religija i vera pretvorile u folklor koji je pogodovao razvoju i praktikovanju fundamentalizma, mržnje i svakovrsnog nasilja. Od tada do danas, crkva kao institucionalizovana vera, svesrdno je pomagala i podržavala društveno-političke procese koji vernike nisu udaljavali samo od teologije i intimnosti verovanja, već i od elementarne ljudskosti.

U saradnji sa političkom kastom, sveštenstvo je od građana-vernika stvaralo robove, jurišnike i topovsko meso, podvaljujući varvarizme i smrt kao vrhunski hrišćanski ideal u borbi za „našu“ stvar.

Umesto „čuda ljubavi Božije“ crkva je eksplicirala onu Hegelovu misao da se identitet gradi kroz negaciju drugog.

Potpuno nesvesno, pored negiranja drugih, negirali smo i sebe, pa i dan-danas lutamo identitetski, teritorijalno, vrednosno i istorijski nedovršeni, bivajući u sukobu sa drugima i sa sobom.

U fašističkom maniru, između nacionalne i verske pripadnosti stavljen je znak jednakosti, a crkve su postale državne međe.

Razorena društva sa ogromnim siromaštvom prati visok stepen vezanosti za crkvu. Svojom organizacijom i propovedanjem, crkva nam našu bedu objašnjava nametanjem iracionalnosti, diskursom o svetskim zaverama i nacionalnoj posebnosti.

Za stanje u društvu i stanje duha savremenog čoveka, crkva ne pronalazi uzroke u sopstvenoj zloupotrebi religije, namernim, tendencioznim tumačenjima i uzurpaciji države od strane političara.

Uvereni da od nas Srba na svetu nema posebnijeg i značajnijeg naroda, ne vidimo ni logičku ni ontološku protivrečnost takve i tolike naše posebnosti i sopstvene bedastoće kojoj celokupna naša istorija svedoči.

Ne ruga se nama istorija – mi to sami sebi sladostrasno radimo.

Civilizacija kakvu danas poznajemo je nastala na osnovnim vrednostima monoteističkih religija koje su u svom fundamentu iste i univerzalne, stoga Božić praznuju i ateisti, dopadalo se to nama ili ne.

Božićne poruke (vrednosti) su uvek i svuda iste: mir, ljubav, tolerancija, solidarnost, empatija, briga o nemoćnima i ugroženima…, ali, ne i kod nas Srba.

Drugu deceniju XXI veka, vinovnici devedesetih, danas uvijeni u naprednjačke oblande, iskoristili su da nametnu svoje poimanje sveta, života, prakse i estetiku koja obezbeđuje kolektivni duhovno-fizički sunovrat, a njima enormno bogatstvo, neograničenu i nekontrolisanu moć.

Početak godine, obeležen Božićem, idealna je prilika za nacionalistička podešavanja, pasivizaciju i depolitizaciju građana uz pomoć dionizijskih i novokomponovanih, kič folklornih praksi (inače je folklor novovekovna stvar) kako bi se zacementirali neravnopravni odnosi (ne)građana i njihovih vođa.

Savremeni jahači apokalipse obučeni u mantije (sveštenstvo) i odela (političari) stvaranjem i održavanjem haosa među građanima, obezbeđuju stabilnost pozicija i red u njihovim redovima.

Kako bi opstali, ljudima moraju onemogućiti i oduzeti atribute građana – mislećih političkih bića.

Otuda se ne trebamo čuditi što Hristosa, koji je propovedao skromnost i brigu o nemoćnima, slavimo prejedanjem na kredit i crtu, teturajući se prežderani ulicama, pored beskućnika i prosjaka, bez svesti da svaka treća osoba u Srbiji kad je gladna preskoči jedan obrok.

Slavimo Boga koji je govorio o odbacivanju ropstva, zauzimavši stranu potlačenih tako što se sami bacamo u okove i stvaramo tiranine.

Umesto vrlina i humanosti, izabrali smo poroke i proroke koji dehumanizuju i porobljavaju.

Povodi za radovanje i načini iskazivanja radosti govore o našim ishodišnim tačkama.

Na stranu paganistički običaji koje SPC teološki odbacuje a svakodnevno praktikuje – načini iskazivanja verske pripadnosti i praktikovanje religijskih običaja su slike naše propasti u sadašnjosti i budućnosti.

Najluđa nehrišćanska slavlja sa hrišćanskim povodom dešavala su se u mestima sa najizraženijom socijalnom segregacijom.

Lomače su bile najveće u mestima gde se najviše ljudi greje na čvrsta goriva koja ne može priuštiti.

Tamo gde je tama najgušća, bili su najblještaviji vatrometi, a najglasnija muzika tamo gde je tišina postala standard.

Država i crkva znaju gde moraju biti najveće vatre i najglasnija slavlja kako bi se ona stvarna vatra, vatra pobune i promišljanja ugasila, a tišina ostala postojana.

Narod koji Božićni duh pronosi kroz paljenje lomača i guma, ispaljivanjem buradi, masovnim prangijanjem, nacionalističkim pesmama koje šire mržnju i netrepeljivost, puštanjem muzike sa traktorskih razglasa, pijanstvom i prejedanjem, nema nikakvu budućnost – osuđen je na duhovnu i fizičku propast.

Skloni tolikom samoponiženju i samobrukanju ugušićemo se u sopstvenoj nebitnosti i nikada nećemo postati deo razvijenih društava.

Nema ni tehničkog ni suštinskog mira dok ispaljujemo rafale na kuće povratnika u Potočarima, dok vređamo svoje komšije muslimane u Priboju, spaljujemo plastične jelke u Sidneju i organizujemo javna slavlja u godini kad su deca počela ubijati decu.

Nema napretka dok deca u narodnoj nošnji i Predsedništvu čitaju rečenice o očuvanju nacionalnog identiteta koje im je neko drugi napisao, umesto da spoznaju i otkrivaju svet, nema napretka dok ljubimo ruke patrijarhu koji sa crkvom u dvorima od zlata čuva pedofile, devastira neobnovljive resurse, priča o ljubavi a seje mržnju, nema napretka jer pored pristajanja, prihvatanja i ćutnje, aktivno saučestvujemo u svemu tome.

Pored izmišljanja tradicije, skloni smo i izmišljanju pojmova kojima racionalizujemo stanja ropstva bez mogućnosti oslobađanja.

Suštinske promene koje će nam omogućiti da ostvarimo sve svoje ljudske potencijale, živeći dostojanstveno u trajnom miru se neće desiti dok ne odbacimo crkvu kakvu danas imamo, ne promenimo sadašnju vlast i ne uozbiljimo opoziciju, a sve to skupa je nemoguće ako nastavimo živeti u uverenju o sopstvenoj nadnaravnosti i bezgrešnosti, živeći potlačeno i priželjkujući tlačiti druge, kako bismo sopstvenu bedu opravdali i učinili podnošljivijom.

Da bismo osvojili slobodu, prvo se moramo „osloboditi“ sebe ovakvih kakvi jesmo. Do tada nam ostaju božićni juriši i još poneka koska bačena na pod sa ostalim mrvicama.

autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

(Autonomija, printscreen: Koraci)