• Slične politike zamene fosilnih goriva obnovljivim izvorima energije već se neko vreme primenjuju u Makedoniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini, a jedan od glavnih izvora koji se promoviše u tri pomenute zemlje su vetroelektrane.
• Političke elite u tri pomenute zemlje koriste isti scenario kako bi predstavile prednosti ulaganja u vetroparkove, ističući da je to čista energija.
• Naše regionalno istraživanje je pokazalo da se time zanemaruje ukazivanje na opasnosti koje nosi izgradnja vetroelektrana.
• Zbog nedostatka kapaciteta nadležnih organa i želje da se po svaku cenu zadovolje investitori, niko realno ne meri koliko je priroda uništena prilikom realizacije ovakvih investicija.
• Da li se uopšte isplati subvencionisati kapacitete koji mnogo koštaju, a proizvode relativno malo struje?

Čudan odabir

Nešto manje od tri odsto (2,8) električne energije Republika Srbija dobija iz vetroturbina. Međutim, poslednjih godina se povećavaju ulaganja u ovu vrstu obnovljivih izvora energije, a prosečna ulaganja dostižu i do dva miliona evra po megavatu (MV). Ono što se može videti na terenu jeste da su biznismeni/tajkuni bliski vlasti počeli da ulažu u energiju vetra. U ovom poslu, čini se, kao i ranije sa malim hidroelektranama, najvažniji motiv im je profit.

Srce nevetrovite Bačke

Primeri neodgovarajućeg izbora lokacija su Srbobran i Bečej. Dve opštine u centru plodne Bačke, bez posebnog vetropotencijala, odabrala je privatna kompanija kao lokaciju za vetroelektranu sa 75 vetrenjača visine oko 270 metara, na površini od oko 450 kvadratnih kilometara, u koji će biti uloženo oko 600 miliona evra. Sa kapacitetom od oko 450 MV, trebalo bi da bude najveći vetropark u Srbiji.

Kako ističe Zoran Janković, meštanin i odbornik u lokalnom parlamentu u Srbobranu, umesto za Banat, koji je najvetrovitiji deo Vojvodine gde zemlja nije toliko plodna, izabran je Srbobran. On smatra da je to pre svega zbog lokacije, jer se radi o mestu ukrštanja magistralnih puteva Sombor-Zrenjanin i Subotica-Novi Sad. Problemi koje će izgradnja doneti su ekonomske prirode, jer meštani smatraju da je besmisleno uništavati plodno poljoprivredno zemljište, ali i ekološke, jer, kako kaže Janković, niko sa sigurnošću ne garantuje da će sve biti urađeno u skladu sa zakonom i propisanim standardima za izgradnju ovakvih objekata.

Janković podseća da ova opština već ima problem sa naftnim resursima, od kojih lokalna vlast ništa ne dobija.

„Rudna renta je samo 3 odsto, a mi kao lokalna samouprava nemamo kontrolu koliko nafte vadi i koliko treba da nam plate, ali dobijamo ono što će nam platiti NIS“, navodi on.

Zbog tog lošeg iskustva meštani su odlučni da ne dozvole izgradnju vetroparka. Pokrenuli su i peticiju koju su predali upravi AP Vojvodine, koja je nadležna za projekat.

„Borimo se, to nam uvek ostaje, ne plašimo se, dok nam je ova glava na plećima, vetrenjača u našoj opštini neće biti“, rekao nam je Janković.

Pored peticije, primedbe na nacrt prostornog plana podneli su i građani, lokalno lovačko društvo, ali i ekolozi.

Dragan Kurjački iz ekološkog pokreta „Srbobran” kaže da priča da su zelena energija i vetroparkovi od javnog interesa u Srbobranu ne drži vodu.

„I hrana je od javnog interesa za nas. Možete živeti bez struje, ali ne možete živeti bez hrane. Zemljište je neobnovljiv resurs“, upozorava Kurjački.

On takođe napominje da je za jednu vetrenjaču potrebno oko 1.700 kamiona materijala, pa investitori traže da grade tamo gde je najjeftinije. Vetroturbine izazivaju buku, ali i toplotu.

„Ovo područje nije božji dar za vetrenjače jer ako pogledate kartu vetra, godišnji prosek je 3 do 5 metara u sekundi, to je u proseku 10-12 kilometara na sat“, dodaje Kurjački.

On smatra da vetrenjače treba graditi na nenaseljenim mestima poput Stare planine, ali da takve lokacije poskupljuju proizvodnju jer treba izgraditi prateću infrastrukturu.

Od milion do dva po megavatu

Prema podacima Ministarstva rudarstva i energetike, do oktobra 2024. godine izgrađeno je i priključeno na elektroenergetski sistem u Republici Srbiji 11 vetroelektrana ukupne snage 605 MW. S obzirom da vetroparkovi rade u proseku 2.500 sati godišnje, navedeni podaci govore da je ukupna proizvodnja pomenutih vetroparkova do 1.500 GWh godišnje.

„Prema izveštaju Agencije za energetiku Republike Srbije u 2023. godini u elektranama u Republici Srbiji ostvarena je ukupna proizvodnja od 37.693 GWh. Od toga su vetroelektrane proizvele 2,8 odsto ukupno proizvedene električne energije“, saopštilo je Ministarstvo.

Kada je reč o ulaganjima u vetroturbine, u Ministarstvu kažu da je teško tačno utvrditi koliki je iznos uloženih sredstava, jer ona zavise od više faktora. Pre svega, veličina i kapacitet same elektrane, geografska lokacija projekta, momenat nabavke opreme, da li je potrebno graditi novi priključak za elektranu i sl.

„Takođe, ukupne investicije variraju u zavisnosti od faze razvoja, tj. da li je elektrana u procesu izgradnje infrastrukture ili je elektrana izgrađena i zahteva samo redovno održavanje. Prosečan iznos investicije može biti od milion do dva miliona i više evra po megavatu “, navode u Ministarstvu.

U do sada izgrađenim vetroelektranama dominiraju ulaganja privatnih kompanija, ali u Ministarstvu kažu da se u ovoj oblasti grade i projekti u vlasništvu državnog sektora.

Kada su u pitanju podsticaji za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, oni se realizuju tokom određenog podsticajnog perioda kroz sistem tržišnih premija i sistem preferencijalnih tarifa i odnose se na cenu električne energije, preuzimanje balansne odgovornosti, pravo na prioritetni pristup sistemu i druge podsticaje propisane zakonom.

„Od 2023. godine podsticaji se dodeljuju isključivo putem aukcija. Procedura aukcije je digitalizovana, obezbeđujući brzu, efikasnu i transparentnu realizaciju procesa u kome se učesnici javno i konkurentno bez diskriminacije takmiče da popune kvotu sa najnižom ponudom i dobiju pravo na podsticajne mere“, preciziraju u Ministarstvu.

Na ovaj način su krajem prošle godine na prvim licitacijama dodeljeni podsticaji za 400 MW vetroelektrana ukupne instalirane snage 685 MW, dok je prema planu sistema podsticaja za korišćenje obnovljivih izvora energije. za period 2023-2025, planira dodelu podsticaja za vetroelektrane u ukupnom iznosu od 1.000 MW.

Veliki potencijal

Ministarstvo takođe tvrdi da Srbija ima značajan potencijal za izgradnju vetroelektrana, navodeći da faktori koji utiču na taj potencijal su geografski i klimatski uslovi, razvijena energetska mreža koja može da podrži povezivanje vetroelektrana, kao i ekološki i ekonomski faktori.

U planovima da obnovljivi izvori energije čine značajan deo proizvodnje energije do 2030. godine, energija vetra se smatra ključnim elementom u postizanju tih ciljeva.

„Potencijal za izgradnju vetroelektrana u Srbiji je visok i procena potencijala vetra prema Strategiji razvoja energetike Republike Srbije je 30.152 GWh godišnje, ali razvoj zavisi od ulaganja i daljeg unapređenja integracije energije vetroelektrana u elektroenergetski sistem“, kažu u Ministarstvu rudarstva i energetike.

Ekološki standardi?

Dragan Kurjački kaže da je energija vetra svakako isplativija od fosilnih goriva, ali da je potrebno voditi računa o ekološkim standardima. On dodaje da je za konkretan slučaj važno znati računicu koja pokazuje koliko se „prljave” energije troši za proizvodnju „čiste” energije.

Sa ekološke tačke gledišta, dodaje on, rad je problematičan i kada se posmatraju živa bića poput ptica, divljih životinja ili pčela, koja, kako je iskustvo pokazalo, ne prilaze vetroturbinama.

„Bez pčela nema oprašivanja, što znači ni useva, ništa“, upozorava Kurjački.

On dodaje da u konkretnom slučaju Srbobrana još nije urađena studija uticaja na životnu sredinu, jer je projekat tek u pripremnoj fazi, ali dodaje da se često izbegavaju pod raznim izgovorima.

S druge strane, u Ministarstvu rudarstva i energetike ističu da jedna od obaveznih analiza pri izdavanju energetske dozvole je analiza uticaja na životnu sredinu. Ta analiza, dodaju, sadrži procenu uticaja realizacije projekta na neposredni život lokacije ili objekta na kome se projekat realizuje.

„Analiza uticaja na životnu sredinu posebno uključuje kvalitativni i kvantitativni prikaz mogućih značajnih uticaja investicije na životnu sredinu, posebno u pogledu kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, nivoa buke, intenziteta vibracija, toplote i zračenja; zdravlje stanovništva; meteorološki parametri i klimatske karakteristike; ekosistem; stanovništvo, koncentracija stanovništva i migracije; namenu i korišćenje površine, korišćenje poljoprivrednog, šumskog i vodnog zemljišta i dr.; komunalna infrastruktura; prirodna dobra posebne vrednosti i nepokretna kulturna dobra i njihova okolina i dr.; pejzažne karakteristike područja“, naglašavaju iz Ministarstva.

Dodaju i da je u toku izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu za zakonom propisane objekte i objekte u smislu zakona kojim se uređuje procena uticaja na životnu sredinu.

„Pored toga, za izgradnju vetroparka potrebno je izraditi stratešku procenu uticaja na životnu sredinu prilikom izrade planskog dokumenta, zatim izraditi projekat studije o proceni uticaja na životnu sredinu koja obuhvata detaljno praćenje svih faktora životne sredine sa akcentom na ptice i slepe miševe. Pored toga, svi veliki projekti koje finansiraju međunarodne finansijske institucije moraju pripremiti studiju uticaja ne samo na životnu sredinu već i na društvo kako bi se obezbedila finansijska sredstva“, kažu u Ministarstvu.

Paralele

Iz energetske perspektive, kaže Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), potrebno je sagledati pun kumulativni uticaj tehnologije neophodne za izgradnju vetroturbina, njihovu ugradnju i integraciju u sistem. Ovde se, dodaje, zapravo uglavnom radi o ogromnim posledicama iskopavanja novih minerala koji su neophodni za proizvodnju dovoljne tehnologije u velikim razmerama, pre svega baterija, ali i drugih komponenti neophodnih za rad vetrenjača.

„Ne možemo obnovljive izvore energije posmatrati izolovano od onih koji obezbeđuju tehnologije, kao što to činimo sa fosilnim gorivima, gde u tehnologiji dobijanja fosilnih goriva imamo i posledice kao što su zagađenje vode, vazduha i zemljišta, rušenje kuća u blizini rudnika, erozije i klimatskih promena. Po istom analognom procesu moramo posmatrati kumulativni uticaj vetroturbina“, rekao nam je Kalmar.

Druga bitna dimenzija je vreme, jer i kod obnovljivih izvora imamo amortizaciju opreme, onda ćemo morati da menjamo baterije, dešavaće se razne havarije.

„A moramo računati i na obnovljive izvore energije kroz eksploataciju retkih minerala, kroz reciklažu, što je problematično. Za bakar se očekuje da će do 2060-2070. godine biti potrebno oko 100 miliona tona mesečno za uspostavljanje globalnog sistema obnovljive energije. Sada smo izmislili takse na CO2 i očekujem da će se u budućnosti iste takse uvesti kao opterećenje obnovljivim izvorima energije“, istakao je naš sagovornik.

Kada je reč o potencijalu za vetroparkove u Srbiji, Kalmar kaže da postoji, ali ne misli na onaj na koji svi prvo pomisle – Banat.

On smatra i da ne treba dozvoliti izgradnju vetroparkova na plodnom poljoprivrednom zemljištu, što se trenutno radi, a što Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava. Njegov stav je da je neophodno uvesti moratorijum na korišćenje poljoprivrednog zemljišta za izgradnju vetroparkova jer oni uništavaju zemljište tako da ni nakon njihovog uklanjanja poljoprivredna proizvodnja neće biti moguća.

Prema njegovim rečima, lokacije na kojima bi prioritetno trebalo da se grade vetrenjače, odnosno vetroparkovi, kao i solarne elektrane su rudnici, deponije pepela i deponije.

„Samo u Kostolcu može da se ugradi više od jednog gigavata, a o Kolubari da i ne govorimo, taj kraj je sigurno uništen za poljoprivredu. U Srbiji imate stotine napuštenih rudnika i svuda možete postaviti solarne panele i vetrenjače“, rekao je on. Što se tiče merenja jačine vetra i drugih uslova sredine, Kalmar kaže da je urađena vetrokarta, ali da se za vetrenjače ne mogu koristiti najoptimalnije lokacije jer su to migratorne zone za ptice.

Kalmar smatra i da bi ključ i stub energetskog sistema Srbije trebalo da budu Gerdap 3, Bistrica i još nekoliko velikih hidroelektrana, dok vetrenjače i solarni paneli mogu da budu samo „ukras na jelki”.

„To nisu jelke, to nisu zelene. Oni nisu sistem, samo dodatak sistemu“, zaključuje Kalmar.

On ističe da je posebno problematičan stav da strane kompanije donose kapital gradeći vetroparkove, jer prvo „protivzakonito i protivustavno“ dobijaju građevinske dozvole od nadležnih, a zatim na osnovu njih kredite od banaka.

„Tako je zapravo doneo ‘torbu’, veliki osmeh i podršku svoje vlade i nula evra kapitala“, ističe Kalmar.

Ugrožena lepota

Kada su u decembru 2021. godine počeli građevinski radovi na izgradnji vetroparka Ivovik na istoimenom brdu u blizini grada Livna u Bosni i Hercegovini, pojedini stanovnici su bili neprijatno iznenađeni. Na njihovoj zemlji, bez ikakve najave i saglasnosti, počele su da niču turbine. U pokušaju da zaštite svoju imovinu, obratili su se gradskim institucijama, gde su otkrili da se u novoj evidenciji uopšte ne vode kao vlasnici spornih parcela.

„Reč je o složenom procesu koji traje dugo vremena. U suštini, zemlja je ljudima oduzeta nelegalno. Prvi deo ove priče svodi se na prevaru nekih naših sugrađana, koji su našu ogromnu parcelu preneli u svoje vlasništvo. To je učinjeno kako bi se ogromne površine prenijele na nekoliko vlasnika, koji su sarađivali sa čovjekom koji je imao koncesiju na Ivovik. To je urađeno kako bi dobio sve potrebne dozvole za realizaciju projekta. Na kraju se pokazalo da su te privatne površine prešle u vlasništvo Grada Livna, odnosno Kantona 10. Sada se odlaže konačno rešavanje imovinsko-pravnih odnosa,“ kaže jedan od meštana sela Dobro, čije je zemljište uzurpirala vetroelektrana „Ivovik”.

Zbog sudskog procesa koji je pokrenuo, zatražio je da se njegov identitet ne objavi. U svojoj borbi nije sam, jer se u sličnoj situaciji nalaze i mnogi njegovi sugrađani.

„Neki su potpisali ugovore sa firmom koja gradi vetropark, a ja nisam, a nemaju ni drugi koje poznajem. Većina ljudi želi adekvatnu nadoknadu; Rad vetroparka se ne može zaustaviti. Međutim, oni nude samo nadoknadu za delove parcela. Šta će mi značiti zemljište sa stubom vetroparka u sredini? Ima ljudi koji su planirali da grade planinske kuće za izdavanje zbog predivnog pogleda na Livanjsko polje. To je sada nemoguće,“ naglašava on.

Advokat Perica Babić iz Livna je pravni zastupnik stanovnika čije je zemljište bez njihovog znanja i saglasnosti ušlo u sastav vetroelektrane Ivovik. Kako objašnjava, njegovi klijenti su u staroj evidenciji navedeni kao vlasnici spornog zemljišta, dok u novoj nisu. Nisu mogli da zaustave radove na izgradnji vetroelektrane.

„Koliko ja znam, ima desetak spornih nekretnina. Jedan klijent je pristao na jednu imovinu, ali su zaplenili i drugu imovinu. Za većinu klijenata koje zastupam, njihov primarni interes je očuvanje njihovog nasleđa. Ta imanja godinama su prehranjivala njihove porodice,“ podseća advokat Babić.

Poznato po jakim vetrovima koji tamo duvaju tokom zime, Livno i okolina predstavljaju atraktivno mjesto za izgradnju vetroelektrana. To je dovelo do prave ekspanzije koncesija u brdima i planinama koje okružuju ovaj grad.

„Imamo prostorni plan iz 1979. godine. U međuvremenu, kanton (Kanton 10, administrativni dio BiH) je dodijelio desetine koncesija. Mislim da je više od 25% površine ovog kantona već pod koncesijom. Takve projekte smo već gradili, čak i na privatnom zemljištu, gde ćemo imati minimalne koncesione naknade. Mi kao meštani nismo protiv ulaganja, ali ne u bilo koje mesto, ne na najvrednije zemlje, i ne na način da lokalna zajednica, mi i naše buduće generacije, nemamo koristi od toga,“ upozorava aktivista iz Livna Ivica Brešić.

On poziva na hitnu reviziju koncesionih ugovora, ali i na povećanje koncesionih naknada i uvođenje fiksnih naknada, kako bi lokalno stanovništvo imalo više koristi od vetroparkova nego sada.

„Nismo dovoljno jaki da zaustavimo neke globalne trendove, ali moramo biti pametni da te objekte udaljimo kako ne bi smetali ljudima. I moramo da budemo pametni da bismo od toga izvukli bar neku korist. Na primer, ako vetropark ne radi, nema delova ili je preduzeće otišlo u stečaj, prostor je i dalje zauzet. Dakle, svuda u svetu se plaća fiksna naknada, bez obzira na proizvodnju. Ti ugovori mogu da traju 15-20 godina, tokom kojih se ništa ne radi na tom prostoru, što je na štetu lokalne zajednice, a svi ti ugovori se sklapaju u korist budućih investitora. Nisu oni ti koji su dobili koncesiju, oni samo preprodaju dokumentaciju drugim igračima,“ upozorava Brešić.

On podseća na nekoliko slučajeva kada su lokalne vlasti oduzele privatno zemljište od stanovnika i predale ga investitorima. Pravi vlasnici su tada bili stavljeni u poziciju da prihvate veoma nisku nadoknadu za svoju imovinu.

„Imate situaciju u Glamoču (susedni grad Livno), gde je, ne znam po kom zakonu, proglašen javni interes za izgradnju vetroparka, gde su ljudi primorani da prodaju zemljište za 30 feninga. U Ivoviku je slična priča. Pitanje je samo koliko će naterati ljude da prihvate cenu od 4-6 maraka (2-3 evra po kvadratu),“  kaže on.

Uništavanje netaknute lepote

Nedaleko od Livna proteže se planina Cincar, u kojoj živi oko hiljadu divljih konja. Ovo područje, zbog svojih prirodnih lepota i velikog broja divljih konja, privlačno je turistima. Na području Livna postoje turističke agencije koje organizuju izlete na planinu Cincar i druženje sa ovim životinjama.

Vlasnik jedne takve agencije Marin Mamuza zabrinut je kako bi izgradnja dodatnih vetroparkova uticala na ovaj prelepi pejzaž.

„Dodatnom izgradnjom novih vetroparkova na tom prostoru, mislim da bi to područje bilo degradirano, odnosno izgubilo bi svoju divljinu, što je suština ovog mesta i čime se svi ponosimo. Za mene lično taj kraj treba da ostane netaknut, priroda treba da ostane takva kakva jeste. To ne znači da se vetroelektrane ne mogu graditi na drugim mestima. Ima i drugih polja i brda gde vetar dobro duva, koji nisu ni istorijski ni prirodno značajni. Tamo izgradnja neće ugroziti druge aspekte,“ kaže Mamuza.

Nadu mu uliva novi zakon koji još nije na snazi, a koji omogućava opštinama i gradovima da sami proglašavaju zaštićena područja. Međutim, to sa sobom nosi i odgovornost koja se često izbegava. Mamuza kroz turizam vidi mnogo više koristi za lokalnu zajednicu. „Za razliku od drugih koncesija ili vetroelektrana, koji utiču na ista područja u kojima se razvija turizam, turizam nudi direktne finansijske koristi ljudima. Mogu da iznajmljuju stanove, kuće za odmor, prodaju domaće proizvode ili nude turističke usluge. S druge strane, koristi od koncesija i vetroelektrana dolaze indirektno. Novac, koji je oko 1% prihoda, prvo ide u kantonalni budžet, a onda njegova raspodjela zavisi od politike,“ objašnjava on.

Nazire se ekološka katastrofa

Pored pravnih zloupotreba, vetrenjače su u nekim slučajevima povezane i sa negativnim uticajima na životnu sredinu. Iako je reč o proizvodnji struje iz obnovljivih izvora, koja je mnogo čistija od, recimo, termoelektrana, to ne znači da ne nosi druge opasnosti. Naročito u slučajevima kada vetropark nije razvijen po pravilima.

„Mi, kao Centar za životnu sredinu, vidimo vetroparkove kao obnovljivi izvor energije. Ali sve što radimo ima uticaj na životnu sredinu, a istinski su obnovljivi samo u slučajevima kada se sprovode kvalitetne studije uticaja na životnu sredinu i kada je u njihovo planiranje i pozicioniranje neophodno uključena lokalno stanovništvo. Dosadašnja informacija o Livnu je da su vrlo često, kao iu ostatku zemlje, javne rasprave ili izostajale ili su se odvijale na besmislen način“, upozorava Igor Kalaba iz NVO „Centar za životnu sredinu“, koja se nalazi u Banjaluci.

Prema informacijama kojima Centar raspolaže, određeni broj koncesija nije iskorišćen iako su date pre deset godina. Ovde se postavlja pitanje da li su elaborati koji su tada pravljeni i dalje validni.

„Uopšteno govoreći, studije uticaja na životnu sredinu širom zemlje su često loše urađene za rudnike, hidroelektrane i vetroelektrane. Tako da nemamo previše poverenja u većinu studija. Kada je reč o vetroparkovima, tu je primarni uticaj na populaciju ptica i slepih miševa, posebno tamo gde postoje migracioni putevi. S druge strane, utiču i na ljude koji tamo žive. Ako su blizu, ima te buke, koja je manja nego na početku razvoja vetroparkova, ali je i dalje postoji. Postoji i psihološki faktor promene sredine u kojoj ste odrastali. Ova estetska kategorija i njen uticaj na mentalno zdravlje ljudi se ne smeju potceniti“, upozorava Kalaba.

On dodaje da je najčistija energija upravo energija koju štedimo i za koju ne moramo da pravimo nova postrojenja.

„Ono što nam je potrebno je detaljna i kvalitetna energetska strategija koja bi uzela u obzir naše stvarne potrebe. Vetroturbine sadrže industrijska ulja za podmazivanje itd. koji su toksični, a pošto se radi o kraškom području (Livanjsko polje) koje je veoma porozno, uticaj na podzemne vode i ekosistem uopšte u slučaju udesa ne može se potceniti“, upozorava on.

U Bosni i Hercegovini trenutno rade četiri vetroelektrane sa oko 55 turbina. Četiri su u toku izgradnje i dobijanja dozvola, a najavljena je izgradnja još najmanje dve.

„U Republici Srpskoj do sada su davane koncesije za izgradnju tri vetroelektrane ukupne instalisane snage oko 165 MW, ali nijedna još nije izgrađena. Za sve elektrane sprovode se aktivnosti za dobijanje potrebnih saglasnosti i dozvola. Očekivanja su da će naredne godine biti izgrađena vetroelektrana „Grebak“ (Nevesinje), dok su ostale dvije elektrane (Berkovići i Bileća) planirane za 2026. godinu“, kaže se u odgovoru Ministarstva industrije, energetike i rudarstva RS-a i dodaje da istraživanja pokazuju značajan potencijal vetra, sa prosečnom brzinom vetra od 7,7 m/s na visini od 50 metara. Tehnički potencijal vetroelektrana je oko 640 MW na 13 perspektivnih lokacija, uglavnom u Hercegovini.

„Bruto proizvodnja električne energije u Bosni i Hercegovini u 2023. godini iznosi 17.186 GWh, od čega je 6.761 GWh ili 39,34% proizvedeno u hidroelektranama, 9.389 GWh ili 54,63% u termoelektranama i ostalim kapacitetima (industrijske elektrane i druge solarne elektrane) proizvedeno je 1.063 GWh, tj. 6,03 odsto“, navodi se u godišnjem izvještaju Agencije za statistiku BiH.

Na veb stranici Federalnog ministarstva energetike, rudarstva i industrije dostupan je „Vodič za investitore u elektroenergetski sektor u BiH“, u kojem se pojašnjava da nadležno ministarstvo ili drugi organ BiH kojeg Vijeće ministara BiH odredi za dodjelu koncesija, odgovoran je za dodjelu koncesija na nivou Bosne i Hercegovine. Kada su u pitanju međuentitetski i međudržavni projekti, nadležna su ministarstva i Državna komisija za koncesije.

U Federaciji BiH, koju čini 10 kantona, nadležnost je podijeljena između institucija FBiH i kantona, odnosno općinskih vlasti, u zavisnosti od vrste i veličine elektrane. U RS, nadležnost je podijeljena između entitetskog i opštinskog nivoa. U Brčko, Brčko Distrikt ima isključivu nadležnost za izdavanje svih potrebnih dozvola. Koncesije na nivou BiH se dodjeljuju na dva osnovna načina, putem tendera i putem samoinicijativne ponude“, objašnjava Vodič. Trajanje koncesije može biti duže od 30 godina, u izuzetnim slučajevima 50 godina.

Po svaku cenu

Investicija vredna 500 miliona dolara – ovo je bila prva najava premijera Hristijana Mickoskog samo nekoliko dana nakon što je seo u fotelju u beloj zgradi u Ilindenskoj 2. Pred kraj juna je stigla najava iz Luksemburga kompanije „Alkazar Enerdži” da bi izgradnja parka sa 55 vetrenjača između Karbinca, Štipa i Radoviša trebalo da počne početkom 2026. godine. Kapacitet je procenjen na 400 megavat sati.

„Procenjuje se da će projekat otvoriti više od 630 radnih mesta u građevinarstvu i, kada počne da radi, proizvodiće dovoljno čiste energije za napajanje preko 100.000 domaćinstava godišnje, uz izbegavanje oslobađanja preko 670.000 tona CO2 godišnje“, navodi se u saopštenju kompanije.

I osnivači „Alkazara“ i premijer Mickoski smatraju da je ovo veliki korak napred.

„Uzbuđeni smo što pokrećemo veliki projekat vetroparka na Zapadnom Balkanu, koji će Severnoj Makedoniji obezbediti čistu i pristupačnu električnu energiju, kao i otvaranje lokalnih radnih mesta“, rekao je suvlasnik Alkazar Enerdži-a Danijel Kalderon.

„Nalazimo se na pragu najveće investicije u obnovljivu energiju koju smo ikada imali“, pohvalio se premijer Mickoski.

Dva vetroparka su aktivna, još dva su pred startom

Trenutno su u Makedoniji aktivna dva vetroparka – jedan u vlasništvu državnog ESM-a i jedan u vlasništvu privatne kompanije.

Vetropark Bogdanci je pod okriljem ESM-a. Trenutno je tamo realizovana samo prva faza sa instalisanom snagom od 36,8 MW. Vrednost investicije je oko 50 miliona evra. Druga faza bi trebalo da donese dodatni broj vetroturbina, čime bi ukupan instalisani kapacitet bio 50 MW. Izgradnja prve faze ovog parka završena je u februaru 2014. godine, a u martu je već priključen na mrežu preko trafostanice u Valandovu. U drugoj fazi trebalo bi da se instalira 4 do 6 turbina.

„Pripremne aktivnosti za drugu fazu su u toku, ali bi više detalja trebalo da budemo početkom sledeće godine“, kažu u ESM-u.

Svaka turbina u Bogdancima ima snagu od 2,3 MW. Vetropark trenutno isporučuje oko 100 GWh električne energije, što je dovoljno za snabdevanje 60.000 građana godišnje.

Drugi vetropark „Bogolovec“, s druge strane, u vlasništvu je privatne kompanije „THOR IMPEKS“ iz Skoplja i nalazi se u blizini Svetog Nikole i Štipa, instalisane snage 36 MW. Ovaj park je počeo sa radom u junu 2024. godine. Investicija iznosi oko 60 miliona evra.

Podaci nadležnih pokazuju da su za devet meseci „Bogdanci” i „Bogolovec” proizveli ukupno 103 GWh.

Pored ova dva parka, u decembru 2024. godine počeo je probni rad još jedan vetropark kompanije Kaltun. Na potezu između Stojakova i Selemlija u Bogdancima slovenačka kompanija „Interenergo“ gradi još jedan vetropark, koji bi trebalo da proizvodi 72 gigavat časa struje i pokrije potrebe 18 hiljada domaćinstava.

Učešće vetroparkova je skromno, nema više povlašćenih tarifa

Vetroparkovi koji trenutno rade koriste povlašćene tarife, a njihova kupovina je garantovana na period od 20 godina. Međutim, učešće vetroparkova u ukupnoj proizvodnji električne energije je skromno.

„Za pomenute vetroparkove postoje povlašćene tarife u iznosu od 89€/MWh i garantovan otkup celokupne proizvodnje električne energije na period od 20 godina. U 2023. godini dve vetroelektrane (AD ESM Skoplje i THOR) proizvele su ukupno 164 GWh električne energije, što je 2,51% ukupne proizvodnje“, kažu u Regulatornoj komisiji za energetiku.

U Ministarstvu energetike, rudarstva i mineralnih sirovina objašnjavaju da povlašćeni proizvođač koji koristi povlašćenu tarifu, na osnovu merenja operatora prenosnog, odnosno elektrodistributivnog sistema na koji je elektrana priključena, prilaže račun za isporučenu električnu energiju za kalendarski mesec operateru tržišta električne energije (MEMO), koji je dužan da otkupi svu električnu energiju koju proizvedu povlašćeni proizvođači koristeći povlašćenu tarifu.

Međutim, prvi čovek Regulatorne komisije za energetiku Marko Bislimoski kaže da najnovijim Zakonom o energetici iz 2018. godine više nema mogućnosti da se koriste povlašćene tarife za vetroturbine.

„U Makedoniji vetroparkovi koji će koristiti povlašćene tarife, maksimum je 160 MW, od čega su dva već izgrađena. Jedan je u Bogdancima koji koristi 37 MW, drugi u Svetom Nikolu („THOR“) koji ima 36 MW i još dve vetroelektrane su u fazi izgradnje. Jedan je na „Interenergu”, a drugi na „Kaltunu”. Dakle, više neće koristiti povlašćene tarife. Osim ovih, svi ostali koji budu izgrađeni u zemlji prodavaće struju na slobodnom tržištu po tržišnim cenama“, objašnjava Bislimoski.

Inače, nadležni procenjuju potencijal za izgradnju vetroelektrana na 750 MW.

Koliko je čista „čista energija“?

Energetska kriza otkrila je ranjivost Makedonije, koja se do tada oslanjala na stare kapacitete za proizvodnju električne energije iz uglja i mazuta. To je značilo ubrzanje procesa energetske tranzicije ka obnovljivim izvorima energije. Značajno je povećan broj kapaciteta za proizvodnju električne energije iz sunca, vetra i vode. To je doprinelo većoj energetskoj nezavisnosti, ali je istovremeno otkrilo i rizike za životnu sredinu.

Male hidroelektrane su počele da ubijaju makedonske reke, a na plodnom poljoprivrednom zemljištu postavljali su se i fotonaponske elektrane. A vetrenjače nisu „nevine“ – postoji rizik iu fazi izgradnje iu fazi rada. Tokom izgradnje vrši se kopanje puteva, teška mehanizacija ulazi na osetljive terene, a postoji i potencijalna opasnost od udesa. Pored toga, vrednosti pejzaža se menjaju, životna sredina je narušena, a podzemne vode su u opasnosti zbog rizika od izlivanja nafte.

Operativna faza je, s druge strane, kada vetroturbine počnu da rade i donose rizike za faunu. Rotacija turbina ima negativan uticaj na ptice, slepe miševe i druge divlje životinje.

Univerzitetski profesor sa Instituta za geografiju Makedonske akademije nauka Ivica Milevski odavno je za „DOMA“ upozorio da vetrenjače ne treba postavljati u blizini zaštićenih područja i nacionalnih parkova, kao ni u visokim planinskim predelima, na nadmorskoj visini od preko 1.800 metara. On smatra da se pored koristi moraju uzeti u obzir i sva ograničenja i rizici.

„Ne sme se eksperimentisati čak ni sa takvim „zelenim“ izvorima energije. Kod nas se jedino vodi računa o tome koliko ima povoljnih vetrova, a sada vidimo da ima vetra na Jablanici na 2.200 metara, na Bistri, na Jakupici, na Belasici. Zaista, na kraju bismo mogli da završimo sa potpuno razrušenim, uništenim planinskim predelima iznad 2 hiljade metara“, upozorava Milevski.

Resorno ministarstvo, pak, podseća na zakonske obaveze

„Prema Zakonu o izgradnji i Zakonu o životnoj sredini, investitor je dužan da prilikom izdavanja građevinske dozvole izradi Studiju za procenu uticaja projekta na životnu sredinu, odnosno izveštaj o zaštiti životne sredine, koji odobrava nadležni organ“, kažu u Ministarstvu.

S druge strane, profesor Konstantin Dimitrov iz MACEF-a smatra da iako potencijal treba iskoristiti, prenosna mreža je prezasićena, te da treba voditi računa o rizicima.

 „A ova vrsta energije nije toliko „nevina“ u smislu prirode, ima dosta studija koje pokazuju štetnost ovih kapaciteta“, kaže Dimitrov.

Očigledno je da interesovanje za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije, uključujući i vetroparkove, raste. Međutim, evidentno je da treba uzeti u obzir i prednosti i opasnosti i ne dozvoliti da se energetski spas traži na račun životne sredine.

Ovaj sadržaj je proizveo Institut za komunikacijske studije.

Novinari: Martin Puševski, Dalibor Stupar (Srbija), Vanja Stokić i Ajdin Kamber (BiH)

Snimatelji: Nake Batev i Ajdin Kamber

Fotografija: Darko Andonovski i Ajdin Kamber

Montaža: Majda Bošnjak Atanasovska

(Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay)